ПОСЛЕДЊЕ СКРЕТАЊЕ КА АМБИСУ

    

     Неки од оних који свуда касне се чуде како за дуги низ година бављења адвокатуром у Београду баш ниједном нисам закаснио на рочиште пред судом. И просто ми не верују кад кажем да нема ништа лакше, него кренути само мало раније.

     Тако сам и тог летњег јутра кренуо нешто раније, рачунајући и време које ми је потребно да лако доручкујем у тадашњем ресторану брзе хране „Атина“ на неких двадесетак метара удаљености од хотела „Москва“ на Теразијама.

     На почетку траке узмем послужавник, затражим качамак са млеком и пуну кашику шећера у праху. То је био мој омиљени доручак, а штампа је писала да је исто и маршал Тито упражњавао, јер тада се медији још нису бавили штетношћу шећера. Само што сам одабрао један од мноштва, у то рано доба дана слободних столова, кад угледах невероватно лепо и згодно девојче, такође са послужавником. Био сам импресиониран! Како је могућа таква природна лепота, тако збирно хармонично сложена у само једној женској особи: очи, тен, ушне шкољке, заобљене високо уздигнуте груди, а коса! Кад би све девојке имале овако дивну, светлуцаво црну косу, фризери би морали да мењају занат.

     А на њој никакав накит. Ни минђуше, огрлице, прстење, мајица сива, некад била црна, а сукњица сивоплавичаста, некад ваљда била плава. Дуго топло лето и сунце учинили су своје. На лепим, према телу сразмерно дугим ногама, патике неодређене боје у стању распадања. А у рукама послужавник са природним соком поморанџе, једном крофницом и погледом упереним у мене.

„Сигурно ће сести за неки од слободних столова насупрот мени, да бисмо могли да се гледамо“ – наивно закључујем ја.

     Али не! Њене лепе, лаке ноге довеле су је право за мој сто, ту је спустила свој послужавник, села на столицу насупрот мени, прекрстила своје ручице и тек тада прозборила, уз најлепши, неизвештачен смешак:

     - Могу ли? Дозвољаваш ли?

Било је то питање на које се, у таквој прилици, не очекује одговор, па га није ни било. Само смо се ћутке гледали. Напокон рекох:

     - Па, шта сад да ти кажем. Да си лепа и згодна, ђаволски привлачна и заводљива, то већ сигурно знаш?

     - Знам.

     - Да ми се изузетно свиђаш, сигурно си већ приметила?

     - Јесам.

     - Према томе, ја више ништа не бих имао да ти кажем.

     - И не треба.

     - Можда још само да ми кажеш шта бих могао за тебе да учиним, шта би те усрећило?

     - Па ето, ја највише волим да сисам курац. До сад сам прогутала око дванаест кила сперме...

     Био сам шокиран! Зар из тако лепих, наизглед чедних усташца такав вокабулар. Добро, могао сам, пишући ово, те њене речи да заменим неким прихватљивијим, као што је рецимо „фелацио“ и тсл., али како ћете онда моћи да разумете шок који сам доживео, ако га и сами не осетите? Покушао сам ћутке да довршим доручак, али није ишло. Изненадио сам самога себе открићем да сам толико осетљив на појаву изузетне женске лепоте, коју не ремети никаква супер гардероба. Можда би природно лепе жене могле из тога извући поучан закључак - да лепоти свога тела не треба да додају конкуренцију лепих хаљина и накита.

     Зурио сам ћутећи у прелепи амбис који ме неодољиво увлачи у своје дубине, у безизлаз. Мој алтер его ми је шапнуо – ако не можеш да се избавиш из понора, можеш да пазиш да у њега не упаднеш...

     Њен нетремичан поглед је изражавао невероватно самопоуздање. Није ваљда успела да прочита моја осећања и моје мисли?

     Дохватио сам ташну, рекох да журим, и пошао ка излазу, кад иза себе чујем њен глас:

     - Иди, иди, бежи, неће ти вредети, бићеш ти мој, обећавам.

Био сам ошамућен. Преосталим делићем свести и разума схватао сам да заиста бежим, али од кога и куда? Од себе и навале својих осећања сигурно не могу побећи. Преживео сам потрес за који нисам ни слутио да је могућ. Треснуо ме је концентрисани метеор женске лепоте, природне лепоте, какав нисам раније видео нити знао да је могућ, уз истовремено здраворазумско упозорење да то није за мене створено. Него ничије и свачије. Пламен који се појавио као упозорење да постоји и таква врста ватре уз коју се може само сагорети, али не и угрејати.

     Нити сам био без искуства нити усамљен, па онда - откуд такав потрес? Шта је то? Божја казна или упозорење? Провиђење ми показује своју моћ, невероватну лепоту плодова природе до којих као смртник не могу, тачније не смем, допрети без обзира на спремност на сваковрсне напоре и жртве.

     Можда тек ако бих се ослободио разума? Да, разум је непремостива препрека.

     Сад је било важно одбацити утиске тек преживљеног и концетрисати се на посао.

     Срећом, суђење је одложено, заборавио сам из ког разлога, па сам могао на миру код куће да размислим: то што је за мене био доручак, за њу је била вечера. Ја идем на посао, она као и све ноћне птичице, иде са посла на починак. Ха, наводно сви лажу, а кад је неко овако безобразно искрен, згражавамо се и тутањ.      Цивилизоване фаце, још писац, шта ми рече... Па онда оно - иди, иди, бежи, неће ти вредети, бићеш ти мој, обећавам, - чист егзибиционизам. Треба ли да ме забрине? Прснуо сам у смех. Шта бих друго.

Да ли да наставим с причом, питање је сад?

                   Има насладе у боју и страшном понору на крају, каже изрека. Да ли сам тражио ту насладу, не знам. Али слободно време сам проводио углавном у башти хотела „Москва.“

     И заиста, тамо сам виђао своју ризичну насладу, са њеним патикама у стању распадања и избледелој гардероби, стил баш ме брига, али тако да остаје више разодевена него одевена. И свеједнако без минђуша, огрлица, наруквица или било каквих накита за којима обично уздишу друге лепотице.

     Погрешно. Накит било које врсте, нарочито ако га је превише, плени сву пажњу посматрача, тако да природна лепота, заводљиви женски атрибути, остају ускраћени, једва приметни.

Ако их има, наравно. Ова мала их је имала.

     Кад год нам се погледи сретну, насмешила би ми се као старом, добром знанцу. Биће да сам јој узвратио осмехом, јер би се отргла од пратиоца, притрчала ми и прилепила кратак, пријатељски пољубац, који као такав не изазива ни завист ни љубомору.

