КОПИЈА

Прохујало годину је дана,

Исто славље само нови мрави,

Нова млада лица разиграна,

Изабраће с ким репринт да прави,

Види младића скоро као он,

Исте очи, коса, глас и тон.

Срце бије, лице јој се жари,

Док га вуче ван згуснуте масе,

Није нашла други орах стари,

Па на дебло храста наслања се,

Сви младићи ваљда исто вреде,

Па и овај дугу причу преде.

Зар да жеља остане јој пуста,

У загрљај стиснуће незнанца,

Пољупцем му запушити уста,

Ископати стидљивог из шанца,

Из окова срама и рутине,

Да поцепа што хтеде да скине.

Нешто овој недостаје причи,

Свеприсутна и даље је трема,

Није мушко све што на то личи,

Од првога ни трагова нема,

Депресија за гушу је хвата,

Грубо гурне јадног сурогата.

Плачући се изгуби у мраку,

С конфузијом у прелепој глави,

Без пардона недужном јунаку,

Што остаде оборен у трави,

Свет је саздан да рађа јунаке,

Вреле крви или крви млаке,

Ко и жене на орозу лаке

                             

Одломак из романа СТАРАЦ И СУНЦЕ:
ТАЈLANDSKI MIKELANĐELČIĆI - ANATOMSKE VAJARKE
Kao što je Mikelanđelo iz mermerne stene svojim dletom i čekićem oslobađao u njoj zarobljenog čoveka, tako je i mala Kaen iz onemoćalog staračkog tela, uspevala da oslobodi mladića, koji puca od snage i zdravlja. Kao vrhunski umetnik, ženski, erotski Mikelanđelo. Umesto dleta i čekića koristila je svoje prstiće. Svoje usne i svoj jezik. I nisu je interesovale mermerne stene nego muška tela. Što starija i slabija utoliko veći izazov za umetnika koji ceni svoj talenat. A da je u pitanju urođeni talenat van svake je sumnje, jer devojčica Kaen nije imala vremena da tu umetnost uči, pa ni da dosegne tako visok stepen virtouziteta..
Nije oklevala. Svukla ga je sasvim golog, postavila u ležeći položaj preko kreveta, ruke mu rašilirila kao na raspeću, pritisla ih uz posteljinu smogavši na oskudnom engleskom da mu naredi „dont muv“, u dva poteza svukla oskudne krpice sa sebe i objašila ga. Dodir njenog golog međunožja, koje je trljala gore dole, preko njegovog mišićavog stomaka, učinio je svoje, kao magično vlažno kresivo. Iako je osetila pulsiranje, njeni pristići su lutali njegovim golim telom, tim klavirskim dirkama, birajući onu najčarobniju ariju koju je želela da odsvira. Nije ni slutio da njegovo telo poseduje takve erogenske tačke, koje vapiju za ženskim prstima i milovanjima. Eksplodirao je čim je onako prenadražen ušao u nju.
Nije bila razočarana. Triumfalno se nasmejala, kao da je to i želela. Da ga pobedi tako još u prvoj rundi, jer usledile su druga, pa treća, četvrta... I sada je ona dirigovala tempo. Prekidajući svoju aktivnost čim bi osetila žešće pulsiranje senzora, znak da se on približava vrhuncu. Tako je je seansa mogla da traje onoliko koliko je ona sama želela.
Jednom iza ponoći Kaen se pojavila u društvu njene starije sestre i Alfonsa , koji su je pridržavali, jer se teturala pri hodu. Lice joj bilo izobličeno od bolova. Postavili su je potrbuške preko kreveta, potpuno je razodenuli i Mirko je ugledao krvave modrice preko leđa, zadnjice i po plećima.
Alfonso je objasnio da joj je to učinio čovek koji ju je kupio, odnosno iznajmio od njenih roditelja, naivnih seljaka na severu Tajlanda, za hiljadu dolara da bi tobož «radila u turizmu» pet godina bez plate, samo za stan i hranu. Dakle, sve što zaradi pripada njemu, vlasniku njenog života i smrti.
«A ona je od tebe primila pedeset dolara koje nije dala makrou, nego je sebi kupila garderobu. On je to zaključio čim ju je ugledao u novim krpicama.
Mirko je bio van sebe od besa:
«A ti, šta si ti učinio? Pa valjda i ovde postoji policija i sud. Idemo odmah da to prijavimo...»
«Polako, amigo, samo bez policije, molim te. Ovi gangsteri nisu samo surovo osvetoljubivi nego svojom okrutnošću, napokon i nad najbližom rodbinom, koja obitava negde u dalekoj, ruralnoj zabiti, uteruju strah ostalim devojkama koje eksploatišu. Ne možeš ništa da učiniš. Ništa, baš ništa.»
Razmišljao je. To da ne može učiniti ništa za tu milu devojku „ništa baš ništa“ bilo je neprihvaatljivo za njega.
Od svojih para ostavljenih na čuvanje u hotelskom trezoru odvojio je hiljadu evra, pa ih donese i stavi u ruku Kaen, rekavši:
«Tu ima znatno više od hiljadu dolara. Prema tome, ti si od danas slobodna...»
Svi troje su ga gledali zapanjeno, u neverici. Kaen se uz bolnu grimasu digla sa kreveta klekla ispred Mirka, obgrlila mu noge, ljubeći ih. Plakale su i ona i njena sestra. Alfonso mu je prišao, zagrlio ga i poljubio u jedan, pa u drugi obraz:
«Ola, amigo! Bravo, bravo!»
Kasnije u Beogradu, posle više od pola godine jednog dana je po običaju rutinski otvorio svoje poštansko sanduče dočekalo ga je iznenađenje u vidu primerka časopisa «WHAT’S ON THAILAND This Week» na engleskom jeziku, koji je čitao dok je boravio u Tajlandu. Na naslovnoj stranici, njemu dragi lik male Kaen, a koso preko cele stranice krupnim slovima, flomasterom ispisana samo THANK YOU. Iz teksta koji sledi čita da je od mnoštva drugih lepotica, kao top model za modnu reviju sezone, izabrana baš ona, Kaen Ćun. Pošto je krajem oktobra otišao u svoju banku da bi podigao novac za putovanje, tamo ga je dočekalo još veće, skoro neverovatno iznenađenje, koje ga je potreslo do suza. Bio je to izveštaj da mu je preko Siam komercijalne banke u Pataji na njegov devizni račun stigla doznaka od hiljadu evra!

