- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

Nedeljnik  „Afera“:

            Kao što je Mikelanđelo iz mermerne stene svojim dletom i čekićem oslobađao u njoj zarobljenog čoveka, tako je i mala Kaen iz onemoćalog staračkog tela, uspevala da oslobodi mladića, koji puca od snage i zdravlja. Kao vrhunski umetnik, ženski, erotski Mikelanđelo. Umesto dleta i čekića koristila je svoje prstiće. Svoje usne i svoj jezik. I nisu je interesovale mermerne stene nego muška tela. Što starija i slabija utoliko veći izazov za umetnika koji ceni svoj talenat. A da je u pitanju urođeni talenat van svake je sumnje, jer devojčica Kaen nije imala vremena da tu umetnost uči, pa ni da dosegne tako visok stepen virtouziteta..

            Nije oklevala. Svukla ga je sasvim golog, postavila u ležeći položaj preko kreveta, ruke mu rašilirila kao na raspeću, pritisla ih uz posteljinu smogavši na oskudnom engleskom da mu naredi „dont muv“, u dva poteza svukla oskudne krpice sa sebe i objašila ga. Dodir njenog golog međunožja, koje je trljala gore dole, preko njegovog mišićavog stomaka, učinio je svoje, kao magično vlažno kresivo. Iako je osetila pulsiranje, njeni pristići su lutali njegovim golim telom, tim klavirskim dirkama, birajući onu  najčarobniju ariju koju je želela da odsvira. Nije ni slutio da njegovo telo poseduje takve erogenske tačke, koje vapiju za ženskim prstima i milovanjima. Eksplodirao je čim je onako prenadražen ušao u nju.

            Ja sam kao nem i gluv, ona takođe. Reči ii uši okačili smo o čiviluk, tamo gde visi naša odeća, ili smo ih pogubili po parketu gde nas strpljivo čeka u neredu, razbacan naš donji veš, u žurbi da nam ne pobegne sreća. Nećemo to da istražujemo.Ono što želim da proverim je da li joj je i onaj čarobni otvor, kroz koji smo svi morali proći da bismo udahnuli život, takođe postavljen koso, kao njene sjajne, crne oči.  Što se stidimo da to nazovemo pravim, prelepim  imenom, a svi smo kroz nju morali proći da bi smo na svet došli. Da, to je njeno veličanstvo – ali vi nećete da je nazovete pravim imenom pa neću ni ja! Hoćete posle da tupite kako sam prost, a vi tobož niste!  Uostalom, to ime svi znamo. Možda i kako je prelepa. Navlažena pa sjajna. Ja gledam nju i smešim joj se, ona gleda mene, i nemuštim ali veoma izražajnim rečima, mi kaže da sam baš njen tip i da jedva čeka da u nju udenom ono što joj pripada.  Pazi ti to ona koja zna sve jezike sveta, rečitija nego njena vlasnica, koja zna samo svoj maternji!

            Ne, neću dozvoliti dugo da čeka. Od trenutka kada smo se stopili u jedno, opstali su samo mirisi, samo neka skliska rosulja između nas, okolo nas i u nama. Ne čujem joj dah, samo osećam vreli povetarac na svojem vratu. Miris mentola iz njenih, uzburkanih grudi.. Njene sekutiće na svojem vratu, njene kandže ptice grabljivice u svojim plećima. Ispod mene, iznad mene i pored mene, sada je samo morska pena, kojom pluta izmaštana skliska jegulja, koju nosim u svojem pamćenju. U svojem prekratkom pamćenju, koje se već gubi...Usne ne ispuštaju nikakve reči, nikakvo ime. Samo neke neartikulasane zvuke...    Ja više nisam siguran koja je i kako se zove ta koju osećam, a ne vidim. Zaboravio sam. Znaću tek kada se otreznim.

Ти си геније, - каже ми један.
- Ти си ништарија, - осећам да мисли, а не каже други.
- Добро, шта ти треба? - питам првог.
- Па, кад ме већ питаш, можда би могао да ми позајмиш...
- Носи се...