     Почела је да се појављује у друштву изузетно згодног младића, исто тако отприлике осамнаестогодишњака. Он њу грли и љуби, блене само у њу, док њене несташне очи обухватају сав околиш и све што је окружује.   Очигледно, њој тај један пратилац није довољан. Као да хоће да каже да је све што њен поглед обухвата, њено, да је она неприкосновени господар свега и да може да узвикне: сви сте ви моји, све вас волим!

     Једном док сам окренут према улици у полупразној башти „Москве“ седео поред шољице кафе и прелиставао новине, прикрала ми се с леђа и својим нежним длановима ми прекрила очи. Одмах сам погодио ко је, мада јој нисам знао име.

     - Ја сам Маша – рече.

     - А мене пријатељи ословљавају са Маки. За сад биће довољно толико, рекох.

     Она прште у звонак смех, откривајући ниску својих белих зуба:

     - Ма, више ништа и не треба да ми откриваш. Већ су ми рекли да си адвокат и твоје пуно име и презиме. Ма и много више од тога. Кажу ловатор којем клијенти сами трпају лову у џепове не чекајући да им тражи свој хонорар, само да би их што жешће бранио пред оним мудогрисцима од судија. А ја имам проблем. Него прво наручи пиће. Мени Џони Вокер. Ја плаћам. Дакле, адвокат, твог калибра. То ми треба.

     - Види, види... Па јеси ли зато извалила оно о гутању дванаест кила сперме.? Мислила си тиме да ме шармираш?

     - Ха, ха, ха... Ма не. Ја се тако браним од посесивних колекционара. Оних којима може пасти на памет да ме заробе у свој хербаријум. Хоћу да останем сама своја и ничија.

- Па је л помаже?

- И сам знаш. Побегао си као да те јуре.

- Добро, не беже ваљда баш сви. Неке можда баш тако нешто привлачи.

- Нека бар зна на шта може да рачуна, да не буде неспоразума.

- А шта са тим новим крпицама, по последњој моди. Па минђуше, прстенчићи... Нови имиџ. Откуд толика промена?

- Па знаш, ови нови портири неће више да ме пуштају у хотел ако се мало не упристојим. Узгред имају неке планове са мном, тобож имам сјајан глас, једном сам овде певала на бис, хоће да ме школују, да од мене праве певачицу... Невероватно!

     - Па што ниси прихватила?

     - Шта ти пада на памет? Зар ја краљица свих вас, која не дозвољава ником појединачно да је ниподаштава, да певам пред блентавом публиком, да угађам тупавој гомили како бих измамила њихов, мени сасвим безвредан, аплауз. И да стрепим да ли се том стаду свидео мој наступ. Не, то мени, да зависим од било кога или од било чега, никад неће да се деси.

     Подуже ћутање.

     - Добро, рече да ти је потребан адвокат. Чак сам постао и помало радознао. Go on! Само напред. Биће ми задовољство да ти помогнем, ако будем могао.

     - Укратко, мој отац је прокоцкао све што је наследио од свога оца и деде, чак и кућу из које банка прети присилно да исели моју мајку, а отац нестао без трага, чак негде на Новом Зеланду...

     - Чудно, врло чудно, коцкарски дуг не ужива правну заштиту, јер се сматра незаконитим. Да видимо те папире. Па видиш ово је неотплаћени кредит, хипотека, коцка се не помиње.

     - Значи мора да се плати, иначе ће ми кевџу избацити. Ја је позивам да дође код мене у Београд. Али она не може да се растане од својих засада малине, разних воћки и од својих коза. Све што овде зарадим (хм,“зарадим“) шаљем њој. Срећна је, а то ми је најважније. Ајд, живели. Па одох ја. Хвала ти.

     - Нема на чему. Сад заиста нема на чему.

     Жарко лето је узмицало, свежије време ране јесени је тражило и прикладну одећу, али Маша је и у тесним фармеркама и једноставној мајици са дугим рукавима, која је једва успевала да обузда њене прелепе груди и даље изгледала једнако заводљиво. Њен млади удварач више није успевао да је ни дотакне, а камоли да је загрли и пољуби. Буквално је бежала испред њега и његове оштре гестикулације. Заштиту јој је пружало хотелско обезбеђење, јер би га без много обзира и нежности избацивали на улицу, кад год би покушао своју жртву да прати до уласка у лифт.

     Очигледно размажено београдско дериште није успевало да се заустави на ивици понора. Мамин син морао је баш да се заглави на самом дну, одакле је ретко ко успевао да се избави без ожиљака, пошто је сметнуо са ума ону мудрост  - ако не можеш сам да се спасеш из понора, можеш да пазиш да у њега не упаднеш.

     Упао је и то тако што се оглушио о судску забрану приласка чудној девојци Маши, ако јој је то право име, па више пута кажњаван прекршајно, да би напокон био смештен у азил за психолошки неуравнотежене.

     Једном ми је у адвокатску канцеларију банула Маша са решењем прекршајног судије који је кажњава са три месеца поправног рада због проституисања. Прекршај се према решењу састоји у томе што је неколико ноћи у соби хотела „Москва“ спавала са одређеним бизнисменом из Шведске.

     Пошто сам прочитао решење нисам могао да обуздам навалу смеха, јер ми се указала прилика за још један успешан професионални потез.

     - Шта је ту тако смешно? – пита ме забринуто Маша.

     - Помислио сам на то да је сад у казниони Падинска Скела сезона вађења кромпира и како ћеш се тамо лепо забављати. Неке девојке сличне судбине су ми причале да су се одлично забављале, гађајући се тек извађеним кромпирима и све време се церекале до суза...

     - Ти се зајебаваш!

     - Тако је, не пропуштам прилику. Видиш, овде не пише да си се сексирала за новац. Да ли си на саслушању код судије споменула да си се продавала за паре?

     - Не, о новцу није било речи. То ме није питао.

     - Добро, онда нећу ни ја. Нити ћу да те саветујем да лажеш. Али правни савет, као својој клијенткињи могу да ти приуштим. Прекршаја нема ако није било плаћања за секс. Ово решење ћемо оборити час посла. Можеш да спаваш с ким хоћеш из љубави. То се не кажњава.