Фотографија корисника Марко Смуков

 

МАЈКА

Рођена је другим да угађа,
И кад чује и не чује - хвала!
Срећа деце од сопствене слађа,
Све што може другима је дала,
Кад у оку дечјем види сјај,
Доживљава свој сопствени рај.

Бога моли не за лични спас,
Ни због страха од паклених мука,
Већ због бриге за судбину нас,
Где нас вреба глад опаког вука,
И звечарке, отровнице змије,
Што у љубав уме да се скрије.

Неумитни крај кад јој се јавља,
Не плаши је црне земље тама,
Него бриге које нам оставља,
А радост би да подели с нама,
И кад доспе у преворје смрти,
Терет мајке наставља да прти.

Озареног, избораног лица,
С поуздањем да Бог зна шта ради,
И да вредна пчела радилица,
 Има право да умре  нади,
Да анђели будни су и пазе,
Њена деца док беспућем газе,
 Да путеве праве проналазе.



























КУДА ПЛОВИ ОВАЈ БРОД

        Сеоска слава. Догађај године.  Мравињак људи свих старосних доба, мушко и женско.  Тамбураши се надглашавају, певачице им не требају. Неко их је слагао да су њихови гласови, промукли од дудовача и високих тонова, баш оно право. Циганске фаце, тада још није било Рома, бљеште као намазане вазелином.  Месечина.

