ПОСЛЕДЊЕ СКРЕТАЊЕ КА АМБИСУ

    

     Неки од оних који свуда касне се чуде како за дуги низ година бављења адвокатуром у Београду баш ниједном нисам закаснио на рочиште пред судом. И просто ми не верују кад кажем да нема ништа лакше, него кренути само мало раније.

     Тако сам и тог летњег јутра кренуо нешто раније, рачунајући и време које ми је потребно да лако доручкујем у тадашњем ресторану брзе хране „Атина“ на неких двадесетак метара удаљености од хотела „Москва“ на Теразијама.

     На почетку траке узмем послужавник, затражим качамак са млеком и пуну кашику шећера у праху. То је био мој омиљени доручак, а штампа је писала да је исто и маршал Тито упражњавао, јер тада се медији још нису бавили штетношћу шећера. Само што сам одабрао један од мноштва, у то рано доба дана слободних столова, кад угледах невероватно лепо и згодно девојче, такође са послужавником. Био сам импресиониран! Како је могућа таква природна лепота, тако збирно хармонично сложена у само једној женској особи: очи, тен, ушне шкољке, заобљене високо уздигнуте груди, а коса! Кад би све девојке имале овако дивну, светлуцаво црну косу, фризери би морали да мењају занат.

     А на њој никакав накит. Ни минђуше, огрлице, прстење, мајица сива, некад била црна, а сукњица сивоплавичаста, некад ваљда била плава. Дуго топло лето и сунце учинили су своје. На лепим, према телу сразмерно дугим ногама, патике неодређене боје у стању распадања. А у рукама послужавник са природним соком поморанџе, једном крофницом и погледом упереним у мене.

„Сигурно ће сести за неки од слободних столова насупрот мени, да бисмо могли да се гледамо“ – наивно закључујем ја.

     Али не! Њене лепе, лаке ноге довеле су је право за мој сто, ту је спустила свој послужавник, села на столицу насупрот мени, прекрстила своје ручице и тек тада прозборила, уз најлепши, неизвештачен смешак:

     - Могу ли? Дозвољаваш ли?

Било је то питање на које се, у таквој прилици, не очекује одговор, па га није ни било. Само смо се ћутке гледали. Напокон рекох:

     - Па, шта сад да ти кажем. Да си лепа и згодна, ђаволски привлачна и заводљива, то већ сигурно знаш?

     - Знам.

     - Да ми се изузетно свиђаш, сигурно си већ приметила?

     - Јесам.

     - Према томе, ја више ништа не бих имао да ти кажем.

     - И не треба.

     - Можда још само да ми кажеш шта бих могао за тебе да учиним, шта би те усрећило?

     - Па ето, ја највише волим да сисам курац. До сад сам прогутала око дванаест кила сперме...

     Био сам шокиран! Зар из тако лепих, наизглед чедних усташца такав вокабулар. Добро, могао сам, пишући ово, те њене речи да заменим неким прихватљивијим, као што је рецимо „фелацио“ и тсл., али како ћете онда моћи да разумете шок који сам доживео, ако га и сами не осетите? Покушао сам ћутке да довршим доручак, али није ишло. Изненадио сам самога себе открићем да сам толико осетљив на појаву изузетне женске лепоте, коју не ремети никаква супер гардероба. Можда би природно лепе жене могле из тога извући поучан закључак - да лепоти свога тела не треба да додају конкуренцију лепих хаљина и накита.

     Зурио сам ћутећи у прелепи амбис који ме неодољиво увлачи у своје дубине, у безизлаз. Мој алтер его ми је шапнуо – ако не можеш да се избавиш из понора, можеш да пазиш да у њега не упаднеш...

     Њен нетремичан поглед је изражавао невероватно самопоуздање. Није ваљда успела да прочита моја осећања и моје мисли?

     Дохватио сам ташну, рекох да журим, и пошао ка излазу, кад иза себе чујем њен глас:

     - Иди, иди, бежи, неће ти вредети, бићеш ти мој, обећавам.

Био сам ошамућен. Преосталим делићем свести и разума схватао сам да заиста бежим, али од кога и куда? Од себе и навале својих осећања сигурно не могу побећи. Преживео сам потрес за који нисам ни слутио да је могућ. Треснуо ме је концентрисани метеор женске лепоте, природне лепоте, какав нисам раније видео нити знао да је могућ, уз истовремено здраворазумско упозорење да то није за мене створено. Него ничије и свачије. Пламен који се појавио као упозорење да постоји и таква врста ватре уз коју се може само сагорети, али не и угрејати.

     Нити сам био без искуства нити усамљен, па онда - откуд такав потрес? Шта је то? Божја казна или упозорење? Провиђење ми показује своју моћ, невероватну лепоту плодова природе до којих као смртник не могу, тачније не смем, допрети без обзира на спремност на сваковрсне напоре и жртве.

     Можда тек ако бих се ослободио разума? Да, разум је непремостива препрека.

     Сад је било важно одбацити утиске тек преживљеног и концетрисати се на посао.