     - Па, могла бих и да га волим. Знаш, заволео ме је оне ноћи кад сам флашом шампањца из чисте забаве и безобразлука опалила по оном луксузном, раскошном лустеру са безброј сијалица у хотелској соби и кад је настао мрак, а ја лупила: „Сад можеш безгранично да ме љубиш и горе и доле, сочне усне те очекују на оба места, да видимо да ли ћеш приметити разлику.“ Тада ме запросио јер каже да му тамо у хладној Шведској, ако се за њега удам, може добро доћи мој јужњачки темперамент.

     - Чуо сам за то разбијање лустера у хотелској соби, келнери причају да су се неки од хотелских менаџера сјајно окористили галантношћу твог шведског партнера.

Прискочила је да ме грли и љуби.

     - Кад примим решење којим сам ослобођена, доћи ћу да ти се захвалим и да то прославимо. Да те уверим како ја умем да будем захвална.

     Жалба је уважена и дошла је да се захвали. И баш смо славили. Па, онда како је бити адвокат у Београду?Животари се. Изоставићу детаље. Мој брат је говорио - сваки магарац има своје весеље. Ја сам имао своје.

     А Маша се удала за свог Швеђанина. Али није била наивна: дуг банци је морао бити отплаћен, мамици да остане малињак, козе и кућерак, а венчање да се обави у Београду како тамо у Шведској, невенчана, не би заглавила у неком борделу, тако да једини ризик који није могла избећи биле су преране борице на њеном лепом лицу од смеха који свакодневно изазива вазда смешљиво расположен Швеђанин.

     Да ли ће хладна шведска клима успети да расхлади узаврелу Машину ћуд пре него што разлупа све раскошне лустере по тој смиреној земљи, остаје да се види. У сваком случају, београдски амбис је нестао, а што се тиче скретања, за неког су ипак била последња.

        - Мама, хало мама! Чујеш ли ме? Нешто крчи, сметње, лоше те чујем.

        - Ја тебе баш добро чујем, Анчице, кћери моја. Како се сналазиш тамо у тој џунгли на асфалту, дете моје? Ја и твој отац овде поједосмо се од бриге.

        - Немате потребе да се бринете. Одлично сам се снашла код једног декице. Имам стан и храну, све бесплатно, а и џепарац негде скоро двеста евра месечно. Већ сам примила и први бонус за екстра услуге.

        - Које то екстра услуге, црна ми ти ћерко.

        - Ништа нарочито, мало масаже за старе кости.

        - О, па то је баш дивно.

        - Али оне, еротске, мама. Да ли је и то дивно?

        - Па, ако добро плаћа и ако ти не пада тешко, онда је и даље дивно. Али шта ти знаш о масажи и то оној еротској?

        - Све.

        - Како то – све?

        - Ма, једноставно, нашла сам у књижари илустровани приручник, и то у бојама.

        - Па ти си то нашла нешто као да си се запослила баш у струци. Примењена медицинска наука.

        - Наравно. Има да бриљирам на часовима анатомије.

       - А он, да ли је задовољан?

        - Презадовољан.

        - Тако ти је рекао?

        - Шта има да ми говори, кад ја то знам. Видим. Знаш, ако ниси већ заборавила, мушка тела имају онај сензор, који показује да ли му је лепо или не. Као онај живин стуб у топломеру. Само га мало протрљаш и он расте, расте, диже се.

        - И не пада ти тешко?

        - Мислиш на онај сензор, живин стуб, да ли пада?

        - Добро, јасно ми је да то чудо не може непрекидно да стоји усправно, него мислим да ли теби тај посао тешко пада.

        - Ма какви тешко! Баш ми је слатко. Једва чекам да ми то затражи. Чак кад он то, не знам зашто, одлаже, ја му сама предложим да се мало опусти уз моју масажу. 'Ајде нећу даље да те смарам.

        -   Ма, не смараш ти мене, него мислим да не трошимо даље импулсе.

        -   Какве импулсе, мама. Па, то је његов телефон. Он то плаћа.

        -   Ух, ћерко, па ти си баш погодила бинго. Пази да то не испустиш.

        -   Е, па ако ниси знала ја то што у'ватим не испуштам тако лако.

        -   То је лепо чути.  

        - Ти се, значи, слажеш? То ми је било потребно да знам. Сад ми је баш све суперишка. Каква мајка, таква ћерка...

        -   Шта рече?

        -   Ма, ништа. ' Ајд здраво.

