КУДА ПЛОВИ ОВАЈ БРОД

        Сеоска слава. Догађај године.  Мравињак људи свих старосних доба, мушко и женско.  Тамбураши се надглашавају, певачице им не требају. Неко их је слагао да су њихови гласови, промукли од дудовача и високих тонова, баш оно право. Циганске фаце, тада још није било Рома, бљеште као намазане вазелином.  Месечина.

        Ону, која је сама себе прогласила за његову девојку, не питајући га да ли је сагласан, одлучио је прву да намири, како му даље, током  ноћног славља, које је у пуном јеку, не би сметала.  С том намером, одвео ју је стотинак метара дуж потока који протиче кроз само село. Тамо је оборио нека дрвена, баштенска врата од равно сложених дасака, и ту сместио своју партнерку, која је спремно, чак нестрпљиво дигла и раширила своје ноге, повукавши га ка себи. Сама је раскопчала његов шлиц и послужила се. Док је она гласним крицима показивала да изгара од ватре која гори у њеном међуножју, он се ћутке у себи питао, ко ту више од њих двоје ужива?

        Друга је била такозвана „прија“ како називају девојке из неког другог села. Каже попалила се слушајући све најгоре о њему, да треба да га се чува, јер да је већ „изиграо“ велики број девојака свог родног места. Наиме, сеоске торокуше сваки контакт између неке девојке и младића третирају као увертиру закључења брака. А познато је да ништа тако запаљиво не делује на младу девојку као таква упозорења. Нити је он мислио на женидбу, нити она да је дошло време за удају.

        Трећу је запазио у сали месног дома културе. По фризури, светлој хаљини најмодернијег кроја и држању уопште, закључио је да је то једна непозната девојка из града. Док је са својим исто тако врло младим партнером, у заносу играла танго, њен поглед се, преко рамена партнера,упорно, изазивачки задржавао на њему. Пошто се њен партнер за време паузе нешто жустро о фудбалу расправљао са својим другарима, девојка из града се досађивала мало издвојена. Њен поглед је лутао салом и кад су им се погледи напокон срели, једва приметно му се насмешила.

Схватио је.  Пролазећи поред девојке, не скрећући поглед, кратко је шапнуо:

-  Изађи, чекаћу те.

-  Долазим. - гласио је одговор.

        Невиђена гужва. Једни улазе, други излазе. Стао је на широм отворена врата.  Видео је да се нешто кратко договара са својим партнером. Прошла је ћутке поред њега и прешла преко улице у мрак.  Пратећи на дискретном растојању њену светлоплаву хаљину, пришао јој је ћутке.

-  О чему треба сада да жвалавимо? – рече она.

Схвативши  да би свака реч била будалаштина ћутећи ју је загрлио левом руком док је десном кренуо испод њене лаке, лепршаве хаљине.

-  Због ове врућине не носим гаћице... - рече она

-  Да ли само због врућине? – одвали он, па обоје прснуше у смех.

Већ орошена, она рече:

-  Овде није згодно. Мада је помрчина, ипак стално неко пролази.

-  Знам где ће бити згодно, - рече, па је поведе држећи је за руку.

Кад су стигли до оборених дашчаних, баштенских врата, она се зачудила:

-  Како си знао за овај  кауч?

-  Зато што си ти моја срећа.

-  Ма хајде, нећеш ваљда сад тако излизаним флоскулама да ми се удвараш.

-  Не, зашто бих?  Хтео сам само рећи да си ти оно што се зове трећа – срећа.

Обоје су прснули у смех.

-  Сад ћу ти ја показати твог бога. Не надај се да ће ти остати снаге и за четврту, само препусти мени кормило овог суперишка брода.

        И стварно се цура показала на висини задатка. Своју лаку, светлоплаву хаљину је скинула и пажљиво окачила о плот. Легла је леђима на дашчану простирку. Бљеснуло је њено голо тело којим су доминирале њене високо изражене груди. Пошто се увалио међу њене ноге, узвикнуо је:

-   Ух, какве сике, бого мој! Љубио их је и стискао својим прстима у које се сав претворио. Она га је обрглила својим ногама око струка, пристисикајући га петама преко леђа, вичући:

-   Дај ми га, дај, дај...

