ЛИДО
Pričica LIDO nagrađena svojevremeno, vredi li pomena, sa šest hiljada dinara:
Ko ima para kupa se u moru, a ko nema dobro mu je (možda čak i bolje) na zemunskoj plaži Lido. Topao i čist pesak, a Dunav na tome mestu napokon čist bez motornog ulja koje su ranijih godina rasipnički za sobom ostavljali vlasnici brojnih čamaca.
A Dunav kao da se ulenjio ili umorio pošto je protekao celom Evropom, pa tu na tome čarobnom mestu zastao, kolebajući se da li da nastavi svoj dosadni put do Crnog mora ili da se pretvori u ogromno jezero i stane da tu miluje obnažena tela beogradskih lepotica. Takvih kakve nije imao prilike da grli kroz celu severnu i srednju Evropu.
Jer ako ova balkanska zemlja ima čim da se podiči onda je to sigurno i ovaj buket prelepih beogradskih devojaka.
Ali kao što je poznato u svakom buketu ruža nađe se neka koja se izdvaja svojom svežinom i lepotom.
Pošto je završio sa ispitima a nije mu se išlo kući u zabačenu i dosadnu selendru na jugu Srbije, student filozofije Igor, je svojem ocu poslao telegram sledeće sadržine: Dragi ćale položio nisam pao šalji pare. Njegov otac budući da nije studirao filozofiju i da nije bio upućen u pravopis i značaj interpukcije, a naročito važnosti zareza u tekstu, tu poruku je protumačio tako kako svi i tumačimo kada smo u neizvesnosti: onako kako nam je lepše i prijatnije pa je sinu ipak poslao pare.
Roman TRAPEZ - odlomak
Motor je parkirao pored nekog restorana sa senovitom baštom. Tu je izabrao sto i zauzeo položaj koji mu je omogućavao pogled na ulicu i prolaznike. Ljudi, žene, nestašna i vesela dečica, poneki starac i starica... Neki pogureni, poštapajući se, prolazili su. Svaki zanet nekim svojim brigama, željama, težnjama. Svi nekud žure, obave neki poslić, pa se vraćaju svojim kućama, svojim bližnjima. “Ovi bar neće morati da beže i da se spašavaju u kolonama nesrećnika. Ovaj narod ovde živi svoj uobičajeni život, kao da se tamo negde, na samo par stotina kilometara udaljenosti, ne događa egzodus. Ovde životna reka teče svojim uobičajenim tokom. Samo on u ovom gradu, kao ni bilo gde na planeti, nema ni kuće, ni kućišta. Niti bilo koga bliskog. Mada, ko zna...
Sa jednog panoa pozivao ga je neki oglas: poljoprivredno-voćarsko dobro “Na-Mi” traži radnike za sezonski posao branja voća, posebno šljive ranuše i trnovače. Tristan pretražuje svoj ruksak, pronalazi ono pismo u kojem je njegova sada pokojna majka opisala svoj dolazak u Užice i gle – nema sumnje, radi se baš o imanju njegovog nedokučivog oca, Nenada Mandića. Sada mu je već bilo jasno da ovaj naziv poljoprivredno - voćarskog dobra čine početni slogovi imena njegovih polusestara. “Za prvi slog mojeg imena tu nema mesta. A izgleda da se ne bi baš ni moglo sinhrono, milozvucno uklopiti. Delovalo bi suviše rogobatno, remetilački “ – nasmejao se na tu pomisao, više zadovoljan nego tužan.. Srce mu zaigra pri pomisli na mogućnost da tako lako uspostavi kontakt sa svojim misterioznim roditeljem i njegovom porodicom. Ali ne i direktno. Više sa strane, kroz sezonski, najamni rad. Baš fino. Kao poručeno. Anonimno i neupadljivo, koliko god to bude moguće. Pa da onda, u zavisnosti od razvoja situacije na kraju ipak odluči da li da se otkrije ko je i šta je, ili da tako skrivenog identiteta ostane do kraja. Jer njemu više nikakav otac nije bio potreban, a pogotovo tek takav koji je njegovu majku i njega bezobzirno napustio i pre nego što se rodio. Tako da i ne zna za njegovo postojanje.