СТЕФАН - СЦЕНАРИО ЗА НИСКОБУЏЕТНИ ФИЛ:
:
DON’T TOUCH ME!
EXT. NOĆ. PUSTA ULICA VELEGRADA.
Mladić dvadesetpetogodišnjak, sitan, mršav, srednjeg rasta, intelektualni tip. Deluje mišićavo, žilavo. Lenjo, mlitavo se vuče trotoarom u iznošenoj, jeftinoj majici, farmerkama i pohabanim patikama. Pogleda na svoj ručni časovnik. Kazaljke pokazuju ponoć. On zastaje kod jednog neuglednog restorana. U izlogu je istaknut ručno, flomasterom ispisan spisak jela i cena. Mladić vadi svoj novac iz džepa pantalona, prebrojava ga i posle kraćeg kolebanja ulazi, nesigurno, trapavo i bojažljivo.
INT. SALA RESTORANA PRAZNA. STOLOVI I STOLICE BEZ GOSTIJU. SAMO ZA JEDNIM OD STOLOVA SEDE TROJE: ATRAKTIVNA PLAVUŠA DUGE KOSE I DVA NABILDOVANA GRMALJA.
Pridošlica baci kratak, bojažljiv pogled u pravcu opisane trojke, koja ga gleda netremice, zainteresovano. Njemu to kao da ne sluti na dobro, pa bira mesto za stolom koji je najbliži izlazu. Pošto je seo, ispod obrva diskretno pogleda u pravcu one trojke koja ga i dalje promatra sa interesovanjem. Oni se pri tome međusobno nešto došaptavaju. Očigledno da je pridošli mladić predmet njihovog ne samo interesovanja nego i nekog dogovaranja.
Nonšalantno, pocupkujući po taktu tihe muzike koja dopire iz nevidljivog radia, pridošlici prilazi konobar, odmerava ga svojim ispitivačkim pogledom, sa jedva primetnom senkom ironije u uglu usana.
KONOBAR
(šeretski se osmehujući)
Ako nisam suviše indiskretan možda bi uvaženi gospodin izvoleo reći šta želi. Možda čašu hladne vode bez viskija “džoni voker” ili “balantajn” samo birajte. Želja gosta za ovu firmu je zakon.
MLADIĆ
(učtivo i poluglasno)
Porciju od deset reš pečenih ćevapčića, molim...
KONOBAR
(i dalje oran za šalu)
Oho-ho-o-o! Baš smo rešili da se istrošimo? Kanda nešto proslavaljamo?
Odlazi po porudžbinu i dalje šeretski mašući kukovima, njišući se i poskakujući kao što to čine mladi američki crnci kada se glupiraju ulicama.
Stiže porudžbina,. Konobar i dalje veoma dobro raspoložen.
KONOBAR
(pošto je spustio tanjir sa ćepavčićima pred mladića)
Predlažem ovako: pažljivo nabosti ćevapčić na viljušku, pa otvoriti usta. Tek zatim, dakle nikako pre nego što ste zinuli, staviti zalogaj u usta.Zatim dugo i sa uživanjem žvakati. Najmanje dvadeset zagrižaja. Jer varenje počinje u ustima, ne zaboravite. Tek zatim gutati. Obrnutim redom nikako, ni-kaa-kooo. Ha-ha-haaa.
Mladiću očigledno nije do šale. On jede nervozno, gledajući samo u tanjir pred sobom. Ne usuđuje se da digne pogled u pravcu društva čije je interesovanje izazvao.
Napokon od toga stola se diže jedna od dvojice grmalja. On lenjim, sporim, lelujavim hodom prilazi mladiću, dlanovima svojih ogromnih ručerdi istovremeno tresne o sto za kojim je sedeo momak. Zveket tanjira i pribora. To posuđe poigrava po stolu. Mladić se zagrcne, zalogaj mu je zastao u grlu. Poskočio je uplašeno sa stolice. Mahinalno gleda prema izlazu.
GRMALJ
(očigledno zadovoljan utiskom koji je izazvao, dobroćudno se smeškajući pruža ruku mladiću)
Zdravo. Ja sam Boža.
MLADIĆ
( polupodignut sa sedišta, prihvata pruženu mu ruku, zamuckujući)
Zdravo. Ja sam Petar.
BOŽA
(prijateljski, polušapatom)
Slušaj Pero, jebo te miš, prezime treba da ti je Lakimen, dakle Srećković. A znaš li zašto? Neznaš naravno. Kako bi i mogao da znaš ako ti ja ne kažem. Ali kako ja tebe sada да uverim da si jebeno srećan kad ni sam u to ne mogu da poverujem. Vidiš li onu super - ribu za našim stolom? Kaže ne podnosi krupne, snažne i visoke muškarce. Voli kaže male, sitne i bojažljive... Ćud je ženska ... Nego da ne žvalavim, riba veli loži se na tebe i poziva te za naš sto! Šta kažeš na to, a...?
PETAR
( isprekidano, sa nepoverenjem)
Vidiš Božo, neznam kako da ti kažem.. (razmišlja) Nisam ti čoveče ni za šta. Upravo dolazim od svoje ribe.Jaja su mi prazna kao i moj novčanik. Šta ja tu mogu. Potpuno sam u autu. Hvala na pozivu...
BOŽA
(razočarano, zamišljen)
E moj crve. Kurva mi neće verovati.
Boža se vraća za svoj sto. Plavuša i drugi grmalj ga dočekuju radoznalim pogledima. Otvorenih usta pilje u njega. On odmahuje rukom i seda na svoje mesto.
Trojka se nešto domunđava. Plavuša nešto govori drugom grmalju, muva ga i gurka. Ovaj se napokon nevoljno diže. Prilazi Petrovom stolu. Još krupniji i zloslutniji nego prethodni.
DRUGI GRMALJ
(stoji pored Petrovog stola, gleda ga sa visine, ironično se smeška)
Slušaj frajeru, jeli to istina da si odbio poziv one super ribe za našim stolom? Da li si stvarno odbio da upoznaš i na tacni da dobiješ takvo parčence koje ti se nudi? Ona to ne veruje, a pravo da ti kažem ni ja. Sve mislimo da je Boža tu nešto zaribao. Da nije baš tačno preneo poruku. Šta ti kažeš na to, a?
PETAR
Ma ne, sve je tačno preneo, ali znaš... umoran sam...nisam spavao dve noći. Jedva čekam da stignem kući i da se bacim u krpe. Bez uvrede, hvala na pozivu.
DRUGI GRMALJ
(smeje se grohotom)
Dobro, dobro kilavko moj. (odlazeći glasno) Ide bebica kući da pajki. Ha,ha,ha...
Drugi grmalj se vratio za svoj sto. Očigledno podnosi izveštaj. Drugi dvoje ga dočekuju radoznalo. Pilje u njega. Zatim plavuša pokušava da uhvati Petrov pogled, da ga strelja, ubije pogledom. Ali Petar gleda samo u tanjir pred sobom. Stiže konobar sa računom i kafom. Petar plaća ceh i duva u kafu da bi se brže ohladila, da je popije pa da se gubi. Osvrće se ka izlazu. Odjednom pored njegovog stola stvorila se plavuša. Vitka, dugonoga, obučena u laku letnju haljinu iz dva dela. Suknjica kratka, pupak i stomak goli, kao i ramena i dobar deo grudi. Ona neko vreme ćutke posmatra Petra sa visine prezrivim, ironičnim pogledom dok on ćutke, poluotvorenih usta blene u lepoticu. Onda mu odjednom bez reči raspali dva veoma zvučna šamara preko jedne i druge strane lica, pa trijumfalno izlazi na ulicu, mešajući zavodljivo svojim poluloptama. Duga i ravna plava kosa pada joj sve do prkosno istaknute đulavke.Petar se kao omađijan diže i za devojkom odlazi u noć
EXT. NOĆ. ULICA SASVIM PUSTA.
Plavuša se sporo kreće ulicom. Petar je prati na bezbednom rastojanju, zagledan u njene lepo izvajane noge na visokim potpeticama. Ona je odjednom stala ne osvrćući se. Petru nije ništa drugo preostalo nego da joj priđe. Oprezno, neodlučno. Ona ne osvrćući se i dalje, zagledana samo u pravcu svojeg kretanja, hvata Petra za ruku i nastavlja da hoda. On gleda u nju ona samo pravo. Nijednom ga nije pogledala.
PETAR
(bojažljivo, isprekidano)
Slušaj, ja sam Petar a ti? Kako se zoveš? Odakle si? Zašto samo ćutiš? Oprosti mi, nisam hteo da te uvredim. Pa ti znaš da si prelepa, izuzetno zgodna i zavodljiva. Mora ti biti jasno da ja ovakav kakav sam, običan, ne mogu da odbijem takvu lepoticu. Samo nisam mogao da poverujem da ti je stalo do mene. To je bio samo strah, neka čudna trema. Tako si nestvarna. Dolaziš li sa neke druge planete? Iz koje galaksije?