        Подизала је своје тело према његовом, како би у себе увукла то што јој је намењено, до краја. До последњег милиметра. Њен репертоар је био неисцрпан. Мењала је најчудније позе једну за дргом,  све ново и непознато за младића који се калио на малим сељанчицама, недораслим још за удају, али зато лудо радознале да доживе то чудо које свакодневно гледају при спаривању домаћих животиња и птица у свом окружењу.

Кад је већ било прекасно, он се присетио да је пита:

-  А контрацепција?

-  Шта с тим? Само ти прскај слободно унутра, ваљда то треба да је моја брига.

И „прскао је“.

Растали су се пар десетина метара пре уласка у јарко осветљену салу за игру.  При растанку она као да одговара на питање које није поставио:

-  Чека ме муж. Он не зна да ја знам за његову неплодност. Беспрекорна потенција, али проблем са спермазоидима. А ја, знајући како је преосетљив, чувам његов мушки понос, како га он схвата, па се правим као да то не знам.   Живимо заједно, лепо се слажемо, волимо се и претварамо се као да је све у реду.  Ником ништа. 'Ајд здраво.

        Пратио је погледом како светлоплава, лепршава, лака летња хаљина нестаје у јарко осветљеној сали, где је игранка била у пуном јеку.  Муж ју је загрлио. Играли су чврсто припијени једно уз друго. Она се уз мужа умиљато, мазно, привијала, пољубивши га с времена на време. На свог партнера из мрака више није обраћала пажњу. Није га удостојила ни летимичним погледом, а камоли смешком.

Било му је доста забаве. Одлазећи осетио се изиграним. Употребљен и одбачен.  Најтеже му је падала помисао да све што лети мора и да слети, а што плови мора негде и да доплови.  Где ли ће да доплови и да процвета семе које је посејао?

        И ко је крив?  Природа која рађа курчевите клинце прејако израженог полног нагона далеко пре менталне уравнотежености...

До краја живота има да га прати одјек фаталних речи  „само ти прскај“.  И да се узалуд пита  -  који све ветрови управљају  бродом наше судбине?

 

в


Случајан избор књиге

t poruke

Поетска збирка са афористиком Марка Смукова под називом Поруке, превасходно се истиче непосредношћу поетског као и прозног исказа, где се мисаоност успешно повезује са емотивношћу, док је у целини инспирисана животним битисањем, вечним питањима опстанка. Трудећи се да не изневери живот Марко Смуков најкраћим, како истиче, језгровитим попут „бљеска муње“ речима исказује своју животну Голготу да би после проживљених паклених мука, без икакве кривице, па и без неке судске одлуке, која би подразумевала неки, било какав, процес доказивања и расправе, у једном трагичном животном периоду остао, срећом, при памети привржен „човекољубљу без узвраћања, као најбољем облику побожности, које превазилази све бучно пропагиране вероисповести света“. Пажљиви читалац његове рефлексивне, асоцијативно–исповедне поезије и стварносне прозе који се могу разврстати у низ тематски разноликих циклуса, уочиће њихово инспиративно изницање, што се каже право „из срца и душе“ с тежњом да се никад не изневери живот, тако да нам се намеће она чувена порука песника Бранка Миљковића: „Поезија се пише властитом крвљу. Речи постају mots carnivores.“

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако желиш да сазнаш шта она о теби стварно мисли, спомени јој неки њен недостатак;

- Ако желиш да нека твоја тајна доспе у јавност, реци жени да је то само за њене уши;

- Неке жене немају среће зато што за њом  јуре у штиклама;

- Паметна девојка која зна шта хоће, понаша се као да то не зна;

- Најпаметнија је девојка која то вешто скрива;

- Ако за њим јуриш у штиклама то може бити разлог што не успеваш да га стигнеш.