2. Почетак

- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

ВИКТОРИЈА: ОДУЗЕЛИ СМО ИМ СВИНГЕРСКУ НЕВИНОСТ

Иако да се купи запуштен стан, мало среди, па препрода по двоструко већој цени била идеја и новац мога мужа Жиће он је половину зараде уступио Зорану, јер је овај, иначе професионални глумац, одиграо ону одлучујућу, и како сам рече “никад краћу и боље плаћену улогу у животу”, па док смо то прослављали лешкарећи на широком француском лежају у нашој спаваћој соби, после ко зна које по реду испијене флаше шампањца, Зоран рече Жићи:

-         Никад нећу моћи да заборавим какав си ми добитак приуштио. И то баш сада, у правом тренутку, кад сам остао декиниран и го као црквени миш...

-         Добро, али ти си одиграо ону одлучујућу улогу, а затим ангажовао мајсторе, па организовао и надгледао адаптацију...

-         Ма, није то ништа. Ја ипак остајем и даље твој дужник. Не знам како да ти се на прави начин одужим.

-         Како не знаш кад имаш тако лепу и згодну жену, - одвали Жића и оста жив, гледајући мутним, полупијаним погледом Данијелу, која је опуштено лешкарила на самом крају кревета.

Опширније: СВИНГЕРАЈ

РАСИСТИЧКА ПОДВАЛА ЦИГАНИМА

У Румској гизмназији имали смо ученика, Циганина, добар друг, спортиста и успешан ђак. Касније на почетку адвокатске каријере у Београду упознао сам симпатичног колегу и успешног адвоката, Циганина. Дружио се са свима нама и ником није падало на памет да га доживљава као неког кога се треба стидети. Напротив. Као клинци смо се поносили ако би за девојку имали неку популарну певачицу, играчицу Циганчицу! А онда се ево данас појавише са запада неки мудогрисци који закључише да је срамота бити Циганин, па га прекртише у Рома.То видим прихватише, здраво за готово, и неки непромишљени каријеристи, лидери циганске заједнице. Брука! О Цигани, браћо, не дајте се понижавати. Част и понос је бити Циганин, као што је лепо бити Србин, мада како је кренуло, кад су нам већ све одузели мож'да се деси да се једном пробудим као Србијанац, Сорб, Серб, можда чак као Татарин - ко зна!

Зашто понављавам овај фотос? Нарцисоидан? Ма, не! Види се да је снимљен спонтано, без заузимања позе. То сам ја, осамдесетпетогодишњак. Ни стар, ни млад, ни леп ни ружан, ни срећан ни несрећан, ни вољен, ни невољен, нити кога волим, нити мрзим, нити коме сметам, нити ми ко смета, ни особито успешан, ни неуспешан, ни славан, ни сасвим непознат, ни равнодушан, ни преамбициозан, ни богат , ни сиромашан, нити коме завидим, нити мени завиде, све родитељске обавезе благовремено ивишеструко испуњавао и испунио, никад ником ништа дуговао нити дугујем, ником нисам стао на жуљ нити било кога ојадио, па сад ако ме и поред свега неко мрзи или ми на нечему завиди, нек му је просто, ја за то не знам, његов односно њен проблем, то може бити само зато што сам постојао.и још увек (гле чуда!) постојим. Па здрави ви мени и весели били!

Можда ипак, да успорите мало? И без нервирања...

Све што лети мора и да слети,
Што зарони мора да изрони,
Љубав цвета где нема памети,
То не желе знати милиони,
Чему срећа, она значи крај,
Нећу срећу, нећу глупи рај,
Само смешак, лепу реч ми дај!

Шта ће мени слава и богатство,
Фућкам на сва поштовања лажна,
Кора хлеба за мене је царство,
Сва су пића сем воде неважна,
Док ме греје јарког сунца зрак,
Богатство је само твој смешак.

Шта ће мени природне лепоте,
Топла мора, нежног песка плаже,
Крај твог шарма и твоје доброте,
Моје очи само тебе траже,
Моји снови сви о теби снују,
И твој смешак очи очекују.