Plavuša i dalje ćuti. Uvodi ga u neki hotel.
INT. HOTELSKA PORTIRNICA.
Portir se duboko klanja i plavuši koja ga nije ni pogledala niti bilo šta rekla pruža ključ neke sobe. Ona prihvata ključ, vodi Petra na sprat držeći ga neprekidno za ruku.
INT. HOTELSKA SOBA, SKROMNO NAMEŠTENA ALI IMA RADIO.
Petar pokušava da zagrli i poljubi plavušu ali ona mu se izmiče. Pošto on i dalje navaljuje ona ga veoma odlučno odgurne.
PLAVUŠA
(ljubazno ali i odlučno)
Don’t touch me, please!
Ali Petar i dalje navaljuje, preko ramena pokušava da zagrli devojku i da je dohvati za istaknute grudi. Ona mu se izmiče. On pokušava da je uhvati oko struka, da je privuče k sebi, ali ona ga odlučno i snažno odgurne.
PLAVUŠA
(vrlo strogo, povišenim tonom)
Don’t touch me! Do you understande? Don’t touch me, don’t be silly!
Petar i dalje navaljuje. Plavuša ga veštim i snažnim, očigledno uvežbanim zahvatom obara na krevet. Odnekud iz noćnog ormarića vadi neke tekstilne trake i vezuje mladića za okvir kreveta. On se prepušta ne opire se. Na njegovom licu je smešak, radoznalost, očekivanje nečeg nesvakidašnjeg, uzbudljivog... Ali sa izrazom nadmoćne snishodljivoti, kao kad odrasla osoba u igri popušta pred zahtevima i nastojanjima ambicioznog deteta. Napokon je vezan tako što leži na leđima, a noge i ruke su mu vezane, kao na raspeću.
Plavuša uključuje radio prijemnik, pronalazi neku divlju, rok muziku i pušta je maksimalno bučno. Ona počinje da igra i da se uvija po ritmu muzike. Mazi se poluotvorenih usta, milujući sebe po grudima i butinama. Svoju inače kratku suknjicu povlači na više tako da joj se vide crne, minimalne i čipkaste gaćice.U daljem toku događaja lenjo spušta svoju suknjicu i ispod nje skida svoje mini gaćice, pa ih baca Petru u lice. Okreće prema njemu jedan pa drugi svoj profil, pa zatim golu zadnjicu, maksimalno se saginje i rukama obuhvata svoja kolena. U takvom položaju ostaje par sekundi. Zatim skida prsluče i baca ga u udaljeni ugao sobe. Onda kao mačka skače na krevet na kojem leži Petar, opkorači ga svejednako se uvijajući po taktu muzike. Povlači se tako natraške, njegove noge su između njenih nogu. Licem je okrenuta prema njemu. Skida njegove pantalone i gaće i svlači ih do ispod njegovih kolena. Njena leđa i stražnjica zaklanjuju njene i njegove intimne delove tela.Onda ona iz noćnog stočića vadi gumeni muški polni ud, uvija se iznad toga veštaka i po pokretima njenih ruku, ramena i leđa, po njenim uzdasima i kricima zaključuje se da veoma bučno i burno orgazmira. Napokon pada preko Petrovog tela i ostaje u tome položaju obamrla nekoliko trenutaka.
PETAR
(veoma uzbuđen, viče na sav glas)
Ma nabij mi se na kurac budalo! Zar ti treba veštak pored ovakvog
komada. Pa ti zaista nisi normalna. (tiše, za sebe mrmlja sebi u bradu) Šta me ovo snađe. Jebena ludača.
Petar se otima, trza rukama i nogama, pokušava da se oslobodi veza, ali uzalud.
PLAVUŠA
(opušteno i raspoloženo)
Relax baby. Don’t worry...
Ona diše iznad Petrovog majmuna, zagreva ga svojim dahom, masturbira ga. što se zaključuje po pokretima njenog tela i zadnjeg dela ruku i ramena.
PETAR
(uzvikuje “ah” i “oh” ječi, kao da je u transu)
Napokon! Baš je bilo super! (opušteno) Bolje išta nego ništa.
Plavuša odvezuje mladića. On trlja utrnule zglobove. Isteže se na ležištu. Ona gracioznim hodom, lagano poskakujući odlazi u kupatilo i nestaje iza zatvorenih vrata, pošto je prethodno Petru preko ramena dobacila čaroban, zavodljiv pogled i osmeh pun zahvalnosti.
PETAR
(ležeći i dalje na leđima sa rukama ukrštenim ispod glave okrenut prema vratima kupatila veoma glasno)
Biće ovde repriza lutko. Videćeš ti kako to izgleda kad ti Pera batinu utera.(mrmlja sebi u bradu) Karaću ja tebe tako kako te još niko karao nije. Ima oči da ti ispad-nu-u-u..(Isprekidan glas mu se gubi)
Petar zeva, očni kapci mu padaju, on se trza, opire se nastupajućoj pospanosti, ali uzalud. Klonuo je i sklapa oči. Teško i sporo diše. Savladao ga je dubok san.
INT. ISTA SOBA. ISTI AMBIJENT.
Petar se budi, trlja oči, osvrće se levo –desno, potpuno se napokon rasanio, skače sa kreveta, odlazi u kupatilo, vraća se besno zalupivši vratima, zaviruje u garderober, pa u šifonjer...
PETAR
(razoračano, poluglasno ali besno)
Gde li nestade ova čudna ludača. (Gleda na sat) Da li je moguće da sam prespavao punih pet sati?! (Ljutito baca jastuk prema vratima kupatila, mrmlja,lice mu je ozareno nadom) Mora da je otišla nešto da donese. (ali odmah zatim faca mu se ponovo smrači).Međutim, tu nije ostala ni jedna njena stvarčica.
Petar se oblači i odlazi.
INT. HOTELSKA PORTIRNICA. ISTI ONAJ PORTIR.
PORTIR
Dobro jutro, gospodine. Da li gospodin nešto želi.
PETAR
Da, želeo bih da znam gde se izgubila ona plavuša sa kojom sam proveo noć gore u sobi. Mora da ste je videli kada je odlazila. Vi ste je morali videti.
PORTIR
U pravu ste gospodine. Tačno, ja bih to morao znati. Da je bilo neke plavuše ja bih je svakako video. Ali vi ste u zabludi, gospodine. Nije bilo nikakve plavuše. I vi niste ovde proveli noć. Upravo ste ovog momenta došli s polja, sa ulice...Uostalom, valjda ste čuli za nešto što se zove poslovna diskrecija. Doviđenja gospodine.
EXT. KNEZ MIHAILOVA ULICA. SUNČAN DAN.
Petar se mlitavo, nezainteresovano, lenjo, izgubljeno kreće ulicom kroz masu šetača. Njegovu pažnju privlači vitka, dugonoga devojka koja na sebi nosi o ramena okačen, spreda i od pozadi plakat sa natpisom “JAZAS” što reći neka skraćenica Jugoslovenske asocijacije za zaštitu od side. Ona prolaznicima deli neke letke i brošurice sa natpisima: “Ljubav bez straha...Kako se zaštiti od opake bolesti...” Petar iz ruke ove devojke uzima letak pokušavajući istovremeno da iz blizine pronikne u njen pogled. Kao da ima neki nejasan instikt, da mu je nešto kod nje poznato. Ali njene oči i dobar deo lica sakriven je iza velikih tamnih naočara. Ona se okreće drugim prolaznicima. Uostalom njena kosa je crna i veoma kratka. Petar se razoračano udaljava i nastavlja da se kreće ulicama velegrada. Besciljno blene u izloge raznih radnji. U jednom izlogu ugleda izložene ženske perike, sa prirodnom kosom, duge i kratke. Neke su izrazito crne boje, neke boje zrelog klasja...On je nesvestan šta i zašto gleda. Odjednom trže se. Iz ravnodušnosti naglo ga je izbacio pogled na periku veoma duge, plave kose...Ta perika se uvećava, zauzima ceo kadar.
Mladić se lupi šakom po čelu, naglo se okreće i trčeći se vraća u Knez Mihailovu ulicu, na ono mesto gde je desetinu minuta ranije video devojku sa plakatom. Osvrće se levo i desno ali nje više nema.

