КУБАНСКО ДРУГАРСТВО НА ДЕЛУ

Кад су славног фудбалера, Марадону, питали какве утиске носи из посете социјалистичкој Куби, кратко је одговорио:
- Ја тамо нисам видео ни једно гладно дете. Ако је то социјализам, ја сам безрезервно - за!
Да сте мене нешто слично питали пре тринаест година поменуо бих најбистрије море на свету, непрегледне плаже са чувеним сребрнастим песком каквог нисам видео ни на Хавајима, а не верујем да бих пропустио и да испричам овај догађај који ме је пријатно изненадио: на аутобуској станици градског саобраћаја, крај туристичког комплекса Варадеро стао сам са осталим путницима да сачекам јавни превоз. Зауставља се приватни "шевролет" и позива заинтересоване да би их превезао до центра варошице. Тек у возилу сазнам да је то кубански обичај који се дословно поштује, да возач приватног возила има обавезу да бесплатно повезе путнике који чекају јавни превоз, ако у колима има места, а крећу се у истом правцу.
Тај јединствени обичај ме је толико обузео да бих касније, возећи се таксијем, вребао прилику да се и сам уклопим тако што бих повезао неког путника. Кад сам на једној станици јавног превоза угледао средовечог мушкарца и младу девојку, мелескињу, да чекају аутобус, наредим таксисти да се заустави и позовем их да уђу. Нисам претпостављао да се међусобно чак и не познају. Она је изабрала задње седиште поред мене, а мушкарац напред, сувозачко. Кад је рекла да смо стигли до места где она треба да изађе, питала ме је колико треба она да ми плати на име партиципације, па сам одговорио - натинг.
Пошто је наставила да инсистира, одговорио сам да би један њен пољубац био довољан. Да покушамо, можда?
Учинила је то...
- Успело је!- ускликнуо сам.
И сви четворо смо прснули у смех.
Показала ми је врата неког кафића у којем рече да ради до поноћи, а да је после тога слободна.
-ОК, разумео.
Овде ћу да завршим. Даље се нагађа.
То је један од незаборавно лепших дана мог подужег живота којег волим да се сећам.