РОЂЕНДАНСКА

Хеј, зар сам још ту са вама?

Невероватно, ко би реко.

Да није нека грешка?

Бог ми се у сну јавио,

Каже да сам прерастао мобилизацију

За небеску гарду,

Мој воз је прохујао са вихором,

Закаснио сам,

Али да ми се опрашта,

Као сирочету без оца и мајке,

За следећи турнус морају да питају,

Мог тату и маму,

Да ли се слажу да им се придружим,

Пошто би овако, у овим годинама, 

Они као млађи,

Морали сад мене да поштују,

И да ме слушају,

Беспоговорно, као ја њих некад,

Нарочито се отац плаши,

Да му не узвратим за све оне батине којима је он мене,

Васпитавао,

Кад је покушавао од књиге и школовања,

Да ме одврати,

Да бих остао у селу,

Да орем црну земљу,

Као он, његов отац и отац његовог оца,

А ја толико још као дечак,

Неваљао био,

Да по успеху у учењу све надмашим,

Најбољи у својој генерацији,

Онда кад су они, моји брижни родитељи гајили наду,

Да ћу пасти на испиту,

Па остати у селу да орем ту црну земљу...

Тако док су неки други родитељи,

Муку мучили, трауму преживљавали,

Што им дете доноси из школе најгоре оцене,

Мени су следили прекори и понека,

Васпитна ћушка,

За сваку одличну оцену,

Коју бих им из школе донео и показао.

А тек да ме нађу сакривеног иза пласта сена,

Са књигом,

Јерес! Батине!

Рутина!

                                     *

                                                

И ево га сада први октобар двехиљаде седамнаесте,

Не знам где да се денем,

Нисам ни за рај, ни за пакао,

А трећег нема,

Значи – ад акта,

Под тепих!

Чујем да су се и они на небесима,

Бирократизовали,

Па кад се појави неки овакав проблем,

А не иде чак ни да се угледају,

На Александра Македонског,

И на његово пресецање Гордијевог чвора,

Сабљом,

Оформе комисију,

Која ће случај да решава дугим низом година,

А и мени се некако баш и не жури,

Па не приговарам,

Нити се жалим,

А не знам ни коме бих...

И шта ми фали,

Ако паднем, ја устанем,

Сам, без ичије помоћи,

Не сударам се са бандерама,

Као да се и оне склањају од мене,

Све живо и неживо,

Стрепи од бројке осамдесет осам,

Као да је заразна,

А није! Или можда ипак јесте,

Барем до половине,

Значи до четрдесет и неке,

Можда би те то усрећило,

Могао би да пијеш, а да се не опијаш,

Да једеш, а да се не преждераваш,

Да слушаш, али да не чујеш оно што те нервира,

Да гледаш али само лепо да видиш,

Да размишљаш о пријатним стварима,

Како би ти живот био пријатан,

Да не бринеш шта други о теби мисле,

Јер ти си оно што јеси, а не што други тврде да си...

Зато је мој случај такав какав је...

                      

                             *

А да сам крив – јесам.

Јер кад је требало уживати у никотину,

Па се онда борити како да га се ослободиш,

Није ме било,

Кад је требало наливати се алкохолом,

Док не паднеш под сто и почнеш повраћати,

А сутрадан боловати, па се борити против,

Тога зла – није ме било;

Кад је требало уживати у коцкању док не прокоцкаш,

Очевину, дедовину, прадедовину,

Па се борити како да се те страсти ослободиш,

Није ме било;

Кад је требало уживати у кокаину, хероину,

И другим напастима,

А затим се борити да се тих јахача апокалипсе,

Ослободиш, опет ме није било...

Дакле, са свих оних бојишта која нас квалификују,

За мобилизацију у небеску гарду, мене ту нису могли наћи,

Јер сам се извукао кад су тражени добровољци,

Значи – дезертер! То сам ја,

Дезертер!

Овакве никаква војска, а поготово не нека гарда,

Још небеска,

Не жели да има у својим редовима..

Зато отуда и не шаљу позив за мене.

                                         *

И шта сад,

Док без својих исписника, вршњака,

Школских другова и другарица,

Сведока свога битисања,

Питајући се да ли ме је стварно било,

Или ми се само причинило, снило,

Док клошарим на фејсбуку,

И слушам клинце како дискретно шапћу,

- Ко је па сад овај,

Шта ће овај ту?

Стварно шта ћу вам ја сад,

Да вас подсећам шта вас чека,

Можда ако будете имали среће,

Не заборавите – среће,

Јер то је оно непожељно – треће!

Узалуд попови припремају опело,

Причешће, за опрост греха,

Не прилазим,

Да ли су опрали руке док нам у уста трпају,

То тело Исусово, крв Исусову,

Каква будалаштина, одакле им то?

Не, ја не прилазим,

Залуд очекујете чашицу препеченице за покој душе,

Залуд сте припремили свеће,

Ту сам где сам,

За оне којима то не смета,

А има и таквих...

Јер ту сам,

Где сам ,

Онај сам ко сам,

Осамдесет Осам.

   

p

Поткатегорије

Интервјуи Марка Смукова, објављени на многим телевизијама.

Рекламни спотови за књиге.

Случајан избор књиге

Loz trece izdanje

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Заједничка патња везује људе једне уз друге више него заједничка срећа;

- Будале су уверене да су срећније од других, тако мисле и тако се осећају, а то је најважније;

- У љубави као и у рату све је дозвољено? Погрешно! Бежање у рату је пораз, а у љубави победа;

- Ако мушкарац страсно љуби жену на јавном месту значи да му није супруга:

- У љубави  никад довољно поверења, а без поверења нема љубави;

- У љубави један се прави да воли, а други да му то верује, јер само тако могу да се осеећају срећним;

 - Ако последице љубави збрајамо и анализирамо долазимо до мржње. Оканимо се ћорава после, искључимо резон;

- Они који воле резонски само себе варају да знају шта је љубав;

- Љубав  је могућа у романима, у филмовима али и у - машти!

М.С.