*

Студента режије на ФДУ, Стефаан:
Пошто сам овај рад предао професору моје групе, он га је прихватио и рекао ми да сценарио заслужује прелазну оцену, шест.
“Зар само шестица? Зашто тако?” чудио сам се ја.
“Па, зато што се не види каква је сврха постојања једног филма који би био снимљен по томе сценарију. Зар ниси читао Достојевског, Љермонтова, Толстоја, Кафку, Гетеа, па и Шекспира...Врхунска уметност мора да буде озбиљна, трагична А у твојем сценарију нема патње, нема тровања, убица и убијених, злочина и казне. Па, чак ни самоубиства! Ваљда си чуо за ону: Ако писац на крају не убије главног јунака, извршио је литерарно самоубиство... Дакле, у чему је поента твоје умотворине?” одговара ми професор, питањем
“Хм, мислио сам да је на линији актуелне борбе против сиде...” недам се ја.
“Добро, помиње се сида заиста. Али каква је порука? Да похотне успаљенице лове физички кржљаве младиће по кафанским ћумезима, да их одводе у хотеле и тамо их јашу и самозадовољавају се? Па и једна таква порука, мада на ивици порнографије, није довољно јасна.”
“Зашто кажете на ‘ивици порнографије’? Да ли то значи да нисте читали “Платформу” француског писца, Мишела Уелбека. Тек да сте прочитали ту изванредну књигу, схватили би шта је порнографија, на највишем литерарном нивоу”...
“Претпостављам да је то нека петпарачка литература, која никад неће доживети неко признање, неку књижевну награду...”
“Напротив, већ је доживела највећу могућу награду. Продата је у петсто хиљада примерака. Зар тираж од пола милиона није највећа могућа награда? Још ако претпоставимо да је ту књигу прочитало најмање онолико људи колико ју је купило, долазимо до фантастичне бројке од милион читалаца. Кад бих то могао да досегнем, шта ме брига за критичаре, чланове жирија, самозване арбитре...Па и за вас, поштовани професоре. Надам се да вас нисам увредио... ”
“Не ниси, само видим да различито оцењујемо литерарне вредности , што и није тако лоше,“ закључи, помирљивим тоном, професор. “Ипак ако желиш успешан резултат у мојој класи, доради то своје ремек дело, додај неки другачији, изричитији завршетак. Уколико ти то пође за руком предложићу га градским главешинама да одобре средства за снимање по твојем сценарију, па ће ти онда ова шестица засјати пуним сјајем. Лепше него да сам ти сада уписао десетку.”
Узео сам индекс и напустио професоров кабинет решен да се борим до краја. Па и да дорадим сценарио. Ипак је он професор. Ваљда нешто вреди и то његово знање, професионално искуство и схватање. Иначе неби био ни постављен на то место. Тако сам уз раније завршен сценарио додао и следеће:
EXT. KNEZ MIHAILOVA ULICA. SUNČAN DAN.
Vitka, dugonoga devojka, kratke crne kose sa plakatom ponovo je na istom mestu. Njoj prilazi mršav mladić omanjeg rasta, sa crnim brkovima i bradom. On pruža ruku da bi primio plakat. Ona je prsnula u smeh.
DEVOJKA
Ovo je namenjeno što većem broju ljudi, a ne da jedan pokupi sve.
Vi ste gospodine, koliko se sećam, juče već dobili jedan, zar ne?
(brzim pokretima ruke trza i u dva poteza skida nalepljene brkove i bradu sa lica mladića)
Dobro Petre koga si mislio da prevariš tako dekorisan ako mene, koju si izgleda baš i hteo, ne možeš? Ovako si lepši.
PETAR
A ti si izgleda odlučila da se batališ glumljenja neke strankinje iz svemira, pa da se vratiš svojem maternjem srpskom jeziku, da bi ceo svet mogao da te razume.
DEVOJKA
(ozbiljnim tonom)
U redu. Pošto si me provalio nema svrhe da i dalje glumim anonimnost. Ime mi je Ana. Sačekaj još desetinu minuta da razdelim ovo malo plakata što mi je još preostalo, pa da negde sednemo i porazgovaramo.
PETAR
U redu ali ne nadaj se da ćeš ponovo uspeti da me iskuliraš i da se izgubiš, bez traga. Ostaću tu u blizini da mi stalno budeš u vidokrugu.
INT. PROSEČNA BEOGRADSKA KAFANA.
Ana i Petar sede za jednim od omanjih kafe stolova u bašti ispred beogradskog restorana Majestic. Gledaju se i ćute.
PETAR
(opušteno,uz osmeh)
Pa dobro, hoćeš li mi napokon objasniti čemu toliko pretvaranje, tajnovitost, misterioznost? Pa i ono tvoje majmunisanje u hotelskoj sobi. I hoću i neću. Narod to zove hoće da se jebe, a da joj ne uđe. Zašto?
ANA
(sa nekom teškom gorčinom u glasu)
Iz dva razloga: prvi što sam se mužu zaklela da ga neću prevariti do trenutka njegove ili moje smrti i razlog broj dva – da bih tebe spasla moguće zaraze. Naime, moj muž u bolnici umire od side (naviru joj suze).
Posle ovog šokantnog otkrića nastala je grobna tišina koja traje ceo minut ili dva.