        Ону, која је сама себе прогласила за његову девојку, не питајући га да ли је сагласан, одлучио је прву да намири, како му даље, током  ноћног славља, које је у пуном јеку, не би сметала.  С том намером, одвео ју је стотинак метара дуж потока који протиче кроз само село. Тамо је оборио нека дрвена, баштенска врата од равно сложених дасака, и ту сместио своју партнерку, која је спремно, чак нестрпљиво дигла и раширила своје ноге, повукавши га ка себи. Сама је раскопчала његов шлиц и послужила се. Док је она гласним крицима показивала да изгара од ватре која гори у њеном међуножју, он се ћутке у себи питао, ко ту више од њих двоје ужива?

        Друга је била такозвана „прија“ како називају девојке из неког другог села. Каже попалила се слушајући све најгоре о њему, да треба да га се чува, јер да је већ „изиграо“ велики број девојака свог родног места. Наиме, сеоске торокуше сваки контакт између неке девојке и младића третирају као увертиру закључења брака. А познато је да ништа тако запаљиво не делује на младу девојку као таква упозорења. Нити је он мислио на женидбу, нити она да је дошло време за удају.

        Трећу је запазио у сали месног дома културе. По фризури, светлој хаљини најмодернијег кроја и држању уопште, закључио је да је то једна непозната девојка из града. Док је са својим исто тако врло младим партнером, у заносу играла танго, њен поглед се, преко рамена партнера,упорно, изазивачки задржавао на њему. Пошто се њен партнер за време паузе нешто жустро о фудбалу расправљао са својим другарима, девојка из града се досађивала мало издвојена. Њен поглед је лутао салом и кад су им се погледи напокон срели, једва приметно му се насмешила.

Схватио је.  Пролазећи поред девојке, не скрећући поглед, кратко је шапнуо:

-  Изађи, чекаћу те.

-  Долазим. - гласио је одговор.

        Невиђена гужва. Једни улазе, други излазе. Стао је на широм отворена врата.  Видео је да се нешто кратко договара са својим партнером. Прошла је ћутке поред њега и прешла преко улице у мрак.  Пратећи на дискретном растојању њену светлоплаву хаљину, пришао јој је ћутке.

-  О чему треба сада да жвалавимо? – рече она.

Схвативши  да би свака реч била будалаштина ћутећи ју је загрлио левом руком док је десном кренуо испод њене лаке, лепршаве хаљине.

-  Због ове врућине не носим гаћице... - рече она

-  Да ли само због врућине? – одвали он, па обоје прснуше у смех.

Већ орошена, она рече:

-  Овде није згодно. Мада је помрчина, ипак стално неко пролази.

-  Знам где ће бити згодно, - рече, па је поведе држећи је за руку.

Кад су стигли до оборених дашчаних, баштенских врата, она се зачудила:

-  Како си знао за овај  кауч?

-  Зато што си ти моја срећа.

-  Ма хајде, нећеш ваљда сад тако излизаним флоскулама да ми се удвараш.

-  Не, зашто бих?  Хтео сам само рећи да си ти оно што се зове трећа – срећа.

Обоје су прснули у смех.

-  Сад ћу ти ја показати твог бога. Не надај се да ће ти остати снаге и за четврту, само препусти мени кормило овог суперишка брода.

        И стварно се цура показала на висини задатка. Своју лаку, светлоплаву хаљину је скинула и пажљиво окачила о плот. Легла је леђима на дашчану простирку. Бљеснуло је њено голо тело којим су доминирале њене високо изражене груди. Пошто се увалио међу њене ноге, узвикнуо је:

-   Ух, какве сике, бого мој! Љубио их је и стискао својим прстима у које се сав претворио. Она га је обрглила својим ногама око струка, пристисикајући га петама преко леђа, вичући:

-   Дај ми га, дај, дај...

        Подизала је своје тело према његовом, како би у себе увукла то што јој је намењено, до краја. До последњег милиметра. Њен репертоар је био неисцрпан. Мењала је најчудније позе једну за дргом,  све ново и непознато за младића који се калио на малим сељанчицама, недораслим још за удају, али зато лудо радознале да доживе то чудо које свакодневно гледају при спаривању домаћих животиња и птица у свом окружењу.