     Срећом, суђење је одложено, заборавио сам из ког разлога, па сам могао на миру код куће да размислим: то што је за мене био доручак, за њу је била вечера. Ја идем на посао, она као и све ноћне птичице, иде са посла на починак. Ха, наводно сви лажу, а кад је неко овако безобразно искрен, згражавамо се и тутањ.      Цивилизоване фаце, још писац, шта ми рече... Па онда оно - иди, иди, бежи, неће ти вредети, бићеш ти мој, обећавам, - чист егзибиционизам. Треба ли да ме забрине? Прснуо сам у смех. Шта бих друго.

Да ли да наставим с причом, питање је сад?

                   Има насладе у боју и страшном понору на крају, каже изрека. Да ли сам тражио ту насладу, не знам. Али слободно време сам проводио углавном у башти хотела „Москва.“

     И заиста, тамо сам виђао своју ризичну насладу, са њеним патикама у стању распадања и избледелој гардероби, стил баш ме брига, али тако да остаје више разодевена него одевена. И свеједнако без минђуша, огрлица, наруквица или било каквих накита за којима обично уздишу друге лепотице.

     Погрешно. Накит било које врсте, нарочито ако га је превише, плени сву пажњу посматрача, тако да природна лепота, заводљиви женски атрибути, остају ускраћени, једва приметни.

Ако их има, наравно. Ова мала их је имала.

     Кад год нам се погледи сретну, насмешила би ми се као старом, добром знанцу. Биће да сам јој узвратио осмехом, јер би се отргла од пратиоца, притрчала ми и прилепила кратак, пријатељски пољубац, који као такав не изазива ни завист ни љубомору.

     Почела је да се појављује у друштву изузетно згодног младића, исто тако отприлике осамнаестогодишњака. Он њу грли и љуби, блене само у њу, док њене несташне очи обухватају сав околиш и све што је окружује.   Очигледно, њој тај један пратилац није довољан. Као да хоће да каже да је све што њен поглед обухвата, њено, да је она неприкосновени господар свега и да може да узвикне: сви сте ви моји, све вас волим!

     Једном док сам окренут према улици у полупразној башти „Москве“ седео поред шољице кафе и прелиставао новине, прикрала ми се с леђа и својим нежним длановима ми прекрила очи. Одмах сам погодио ко је, мада јој нисам знао име.

     - Ја сам Маша – рече.

     - А мене пријатељи ословљавају са Маки. За сад биће довољно толико, рекох.

     Она прште у звонак смех, откривајући ниску својих белих зуба:

     - Ма, више ништа и не треба да ми откриваш. Већ су ми рекли да си адвокат и твоје пуно име и презиме. Ма и много више од тога. Кажу ловатор којем клијенти сами трпају лову у џепове не чекајући да им тражи свој хонорар, само да би их што жешће бранио пред оним мудогрисцима од судија. А ја имам проблем. Него прво наручи пиће. Мени Џони Вокер. Ја плаћам. Дакле, адвокат, твог калибра. То ми треба.

     - Види, види... Па јеси ли зато извалила оно о гутању дванаест кила сперме.? Мислила си тиме да ме шармираш?

     - Ха, ха, ха... Ма не. Ја се тако браним од посесивних колекционара. Оних којима може пасти на памет да ме заробе у свој хербаријум. Хоћу да останем сама своја и ничија.

- Па је л помаже?

- И сам знаш. Побегао си као да те јуре.

- Добро, не беже ваљда баш сви. Неке можда баш тако нешто привлачи.

- Нека бар зна на шта може да рачуна, да не буде неспоразума.

- А шта са тим новим крпицама, по последњој моди. Па минђуше, прстенчићи... Нови имиџ. Откуд толика промена?

- Па знаш, ови нови портири неће више да ме пуштају у хотел ако се мало не упристојим. Узгред имају неке планове са мном, тобож имам сјајан глас, једном сам овде певала на бис, хоће да ме школују, да од мене праве певачицу... Невероватно!

     - Па што ниси прихватила?

     - Шта ти пада на памет? Зар ја краљица свих вас, која не дозвољава ником појединачно да је ниподаштава, да певам пред блентавом публиком, да угађам тупавој гомили како бих измамила њихов, мени сасвим безвредан, аплауз. И да стрепим да ли се том стаду свидео мој наступ. Не, то мени, да зависим од било кога или од било чега, никад неће да се деси.

     Подуже ћутање.

     - Добро, рече да ти је потребан адвокат. Чак сам постао и помало радознао. Go on! Само напред. Биће ми задовољство да ти помогнем, ако будем могао.

     - Укратко, мој отац је прокоцкао све што је наследио од свога оца и деде, чак и кућу из које банка прети присилно да исели моју мајку, а отац нестао без трага, чак негде на Новом Зеланду...

     - Чудно, врло чудно, коцкарски дуг не ужива правну заштиту, јер се сматра незаконитим. Да видимо те папире. Па видиш ово је неотплаћени кредит, хипотека, коцка се не помиње.