PETAR
A ono što se između nas dvoje dogodilo u hotelskoj sobi ti ne smatraš da je povreda zakletve na vernost mužu?
ANA
Ja se time tešim i zavaravam...(duža pauza, ćutanje)
Vidiš Petre, moj muž skoro da više i nije živ.Da li si imao prilike da vidiš bolesnika od side u stadijumu poodmakle bolesti? Koji se ne boji smrti nego joj se nada? Naravno, da nisi. A prema tvojem ponašanju one noći u hotelskoj sobi kada si se našao sa ekstremno slobodnom, čak agresivnom ženom na krevetu, da li si na tu strašnu bolest i pomislio? Naravno – nisi! A sada si preneražen kada sam ti sve ovo tako surovo otkrila. Pa gde ti to živiš, čoveče! Da li si ti noj koji kada vidi opasnot zavlači glavu u pesak! Da li to tvoja opreznost počinje tek od ovog trenutka kada ti žena sa kojom si bio u krevetu otvoreno kaže da je mogući nosilac zaraze. Tek tada počinješ da se bojiš, što je poželjno, jer strah je naš zaštitnik ali u ovom slučaju prilično zakasnio. I sada jedva čekaš i smišljaš kako da pobegneš od žene koja je bila tako dramatično iskrena prema tebi. A koliko je ovakvih žena koje bi ti ovakvo strašno priznanje dale? Dobro šta je tu je. Na licu ti čitam koliko si se prepao. Sada se bojiš i moje blizine i što udišeš vazduh koji ja eventualno izdišem. I što se grejemo na istom suncu. Nemoj da se trudiš i smišljaš kako da pobegneš od mene. Samo se digni i idi. Neću te zadržavati.
PETAR
U redu. Sada mi je postalo jasno čitavo tvoje ponašanje. Pa i zašto si ono prvo veče u kafani dvojici snažnih bildera pretpostavila jednog slabića i plašljivka, kakav sam ja. Htela si samo da imaš punu kontrolu nad događajima prilikom svojih erotskih iživljavanja. Sada je ostalo još samo nedorečeno, šta i kako se desilo da tvoj muž zaradi taj opaki virus?
ANA
Pa ni on on sam nezna da objasni, budala. A i kako bi mogao znati kada je kao sumanut išao od jedne suknje do druge. Kao da je jurio neki rekord. Mora da je imao barem neko zadovoljstvo pri tom avanturisanju. Ja mu opet tu dođem kao neka uzgredna, nepotrebna žrtva. Glupo je bilo pre svega, što sam se udala za lepotana i šarmera kojem su se o vrat vešale sve lake žene Beograda. Sada mogu do mile volje da krivim čitavu našu civilizaciju koja neguje kult fizičke lepote, pa to deluje kao droga za naivne i ograničene. Meni je laskalo da prošetam sa njime pod ruku, pa da mi, kako sam ja to zamišljala, zavide moje drugarice i poznanice.
PETAR
Dobro, a da li si ti sigurna da si prenosilac zaraze. Hoću reći da li si izvršila test na sidu? Jer koliko je moje skromno znanje o toj bolesti postoji mogućnost da bolesni bračni drug na onog drugog ipak ne prenese opasnu bolest, iako su imali redovne polne odnose.
ANA
I meni je to poznato. Za tu slabu nadu hvatam se kao davljenik za slamku. Ipak bojim se testiranja. Prosto se užasavam od mogućnosti da ću čuti smrtnu presudu.
Tišina. Petar je pogledao na svoj ručni časovnik.
PETAR
Baš sam se zadržao. Moram da krenem. Imam neke obaveze.
ANA
( vadi olovku i na nekom papiriću nešto ispisuje)
Evo tebi broj mojeg telefona, pa me pozovi ili ovu ceduljicu baci. Tvoj mi broj ne treba. Jer ako se ti meni ne javiš smatraću da ni ja tebe ne treba da tražim.
PETAR
(prihvatajući pruženi mu papirić)
Javiću ti se. Ćao.(umesto poljupca pruža joj ruku za pozdrav)
Petar odlazi niz ulicu. Osvrće se. Ana stoji i gleda za njim.On joj mahne i skrene u
sporednu ulicu. Čim je zamakao iza ugla zgužva onaj papirić koji je držao u ruci i ne pogledavši, baci ga u prvu kantu za otpatke.
*

ПОДСЕЋАЊЕ
Телевизија Панчево и ја
Поводом изласка из штампе скоро сваке моје књиге, позиван сам на гостовање у бројне телевизијске студије, али само ТВ Панчево је по мене послала ауто и касније ме исто својим превозом вратила до уласка у зграду у којој станујем код Сава центра. Тамо су ме у међувремену дочекали и све време третирали као врсни домаћини уваженог госта. Сећам се прелепе Зоране С. Штековић, шармантног Ненада Бешовића, па Јелене Марковић и да не набрајам.
Биле су то популарне "летње шеме". Поред мене је гостовао и познати нутрициониста савршено витке линије, симпатичан човек, који говорећи о начину здраве хране у Америци мене није могао импресионирати, јер прошао сам Сједињене државе од Хаваја, преко Нијагариних водопада, па све до Њујорка и нигде нисам видео тако много нездраво гојазних људи. Кад су мени поставили питање како успевам да одржим виткост и виталност с обзиром на поодмакле године, кратко сам одговорио:
- Тако што о томе не мислим...
- Али како је то могуће.
- Па једноставно: ако ми се једе, ја једем, шта ми се једе то и једем, пијем оно што ми се пије, умерено, без претеривања, нарочито без преједања, спавам кад ми се спава и ето. То је сва мудрост. Ако је организам ментално здрав, ако није искварен вишегодишњим штетним навикама, он непогрешиво зна шта му је потребно и то му треба пружити.
И тада се десило нешто неочекивано: техничко и остало пратеће особље је као по договору сложно запљескало. Чак су и сниматељи за тренутак одложили своје камере да би могли да ми аплаудирају. Честитао ми је и амерички нутрициониста:
_ Заиста, људима је већ превише тортуре причама о здравој храни. Само треба избегавати погрешно програмирање организма штетним навикама, док није превише касно за демонтирање франкештајна којег смо сами у себи одгајили.
- Затим је највише било говора о мом новом роману "Где је Лана" који ће тек после неколико дана изаћи из штампе, али новинаре је занимало како је то могуће да се читава фабула одвија искључиво кроз дијалоге ликова романа без иједне речи описа или објашњења аутора. А затим су се питања концетрисала на роман "Трапез" који је познат по томе да га мајке препоручују својим ћеркама. Те зашто се одустало од екранизације и какве везе има то што се део радње догађа у Осијеку, с обзиром да се не вређају национална осећања Хрвата. Разговарали смо о роману ЛОЗ, треће издање за који је продуцент откупио право на екранизацију, али и о контрорвезној књизи Свингери за коју посвећени читаоци кажу да је то једна изузетна дубоко емотивна, психолошка драма, док су они површни сву своју мањкаву пажњу усмерили на споредне, минорне сцене, ограничавајући се понекад само на назив романа, чиме је потврђено правило да плашећи се лоших ствари често пропуштамо и оне добре, које би нас могле усрећити! Све у свему, лепо проведено вече.
Једно сјајно искуство. Хвала ТВ Панчево :)

