- Ћао Маки, морнарчино!- обраћа му се неки младић на ријечком корзоу.

       - Ћао Томиславе, неверни Томо! Одкуд тебе Которанина да сретнем овде на овој променади Фиуне?

       - Ха, па знаш, студирам медицину у Загребу, пливам у Опатији, а овде сам скокнуо да мало уживам и у ноћном проводу...

       - У „Небодер бару“ наравно. Акваријума са свакаквим рибама нема тамо у твом скученом Котору.

- Добро, него хајде да седнемо овде код „Плавог Јадрана“ и да се лепо испричамо... Па, онда прекаљени морски вуче, шта ћеш и ти овде у Ријеци? Колико знам био си ученик поморске школе у Котору, није те било неке две године, ја завршио гимназију и отишао у Загреб на студије медицине, тако да не знам да ли си трошио време на неком броду или овде. Сећам се само да смо ми гимназијалци, вама наутичарима завидели на пловидби морским пространствима. Можда би могао о томе нешто да испричаш.

- У заблуди сте. Нема ту шта да нам завидите. На броду си као у затвору, све сиво, небо, непрегледна морска вода, а и сама посада на броду, углавном старије генерације, све породични људи опхрвани бригама шта му ради код куће млада, згодна жена ако ју је оставио без деце, односно како се школују деца ако је код куће оставио породицу. Ја као клинац на пракси тамо на броду нисам могао имати друштво за разговор и зајебанцију.

- Добро, али било је и посете лучким градовима приликом пристајања брода, истовара и утовара терета. На пример, о оној тучи вас, југословенских морнара, са египатским Арапима у Александријској лучкој кафани. Шта се заиста десило са оним Арапином? Да ли га је злогласни џин Баџа заиста придавио својим ручердама или је превејанко своју смрт одглумио да би од вас извукао неку лову? Та рашомонијада, да ли ће икад бити решена?

- Знаш Томиславе, иако сам све време био присутан, на неки начин можда и повод за тај сукоб и тучу, ја ти нисам ту поуздан као сведок. Могу само да ти кажем оно што се сигурно сећам да се догодило. Видиш, мој отац је погинуо као борац Треће војвођанске народноослободилачке ударне бригаде. Савез бораца НОР-а нам је доделио утешну награду - леп ручни сат. Мати је одлучила да ја носим тај сат као старији син, а мој млађи брат да ће бити обештећен тиме што ће њему кад прода пасуљ, сећам се чак и тог детаља, купити нешто друго приближне вредности, по његовој жељи. Тада у александријској лучкој кафани, будући да је било веома топло време, сви смо били у пругастим морнарским мајицама са кратким рукавима, тако да је мој ручни сат привлачио пажњу својом лепотом. Неки арапи су тражили да погледају сат. Ја сам једном од њих, који је тврдио да зна српски, дао да прочита посвету са поклопцем на доњој страни. Он је сат ставио на своју руку, прикопчао га и хтео да пође са њим, одбијајући да ми га врати. То моји другари нису хтели да дозволе. Дошло је до опште туче песничењем. Својом величином и снагом се истицао члан наше посаде звани Баџа, по оном лику из цртаног филма о Попају, дохватио Арапина који је приграбио мој сат, стиснуо га својом ручердом око врата, у свој смртоносни загрљај и само га онако млитавог простро по поду. Туча је нагло престала, Египћани су почели претећи да вриште говорећи да живи нећемо извући главе из тог ћумеза од кафане и заблокирали су излазна врата. Пошто је у кафани било више гостију, међу њима се нашао и један наш земљак, који дуже време борави у Египту, пришао нам је и предложио да скупимо две хиљаде долара за те наводне рођаке погинулог, јер овде се тако се решавају слични случајеви. Па они тада не би пријављивали убиство, него би представили то што се десило као изненадну природну смрт. Ми смо тада скупили тај новац и брже боље напустили кафану и вратили се на свој брод, који је убрзо испловио. Кад смо се вратили у земљу, пронео се глас да је онај Арапин кога је тобож придавио Баџа, жив и здрав, што значи да је само спретно одглумио своју смрт. Новине су објавиле да се ради о групи превејаних криминалаца, која је раније већ осуђивана због сличних превара, над наивним, страним морнарима. А мој ручни сат је послужио само као згодан повод и мотивација да се заподене сукоб и туча.

- И онда, шта је истина Маки мој? Просто невероватно, да сте се сви ви, цела једна група искусних морнара, тебе наравно као клинца искључујем, дали тако насамарити.

- Знаш, тај Баџа је једном већ био осуђиван због сличног убиства својим челичним загрљајем. Осим тога, Арапи су овом приликом били довели и неког доктора који је констатовао смрт.

- Доктора, велиш? А да ли сте му видели лиценцу, докторску диплому?

- Е да смо имали тамо једног неверног Тому као што си ти, не би нас тако лако опељешили полуписмени Египћани, мада ја још увек не знам шта се тачно догодило.

- Како, зар ниси читао те наше новине које су о том случају објавиле неколико чланака.

