- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

ВИКТОРИЈА: ОДУЗЕЛИ СМО ИМ СВИНГЕРСКУ НЕВИНОСТ

Иако да се купи запуштен стан, мало среди, па препрода по двоструко већој цени била идеја и новац мога мужа Жиће он је половину зараде уступио Зорану, јер је овај, иначе професионални глумац, одиграо ону одлучујућу, и како сам рече “никад краћу и боље плаћену улогу у животу”, па док смо то прослављали лешкарећи на широком француском лежају у нашој спаваћој соби, после ко зна које по реду испијене флаше шампањца, Зоран рече Жићи:

-         Никад нећу моћи да заборавим какав си ми добитак приуштио. И то баш сада, у правом тренутку, кад сам остао декиниран и го као црквени миш...

-         Добро, али ти си одиграо ону одлучујућу улогу, а затим ангажовао мајсторе, па организовао и надгледао адаптацију...

-         Ма, није то ништа. Ја ипак остајем и даље твој дужник. Не знам како да ти се на прави начин одужим.

-         Како не знаш кад имаш тако лепу и згодну жену, - одвали Жића и оста жив, гледајући мутним, полупијаним погледом Данијелу, која је опуштено лешкарила на самом крају кревета.

РАСИСТИЧКА ПОДВАЛА ЦИГАНИМА

У Румској гизмназији имали смо ученика, Циганина, добар друг, спортиста и успешан ђак. Касније на почетку адвокатске каријере у Београду упознао сам симпатичног колегу и успешног адвоката, Циганина. Дружио се са свима нама и ником није падало на памет да га доживљава као неког кога се треба стидети. Напротив. Као клинци смо се поносили ако би за девојку имали неку популарну певачицу, играчицу Циганчицу! А онда се ево данас појавише са запада неки мудогрисци који закључише да је срамота бити Циганин, па га прекртише у Рома.То видим прихватише, здраво за готово, и неки непромишљени каријеристи, лидери циганске заједнице. Брука! О Цигани, браћо, не дајте се понижавати. Част и понос је бити Циганин, као што је лепо бити Србин, мада како је кренуло, кад су нам већ све одузели мож'да се деси да се једном пробудим као Србијанац, Сорб, Серб, можда чак као Татарин - ко зна!

Зашто понављавам овај фотос? Нарцисоидан? Ма, не! Види се да је снимљен спонтано, без заузимања позе. То сам ја, осамдесетпетогодишњак. Ни стар, ни млад, ни леп ни ружан, ни срећан ни несрећан, ни вољен, ни невољен, нити кога волим, нити мрзим, нити коме сметам, нити ми ко смета, ни особито успешан, ни неуспешан, ни славан, ни сасвим непознат, ни равнодушан, ни преамбициозан, ни богат , ни сиромашан, нити коме завидим, нити мени завиде, све родитељске обавезе благовремено ивишеструко испуњавао и испунио, никад ником ништа дуговао нити дугујем, ником нисам стао на жуљ нити било кога ојадио, па сад ако ме и поред свега неко мрзи или ми на нечему завиди, нек му је просто, ја за то не знам, његов односно њен проблем, то може бити само зато што сам постојао.и још увек (гле чуда!) постојим. Па здрави ви мени и весели били!

Можда ипак, да успорите мало? И без нервирања...

Све што лети мора и да слети,
Што зарони мора да изрони,
Љубав цвета где нема памети,
То не желе знати милиони,
Чему срећа, она значи крај,
Нећу срећу, нећу глупи рај,
Само смешак, лепу реч ми дај!