Дај ми смешак, моје мисли просе,
Дај ми смешак, не шкртари тако,
Моје жеље ка теби ме носе,
Уз тебе је све сјајно и лако,
Недај да ме обавије мрак,
Нека светли твог осмеха зрак.

Шта ће мени уживања лажна,
Прецењени проводи у низу,
Фућкам на сва стремљења неважна,
Без роптања из кризе у кризу,
Не постоји пакао ни рај,
Само смешак, твој смешак ми дај.

Шта ће мени поповско паганство,
Кад Танатос закуца на врата,
И у своје позове ме царство,
Чамов сандук ил'сандук од злата,
Све је исто па хтео не хтео,
Претварам се у прах и пепео.

Дај смешак!

Случајан избор књиге

На раскрсници без путоказа

Loz trece izdanjeШта све можеш кад искрено волиш?

Одговор на ово питање даје овај роман искушења, која непокореним заљубљеницима испоставља њихова непредвидива судбина, на увек актуелним беспућима и животним раскрсницама без путоказа. Мање о рату, а више о миру као сјајном тепиху љубави, националне толеранције и људске солидарности, у који су вредне ткаље источиле очи своје да би затим преко њега загазила прљава војничка чизма. Са апсурдном, нацистичком намером да широм света спасава оне своје сународнике којима је та врста спаса била тако добро дошла као кад би рибу извадили из мора, па је оставили на песку да ужива у благодетима сунчевих зрака. Илија Марковић о томе кратко, сажето каже“Упомоћ! Спасавају ме“. А да ли су ти спашени, после таквог, нетраженог спаса, могли и од кога да затраже помоћ или нешто сами да учине за себе у ратном беспућу у којем су се нашли – тешко.

У свакoм случају рат није доминантна тема овог романа. Пре би се могло рећи да је то прича о љубави, о љубави о каквој се углавном само сања, без потенцијала, али изгледа и прилике, тачније неопходности да се овако изрази. Дакле, ако није стављена на овакво искушење, без обзира на ниво снаге која је подржава, остаје непримећена, тако да је ни сами актери, понекад, нису свесни. А она би да се реализује, упркос свим околностима и непремостивим препрекама, што само доказује да човек заиста може све ако хоће. А Ханс и Бојана су хтели баш то немогуће, рушећи све флоскуле у смислу да је љубав као ватра – без хране се гаси. Или она – далеко од очију далеко и од срца и сл. Због овакве љубави вредно је родити се, проживети свој живот, па о њој нешто и написати, прочитати...

Да ли заиста Бог мотри у интервалима? Да ли му је потребан одмор? Или мотри само оне, на друштвеној лествици важније, па њих све по заслузи награђује или кажњава, а на младе и заљубљене као што су Бојана Петровић и Ханс Грубер не обраћа пажњу? Бар да их тако и други остављају на миру. Али не. Већ током XIX а затим XX века, па и даље све до данашњих дана и сами смо сведоци све већег уплитања државе у живот појединца. Надали смо се да ће то да прође са одласком на сметлиште историје диктаторских режима, комунизма и нацизма. Није прошло. Слободан индивидуализам као бескористан или чак штетан и даље изгледа нема шансе. Зато је ово проблем, вечито актуелан.

Опширније...

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Да би мењали свет који нас окружује понекад је довољно да променимо мисли;

- Основни услов успеха је јасан циљ, максимална концетрација и усмеравање свих снага на једну поенту, без расипања пажње на лево и десно; 

- Проћердао си дан ако данас ниси пеметнији него јуче;

- Конструктивна критика не постоји, зато никад не критикуј, не пресуђуј и не жали се;

- Ако критикујеш показујеш да си заузео став, што одмах изазива контрастав и умањује могућност договора;

- Живот је оно што нам се дешава док очекујемо да нам се деси нешто друго;

- Не дозволи да ти снови остану неостварени само због страха од неуспеха.

М.С.

Опширније...