- Читао, па шта? Познато је да новинари знају да измишљају, па зачињавају и досољавају, како би продавали своје новине, јер од тога живе. Уосталом Томиславе, неверни Томо, немој и ти да сипаш со на ту већ делимично зараслу рану. Изгубио сам своју уштеђевину од џепарца ученика поморске школе на пловидбеној пракси и то сам већ заборавио, тачније трудио се да заборавим, а познато је да је искуство најбоља школа. Најбоља и најскупља.

НЕОПТЕРЕЋЕНИ
Лежао сам опружен по каучу у дневној соби. Она је лепршала кроз стан бришући прашини. Уствари, радила је играјући по такту музике са радиа. Кадгод нам се погледи сретну, бљеснуо би њен дивни осмех, мени намењен.
- Дођи и опружи се овде поред мене, - рекох.
Учинила је то без снебивања, радосно.
Загрлио сам је и благо помиловао по коси. Уздрхтала је онако опуштена. Њене усне осетио сам на свом образу.
Дигла се и наставила са радом, још приљежњије и разиграније.
Напокон је одлепршала да се спреми за дочек Нове године са њеним млађаним друштвом, а иза ње је остао одјек њених речи:
- Видимо се после празника. Волим те-
Заустио сам да кажем ~волим и ја тебе~, али загрцнуо сам се. И боље. Лепше звучи то недоречено. Уосталом, не везује нас никакав родбински нити неки други статус. Само уживање у срећном проживљавању живота друге, блиске особе: њеног на почетку, а мог на крају одређеног животног века.

УСПЕТИ
- Охо Маки, шта ја то видим! Форд - капри, голд металик, бљешти као само сунце, а тек што се појавио, светски хит! Немој ми само рећи да ти је то твоја адвокатура дала... И ти београдски адвокат, а овде ниси ни рођен ни одрастао... Нити кога познајеш нити те ко зна. Ко ће теби да повери судбоносни посао?
- Свако кога стигнем да примим. Ваљда си чуо за ону да иза сваког успешног мушкарца стоји жена. Ето мени се нашла моја угредна симпатија, упознао сам те с њом - Гоца. Налети сва усплахирена на мене беспосленог у ходнику судске зграде и врисну:
- Јао каква срећа да набасам на тебе. Адвокат оне јадне студенткиње није се појавио, судија код којег сам на пракси, бесни, неће да одлаже, шаље ме да нађем неког адвоката, одредиће га по службеној дужности, јер по закону је обавезна одбрана. Можеш ли да ускочиш?
- Још питаш!
- Али имаш свега двадесет минута да прочиташ списе и да се припремиш!
- Брзо читам и још брже мислим. Реци судији да ће ми бити довољно десет минута
У заштиту сиромашне студенткиње којој њени послодавци, осим становања и хране, ништа нису платили за годину дана како су се обавезали уговором. Узела је само колико јој је било закинуто. Док сам говорио у судници је владала напета тишина. Жене чланице пороте су вадиле марамице да сакрију сузе. Епилог - ослобађајућа пресуда, наводно оштећена страна се упућује на грађанску парницу.
На изласку из сале сви који су присуствовали као публика кликћу да им се свиђа мој стил. Траже визиткарту.
Тако то иде, Пале. У адвокатури нема милости. Или добро говориш и пливаш или тонеш. А везе? Па док су други јурили новинаре ја сам волео жене. А ни оне нису мрзеле мене. У томе је сва мудрост. 
Да, волим још и сремски бећарац: "Сирома сам ал'сам бесан...'' Тако сам одрастао...
Пуштај тамбураше!

НЕЗАБОРАВ

Док је његовим дечјим устима приносио кашичицу по кашичицу хране коју је за њега сам припремио, а мали то без журбе полакао жвакао, отац је са уживањем помишљао на дан кад ће малишан толико да порасте да ће сам моћи да држи кашику и да без ичије помоћи јело приноси својим устима: „моје ће бити само да набавим и припремим храну, да тањир ставим на сто испред њега, па нека са конзумирањем растеже колико му драго. Битно је да ћу ја за то време моћи да обављам своје аДвокатске послове, да пишем тужбе, жалбе, приговоре и друге поднеске за суд...“ Јер требало је зарађивати за живот, пошто ни најминималније помоћи није било ниоткуд.
Једном дечји вртићи нису радили, а суд јесте. Мада је знао да се из процедуралних разлога рочиште мора одложити, ипак је требало да се појави као заступник одсутне странке, иначе би настуПИле теже последице. Али где да остави дете? Учинио је невиђен преседан, држећи једном руком за ручицу изузетно мало дете док је у другој носио ташну са документима појавио се на спрату зграде Палате правде. Очекивао је да ће тамо видети неког колегу који би могао да причува малишана док је он у судници. Али нигде никог! Тако касно, пред крај радног времена чекаоница је испражњена. Прозван је и улази у судницу, водећи за руку малишана.
Добро је - председница већа је жена, али то су и обе поротнице. Као отац који се сам стара о малом детету увек је наилазио на разумевање и предусретљивост жена, које и саме мајке одлично знају шта све треба поднети за одгој детета, нарочито тако малог детета, а уз све друге професионалне обавезе.
Пошто је председница рекла да је све у реду само нека мали седне у једну од бројних , празних столица намењених за публику и да буде миран.
Пошто је рочиште завршено судијица прилази још увек непокретном малишану па га пита зашто држи главу тако накривљено, а он одговара:
- Тата реко да не мрдам.
- Тада су се све четири жене, укључујући и дактилографкињу, насмејале са разумевањем. Неке од њих пришле и да га помилују по коси.
Познаници , нарочито познанице, кад чују да се један мушкарац сам као отац без ичије помоћи стара о сасвим малом детету, зачуђено у неверици врте главом.
- Тај има да те кује у звезде кад одрасте, - говорили су неки.
- Нека, не треба, - одговарао би отац. Само нека буде толерантан према једном старцу и минимално пристојан ...