П.С. Неколико дана касније из штампе се појавио и роман дијалога - ГДЕ ЈЕ ЛАНА, који је са радозналошћу ишчекиван тако да ме није изненадила потражња за њим, али ме је изненадио податак да су књигу куповали и други писци, ваљда да би открили како то може да се презентира фабула искључиво кроз дијалоге ликова драме...без иједне речи наратора.

Фотографија корисника Марко Смуков

случају чиста је глупост раширено схватање да је човек постао од мајмуна. Оваквих какве их данас знамо! Можда и потичу од истог претка, али су се негде на путу еволуције раздвојили. Та вечита борба, по оном закону јачега, одвијала се милијардама година, али како. Док се безрепи мајмуни, (за разлику од људи, њих је безброј сродничких врста), такође међусобно жестоко боре али те њихове борбе се никад не завршавају смрћу побеђеног, битке између људи су крваве и сурове, борбе до смрти. И парадоксално или не, то је је изгледа управо и био услов напретка. Побеђивали су они најачи, а нестајали, изумирали, они најслабији. Гене снаге, довитљивости, лукавства, инвентивности они најачи преносили су на своје потомке, наследнике и тако се вршио одабир, који је довео до оваквог Homo sapiensa какви смо ми данас.

Ако погледамо друге сисаре видећемо да свака врста има више сродника док само човек нема ни једног. Потаманио је све двадесетдве врсте људских предака пошто се, пре седам милиона година људског развоја, одвојио од шимпанзе, па кренуо другим смером сопственог развоја, да би, напокон, остао сам на врху пирамиде сопствене породице Хоминида из које потиче. Према налазима учењака Америчког природњачког музеја из Нујорка, Естебана Самиенто и других, у сваком од нас се могу наћи трагови неандерталца. По њиховим истраживањима човек је увек био нетоларантан створ, а оне око себе уважавао је или толерисао само када је и док је на то био принуђен.

Поткатегорије

Интервјуи Марка Смукова, објављени на многим телевизијама.

Рекламни спотови за књиге.

Случајан избор књиге

Loz trece izdanjeШта све можеш кад искрено волиш?

Одговор на ово питање даје овај роман искушења, која непокореним заљубљеницима испоставља њихова непредвидива судбина, на увек актуелним беспућима и животним раскрсницама без путоказа. Мање о рату, а више о миру као сјајном тепиху љубави, националне толеранције и људске солидарности, у који су вредне ткаље источиле очи своје да би затим преко њега загазила прљава војничка чизма. Са апсурдном, нацистичком намером да широм света спасава оне своје сународнике којима је та врста спаса била тако добро дошла као кад би рибу извадили из мора, па је оставили на песку да ужива у благодетима сунчевих зрака. Илија Марковић о томе кратко, сажето каже“Упомоћ! Спасавају ме“. А да ли су ти спашени, после таквог, нетраженог спаса, могли и од кога да затраже помоћ или нешто сами да учине за себе у ратном беспућу у којем су се нашли – тешко.

У свакoм случају рат није доминантна тема овог романа. Пре би се могло рећи да је то прича о љубави, о љубави о каквој се углавном само сања, без потенцијала, али изгледа и прилике, тачније неопходности да се овако изрази. Дакле, ако није стављена на овакво искушење, без обзира на ниво снаге која је подржава, остаје непримећена, тако да је ни сами актери, понекад, нису свесни. А она би да се реализује, упркос свим околностима и непремостивим препрекама, што само доказује да човек заиста може све ако хоће. А Ханс и Бојана су хтели баш то немогуће, рушећи све флоскуле у смислу да је љубав као ватра – без хране се гаси. Или она – далеко од очију далеко и од срца и сл. Због овакве љубави вредно је родити се, проживети свој живот, па о њој нешто и написати, прочитати...

Да ли заиста Бог мотри у интервалима? Да ли му је потребан одмор? Или мотри само оне, на друштвеној лествици важније, па њих све по заслузи награђује или кажњава, а на младе и заљубљене као што су Бојана Петровић и Ханс Грубер не обраћа пажњу? Бар да их тако и други остављају на миру. Али не. Већ током XIX а затим XX века, па и даље све до данашњих дана и сами смо сведоци све већег уплитања државе у живот појединца. Надали смо се да ће то да прође са одласком на сметлиште историје диктаторских режима, комунизма и нацизма. Није прошло. Слободан индивидуализам као бескористан или чак штетан и даље изгледа нема шансе. Зато је ово проблем, вечито актуелан.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Срамежљивост је природно урођена саком људском бићу као заштита од злонамерних поступака других, али ако је претерана води у изолацију и инфериорност;

- Свој таленат уништаваш ако га не користиш;

- Најлепше је и најлакше ако учиниш оно што она жели, а да ли је то и најпаметније често се може знати те кад је сасвим касно;

- Људи читају књиге, гледају филмове, ТВ серије, радо слушају трачеве о другима, како би избегли суочаваање са незадовољством због сопствене реалности;

- Човек све може да опрости али не и ако му уништаваш његове снове;

- Да би реализовао своје снове мораш претходно да се избориш са страхом од неуспеха...

 

 М.С.