ТЕШКА РОБИЈАШКА СУЗА
Први дан на Голом отоку. Стари кажњеник одређен да ме мучи као "нову банду" је тешким камењем претоварио трагач који сам, држећи предње ручке, теглио испред њега, трчећи, тако да су ми под тим теретом клецала колена. Ђачки дланови, ненавикнути на тако тежак рад, претворили су се у пликове, који су даље током рада попуцали и из њих је потекла светло црвена крв, па капала по белом каменитом тлу. Не знам како сам изгледао. Из групе старих кажњеника, стравично изгладнелих костура, чујем узвик: "Побогу људи, шта је ово дете могло сагрешити, па да овако крваво испашта!" Они око њега стуштише се да га бију: "Шта ти жалиш банду, пизда ти материна" и тсл. све док није пао на тле, а онда да га шутирају, безобзирно и по глави и друм виталним деловима тела. Нико се није усудио да изостане! Кад се несретник људског срца напокон онесвестио, однели су га у дрвену бараку, звану болница, из које се никад није вратио.
Прва и једина људска реч коју сам тамо, међу хиљадама нељудских, могао да чујем. Мрзео сам га што ми је измамио сузе самосажаљења којих сам се стидео и које сам, све до тада, успевао да сузбијем..,Срећом киша је пљуштала, а посао се, као и обично - настављао, без обзира на временске непогоде, па ми је тако тај пљусак сакрио сузе.од (извештачено) злурасдих погледа осталих мученика, који морају да крију своја хумана саосећања, како би се избавили из пакла.....Да, тада тог првог дана, крвава Титова тиранија (за коју он, тобож, "није знао"!) успела је тек да поколеба основно осећање простог људског достојанства једног недораслог средњешколца...
КОНТРА КОД
Одломак из романа Марка Смукова, КОНТРА КОД у припреми:
БОГОУГОДНИ ДИЈАЛОГ
Људи по инерцији журе у стадо, где јесте загушљиво,
али је безбедније и лакше, јер не мора да се мисли својом главом.
- Ви сте Петар Панков, магистар психолошких наука са познатим ,
осталим личним подацима да их не понављам, и са неким безбожничким, богохулним ставовима. Је ли тако или није тако ?
- Нешто је тако а нешто није. Напротив, ја сам најпобожнији човек у овом безбожничком друштву, претварања и лажи.
- Пре свега, не ради се ни о каквој оптужби, нико вас ни за шта не терети, ово је више један информативни разговор између двојице равноправних грађана, који стреме истом циљу, просперитету народа коме припадају. Наиме, ви сте објавили онај измишљени интервју без наслова па га морамо цитирати:
- Прича се да играте тенис сами са собом. Како то успевате?
ТРАПЕЗ
Moju priču pod naslovom «Ponos u cicanoj haljini», istinit slučaj iz moje advokatske prakse“, svojevremeno je objavila «Politika», a zatim su tim povodom usledila brojna pisma čitalaca. A i neki drugi listovi su nastavili da analiziraju sudbinu siromašne, a ponosite devoke – majke. Pošto sam se tako uverio da je u pitanju atraktivna, čak intrigantna tema, nastao je ovaj moj roman «Trapez». Učinilo mi se da iste brige i dileme muče i ne baš zanemarljiv broj drugih devojaka, čitateljki, zbog kojih i pišem svoje knjige.
Nisam se prevario. Knjiga «Trapez» je planula i već je nije moguće naći u knjižarama.
Evo te priče u obliku romana. Po završetku cirkuske predstave u mnoštvu posetilaca moguće je zapaziti zagrljene devetnaestogodišnju lepoticu, Natašu i njenog pet godina starijeg dečka, Nenada. Dok su prolazili kroz Zemunski park on u njenim očima zapaža suzice. Odkud sad to? Pa ovo nije bila neka melodrama nego obična cirkuska predstava – čudi se Nenad. Ali zar nisi primetio da nije bilo zaštitne mreže dole, a ta artistkinja se sa puno poverenja otkači od svog trapeza i kao ptica na onoj visini slobodno leti u suret artisti, koji je svojim rukama dohvata i čvrsto drži. Oni sigurno nisu samo partneri nego i nešto daleko dublje i snažnije od toga. Ona u njega ima neograničeno poverenje, da će stići da je prihvati u tačno proračunatojoj sekundi i na precizno određenoj tački visoko u vazduhu. Kako je to lepo što ona njemu toliko veruje, da mu prepušta i svoj život..Zar to nije najlepša ljubavna pesma bez ijedne izgovorene reči? I ja tebe toliko volim da ti od ovog trenutka prepuštam svoju sudbinu na raspolaganje. Možeš da činiš sa mnom sve što želiš, pa i ono što ti do sada nisam dozvoljavala da učiniš, a što nisi ni pokušao da ostvariš, kako se to kaže, na mišiće.