     - Значи мора да се плати, иначе ће ми кевџу избацити. Ја је позивам да дође код мене у Београд. Али она не може да се растане од својих засада малине, разних воћки и од својих коза. Све што овде зарадим (хм,“зарадим“) шаљем њој. Срећна је, а то ми је најважније. Ајд, живели. Па одох ја. Хвала ти.

     - Нема на чему. Сад заиста нема на чему.

     Жарко лето је узмицало, свежије време ране јесени је тражило и прикладну одећу, али Маша је и у тесним фармеркама и једноставној мајици са дугим рукавима, која је једва успевала да обузда њене прелепе груди и даље изгледала једнако заводљиво. Њен млади удварач више није успевао да је ни дотакне, а камоли да је загрли и пољуби. Буквално је бежала испред њега и његове оштре гестикулације. Заштиту јој је пружало хотелско обезбеђење, јер би га без много обзира и нежности избацивали на улицу, кад год би покушао своју жртву да прати до уласка у лифт.

     Очигледно размажено београдско дериште није успевало да се заустави на ивици понора. Мамин син морао је баш да се заглави на самом дну, одакле је ретко ко успевао да се избави без ожиљака, пошто је сметнуо са ума ону мудрост  - ако не можеш сам да се спасеш из понора, можеш да пазиш да у њега не упаднеш.

     Упао је и то тако што се оглушио о судску забрану приласка чудној девојци Маши, ако јој је то право име, па више пута кажњаван прекршајно, да би напокон био смештен у азил за психолошки неуравнотежене.

     Једном ми је у адвокатску канцеларију банула Маша са решењем прекршајног судије који је кажњава са три месеца поправног рада због проституисања. Прекршај се према решењу састоји у томе што је неколико ноћи у соби хотела „Москва“ спавала са одређеним бизнисменом из Шведске.

     Пошто сам прочитао решење нисам могао да обуздам навалу смеха, јер ми се указала прилика за још један успешан професионални потез.

     - Шта је ту тако смешно? – пита ме забринуто Маша.

     - Помислио сам на то да је сад у казниони Падинска Скела сезона вађења кромпира и како ћеш се тамо лепо забављати. Неке девојке сличне судбине су ми причале да су се одлично забављале, гађајући се тек извађеним кромпирима и све време се церекале до суза...

     - Ти се зајебаваш!

     - Тако је, не пропуштам прилику. Видиш, овде не пише да си се сексирала за новац. Да ли си на саслушању код судије споменула да си се продавала за паре?

     - Не, о новцу није било речи. То ме није питао.

     - Добро, онда нећу ни ја. Нити ћу да те саветујем да лажеш. Али правни савет, као својој клијенткињи могу да ти приуштим. Прекршаја нема ако није било плаћања за секс. Ово решење ћемо оборити час посла. Можеш да спаваш с ким хоћеш из љубави. То се не кажњава.

     - Па, могла бих и да га волим. Знаш, заволео ме је оне ноћи кад сам флашом шампањца из чисте забаве и безобразлука опалила по оном луксузном, раскошном лустеру са безброј сијалица у хотелској соби и кад је настао мрак, а ја лупила: „Сад можеш безгранично да ме љубиш и горе и доле, сочне усне те очекују на оба места, да видимо да ли ћеш приметити разлику.“ Тада ме запросио јер каже да му тамо у хладној Шведској, ако се за њега удам, може добро доћи мој јужњачки темперамент.

     - Чуо сам за то разбијање лустера у хотелској соби, келнери причају да су се неки од хотелских менаџера сјајно окористили галантношћу твог шведског партнера.

Прискочила је да ме грли и љуби.

     - Кад примим решење којим сам ослобођена, доћи ћу да ти се захвалим и да то прославимо. Да те уверим како ја умем да будем захвална.

     Жалба је уважена и дошла је да се захвали. И баш смо славили. Па, онда како је бити адвокат у Београду?Животари се. Изоставићу детаље. Мој брат је говорио - сваки магарац има своје весеље. Ја сам имао своје.

     А Маша се удала за свог Швеђанина. Али није била наивна: дуг банци је морао бити отплаћен, мамици да остане малињак, козе и кућерак, а венчање да се обави у Београду како тамо у Шведској, невенчана, не би заглавила у неком борделу, тако да једини ризик који није могла избећи биле су преране борице на њеном лепом лицу од смеха који свакодневно изазива вазда смешљиво расположен Швеђанин.

     Да ли ће хладна шведска клима успети да расхлади узаврелу Машину ћуд пре него што разлупа све раскошне лустере по тој смиреној земљи, остаје да се види. У сваком случају, београдски амбис је нестао, а што се тиче скретања, за неког су ипак била последња.


Случајан избор књиге

Loz trece izdanje

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако си слеп од љубави, ожени се, прогледаћеш;

- Боље је спавати под ведрим небом, него са јежом под истим јорганом;

- У браку је као и у спору пред судом - једна страна је увек незадовољна;

- Ако је превише волиш ожени се њоме, мање ћеш је волети;

- На питање зашто се тако висок и крупан, оженио малом и ситном, одговара да је од два зла бирао мање

М.С.