Кад је већ било прекасно, он се присетио да је пита:

-  А контрацепција?

-  Шта с тим? Само ти прскај слободно унутра, ваљда то треба да је моја брига.

И „прскао је“.

Растали су се пар десетина метара пре уласка у јарко осветљену салу за игру.  При растанку она као да одговара на питање које није поставио:

-  Чека ме муж. Он не зна да ја знам за његову неплодност. Беспрекорна потенција, али проблем са спермазоидима. А ја, знајући како је преосетљив, чувам његов мушки понос, како га он схвата, па се правим као да то не знам.   Живимо заједно, лепо се слажемо, волимо се и претварамо се као да је све у реду.  Ником ништа. 'Ајд здраво.

        Пратио је погледом како светлоплава, лепршава, лака летња хаљина нестаје у јарко осветљеној сали, где је игранка била у пуном јеку.  Муж ју је загрлио. Играли су чврсто припијени једно уз друго. Она се уз мужа умиљато, мазно, привијала, пољубивши га с времена на време. На свог партнера из мрака више није обраћала пажњу. Није га удостојила ни летимичним погледом, а камоли смешком.

Било му је доста забаве. Одлазећи осетио се изиграним. Употребљен и одбачен.  Најтеже му је падала помисао да све што лети мора и да слети, а што плови мора негде и да доплови.  Где ли ће да доплови и да процвета семе које је посејао?

        И ко је крив?  Природа која рађа курчевите клинце прејако израженог полног нагона далеко пре менталне уравнотежености...

До краја живота има да га прати одјек фаталних речи  „само ти прскај“.  И да се узалуд пита  -  који све ветрови управљају  бродом наше судбине?

 

в

РОЂЕНДАНСКА

Хеј, зар сам још ту са вама?

Невероватно, ко би реко.

Да није нека грешка?

Бог ми се у сну јавио,

Каже да сам прерастао мобилизацију

За небеску гарду,

Мој воз је прохујао са вихором,

Закаснио сам,

Али да ми се опрашта,

Као сирочету без оца и мајке,

За следећи турнус морају да питају,

Мог тату и маму,

Да ли се слажу да им се придружим,

Пошто би овако, у овим годинама, 

Они као млађи,

Морали сад мене да поштују,

И да ме слушају,

Беспоговорно, као ја њих некад,

Нарочито се отац плаши,

Да му не узвратим за све оне батине којима је он мене,

Васпитавао,

Кад је покушавао од књиге и школовања,

Да ме одврати,

Да бих остао у селу,

Да орем црну земљу,

Као он, његов отац и отац његовог оца,

А ја толико још као дечак,

Неваљао био,

Да по успеху у учењу све надмашим,

Најбољи у својој генерацији,

Онда кад су они, моји брижни родитељи гајили наду,

Да ћу пасти на испиту,

Па остати у селу да орем ту црну земљу...

Тако док су неки други родитељи,

Муку мучили, трауму преживљавали,

Што им дете доноси из школе најгоре оцене,

Мени су следили прекори и понека,

Васпитна ћушка,

За сваку одличну оцену,

Коју бих им из школе донео и показао.

А тек да ме нађу сакривеног иза пласта сена,

Са књигом,

Јерес! Батине!

Рутина!

                                     *

                                                

И ево га сада први октобар двехиљаде седамнаесте,

Не знам где да се денем,

Нисам ни за рај, ни за пакао,

А трећег нема,

Значи – ад акта,

Под тепих!

Чујем да су се и они на небесима,

Бирократизовали,

Па кад се појави неки овакав проблем,

А не иде чак ни да се угледају,

На Александра Македонског,

И на његово пресецање Гордијевог чвора,

Сабљом,

Оформе комисију,

Која ће случај да решава дугим низом година,

А и мени се некако баш и не жури,

Па не приговарам,

Нити се жалим,

А не знам ни коме бих...