КУБАНСКО ДРУГАРСТВО НА ДЕЛУ

Кад су славног фудбалера, Марадону, питали какве утиске носи из посете социјалистичкој Куби, кратко је одговорио:
- Ја тамо нисам видео ни једно гладно дете. Ако је то социјализам, ја сам безрезервно - за!
Да сте мене нешто слично питали пре тринаест година поменуо бих најбистрије море на свету, непрегледне плаже са чувеним сребрнастим песком каквог нисам видео ни на Хавајима, а не верујем да бих пропустио и да испричам овај догађај који ме је пријатно изненадио: на аутобуској станици градског саобраћаја, крај туристичког комплекса Варадеро стао сам са осталим путницима да сачекам јавни превоз. Зауставља се приватни "шевролет" и позива заинтересоване да би их превезао до центра варошице. Тек у возилу сазнам да је то кубански обичај који се дословно поштује, да возач приватног возила има обавезу да бесплатно повезе путнике који чекају јавни превоз, ако у колима има места, а крећу се у истом правцу.
Тај јединствени обичај ме је толико обузео да бих касније, возећи се таксијем, вребао прилику да се и сам уклопим тако што бих повезао неког путника. Кад сам на једној станици јавног превоза угледао средовечог мушкарца и младу девојку, мелескињу, да чекају аутобус, наредим таксисти да се заустави и позовем их да уђу. Нисам претпостављао да се међусобно чак и не познају. Она је изабрала задње седиште поред мене, а мушкарац напред, сувозачко. Кад је рекла да смо стигли до места где она треба да изађе, питала ме је колико треба она да ми плати на име партиципације, па сам одговорио - натинг.
Пошто је наставила да инсистира, одговорио сам да би један њен пољубац био довољан. Да покушамо, можда?
Учинила је то...
- Успело је!- ускликнуо сам.
И сви четворо смо прснули у смех.
Показала ми је врата неког кафића у којем рече да ради до поноћи, а да је после тога слободна.
-ОК, разумео.
Овде ћу да завршим. Даље се нагађа.
То је један од незаборавно лепших дана мог подужег живота којег волим да се сећам.

Поткатегорије

Афоризми Марка Смукова.

Вести у вези са стваралаштвом Марка Смукова.

Есеји Марка Смукова.

Рецензије књига са сликама.

Критике књига Марка Смукова од стране књижевних критичара и читалаца.

Мисли Марка Смукова.

Остали текстови - некатегоризовани

Одломци из романа, збирка прича, песама и других књига.

Разни неразврстани текстови.

Аутор Марко Смуков о својим књигама.

Стихови Марка Смукова.

Случајан избор књиге

Sahara

Вук је прокламовао начело – пиши као што говориш, а писац Смуков – пиши како мислиш и живиш, односно како си живео и проживео, па га је и књижевна критика представљала писцем такозване документаристичке прозе. Још пре десетину година, 6.септембра 2002. г. у „Новостима“, песник, писац и књижевни критичар, Васа Павковић је о овом аутору, између осталог, писао: „Смуков као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота“.

То док је писао у трећем лицу, а познато је да и тада сваки писац, желео то или не, пише и о себи. Шта онда рећи о овом роману писаном у првом лицу и под пуним именом и презименом самог писца?

Уосталом, зар и славни синеаста Хичкок није говорио да је драма стварни живот из којег су искључени само они досадни елементи.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Срамежљивост је природно урођена саком људском бићу као заштита од злонамерних поступака других, али ако је претерана води у изолацију и инфериорност;

- Свој таленат уништаваш ако га не користиш;

- Најлепше је и најлакше ако учиниш оно што она жели, а да ли је то и најпаметније често се може знати те кад је сасвим касно;

- Људи читају књиге, гледају филмове, ТВ серије, радо слушају трачеве о другима, како би избегли суочаваање са незадовољством због сопствене реалности;

- Човек све може да опрости али не и ако му уништаваш његове снове;

- Да би реализовао своје снове мораш претходно да се избориш са страхом од неуспеха...

 

 М.С.