И шта ми фали,

Ако паднем, ја устанем,

Сам, без ичије помоћи,

Не сударам се са бандерама,

Као да се и оне склањају од мене,

Све живо и неживо,

Стрепи од бројке осамдесет осам,

Као да је заразна,

А није! Или можда ипак јесте,

Барем до половине,

Значи до четрдесет и неке,

Можда би те то усрећило,

Могао би да пијеш, а да се не опијаш,

Да једеш, а да се не преждераваш,

Да слушаш, али да не чујеш оно што те нервира,

Да гледаш али само лепо да видиш,

Да размишљаш о пријатним стварима,

Како би ти живот био пријатан,

Да не бринеш шта други о теби мисле,

Јер ти си оно што јеси, а не што други тврде да си...

Зато је мој случај такав какав је...

                      

                             *

А да сам крив – јесам.

Јер кад је требало уживати у никотину,

Па се онда борити како да га се ослободиш,

Није ме било,

Кад је требало наливати се алкохолом,

Док не паднеш под сто и почнеш повраћати,

А сутрадан боловати, па се борити против,

Тога зла – није ме било;

Кад је требало уживати у коцкању док не прокоцкаш,

Очевину, дедовину, прадедовину,

Па се борити како да се те страсти ослободиш,

Није ме било;

Кад је требало уживати у кокаину, хероину,

И другим напастима,

А затим се борити да се тих јахача апокалипсе,

Ослободиш, опет ме није било...

Дакле, са свих оних бојишта која нас квалификују,

За мобилизацију у небеску гарду, мене ту нису могли наћи,

Јер сам се извукао кад су тражени добровољци,

Значи – дезертер! То сам ја,

Дезертер!

Овакве никаква војска, а поготово не нека гарда,

Још небеска,

Не жели да има у својим редовима..

Зато отуда и не шаљу позив за мене.

                                         *

И шта сад,

Док без својих исписника, вршњака,

Школских другова и другарица,

Сведока свога битисања,

Питајући се да ли ме је стварно било,

Или ми се само причинило, снило,

Док клошарим на фејсбуку,

И слушам клинце како дискретно шапћу,

- Ко је па сад овај,

Шта ће овај ту?

Стварно шта ћу вам ја сад,

Да вас подсећам шта вас чека,

Можда ако будете имали среће,

Не заборавите – среће,

Јер то је оно непожељно – треће!

Узалуд попови припремају опело,

Причешће, за опрост греха,

Не прилазим,

Да ли су опрали руке док нам у уста трпају,

То тело Исусово, крв Исусову,

Каква будалаштина, одакле им то?

Не, ја не прилазим,

Залуд очекујете чашицу препеченице за покој душе,

Залуд сте припремили свеће,

Ту сам где сам,

За оне којима то не смета,

А има и таквих...

Јер ту сам,

Где сам ,

Онај сам ко сам,

Осамдесет Осам.

   

p

Поткатегорије

Интервјуи Марка Смукова, објављени на многим телевизијама.

Рекламни спотови за књиге.

Случајан избор књиге

Vertigo“Луцидна и занимљива проза, у чијем средишту је једна несвакидашња љубавна прича, показује да је њен аутор – адвокат Марко Смуков, пре свега верни сликар најтананијих стања људске душе..."

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Да би мењали свет који нас окружује понекад је довољно да променимо мисли;

- Основни услов успеха је јасан циљ, максимална концетрација и усмеравање свих снага на једну поенту, без расипања пажње на лево и десно; 

- Проћердао си дан ако данас ниси пеметнији него јуче;

- Конструктивна критика не постоји, зато никад не критикуј, не пресуђуј и не жали се;

- Ако критикујеш показујеш да си заузео став, што одмах изазива контрастав и умањује могућност договора;

- Живот је оно што нам се дешава док очекујемо да нам се деси нешто друго;

- Не дозволи да ти снови остану неостварени само због страха од неуспеха.

М.С.