телефон       011.2142294
  064.2000508
mail Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
website www.markosmukov.com
facebook @masmukov

Marko SmukovМарко С. Смуков, публициста, адвокат, писац рођен је 1.октобра 1929.године у Добринцима, тада општина, а срез Рума, Краљевина Јуославија.

Малу матуру положио у Руми,  Средњу поморску школу започео у Котору, а завршио у  Ријеци. У међувремену, на основу необразложене, необјашњене и недоказане "кривице", без суђења нека "комисија", коју није видео  ни она њега са осам месеци казне 1949.г., као још деветнаестогодишњака, депортује га  на Голи оток, где је задржан годину и по дана, са усменим објашњењем да се "није поправио" ,јер је одбио да сарађује са управом логора у денунцирању сапатника.

Правни факулет у Београду уписао 1954. а завршио 1958.године, адвокатски испит положио 1962. и све до пензионисања марта 1999. бавио се адвокатуром у Београду.

Сарађивао у бројним листовима и часописима. До краја 2010.године написао и објавио 23 књиге од којих су неке награђиване, распродате као бестселери тако да их више нема у продаји, збирка кратких прича "Сваки своју причу да исприча" увршћена у библиотеку Универзитетског центра у Берклију, САД, а роман "Лоз" доживео и треће издање. По мотивима из те књиге завршен је сценарио, са продуцентима закључен уговор  и у току је припрема за снимање ТВ серије. Роман "ЛОЗ", треће издање, преведен је на енглески и у Њујорку објављен под насловом LOTTERY TICKET, ради дистрибуције широм енглеских говорних подручја у свету.

 Познаато је да се батинање ученика као метод васпитања широко примењивало у школама Краљевине Југославије али и Велике Британије, па и широм тадањег света, а у војсци наше монархије шамарање, псовање и сваковрсно малтретирање војника било је саставни део егзерзцира регрута, тако да она незаслужена голооточка тортура за Марка Смукова није била никаква необична премијера. Прву неправду и батине је доживео као седмогодишњак, пошто је тек пошао у први разред основне школе и научио да пише. Пошто психолошка наука сматра да је за сваког његово сопствено име најлепша реч речника није ваљда ни чудно што сам најпре научио да пишем слова свог имена и свуда где сам могао исписивао "Марко". Мој две и по године млађи брат, Милан, који ме је у свему опонашао угледајући се на мене научио је да пише и пре него што је дорастао за школу, али уместо свог свуда је и списивао моје име. Тако је ексером по тек окреченом зиду наше сеоске куће уместо "Милан" написао "Марко", па сам окривљен и батине извукао ја док је Милан мудро ћутао.  

Пошто сам завршио четврти разред основне шќоле и даље школовање у родним Добринцима више није било могуће све четир учитаљице долазе непозване мом оцу Симеону убеђујући га да има изузетно надареног сина,  па да треба да ми омогући наставак школовања у Румској нижој гимназији. Мој отац је то убеђивање са глумљеним разумевањем пажљиво саслушао, а кад су учитељице отишле жестоко ме изударао говорећи да он није правио синове да иду "да се бећаре по белом свету" него да има да "ору црну земљу као што је орао он, његов отац, и отац његовог оца". Моје убеђивање да нисам ја позвао учитељице, да за њихову посету нисам појма имао - није вредело. 

Биографију не чине бројке, ни чињенице. Можда тек појам и осећања о чињеницама. Најбоље чињенице о другима. Рецимно то би могли да буду подаци о Жан Жак Русоу који  оженио женом која је била толико неписмена и ограничена да није знала да прочита колико часовник показује да има сати! Да је своју децу давао на усвајање чим се роде тако да их више никад није видео нити било шта сазнао о њиховој даљој судбини. А овамо трућа како је највећа срећа коју љубав може човеку да пружи пољубац у обнажено колено вољене жене.

Можда би моја биографија могао да буде податак да сам се згрозио над  податком из животописа славног Александра Солжењицина да се придружио хору клеветника, који су оспоравали младом Михаилу Шолохову да је могао тако незрео сам написати ремек-дело "Тихи Дон" те кад је напокон несумњиво, путем оригиналног рукописа, писаног руком младог писца, утврђено да је он заиста аутор и кад су се сви остали који су у то сумњали извинили  Шолохову, Солжењицин је одбио или само пропустио то да учини. Има ли то неке везе са мојом биографијом? Можда...

Могло би се мојој биографији могло приписати то што сматрам да уважавање заслужује Пушкин ако је истина да је заиста написао своју интимну историју у виду публикације "Тајни дневник" 1836. - 1837. А. С. Пушкина. Отвореност коју је при томе изразио може, по мом мишљењу, само да служи само на част тако великим талентима, а они који не верују да би такав геније могао бити тако тобож вулгаран нека се замиссле над самим собом. Какве па то везе може да има са мојом биографијом?

 

Моја биографија је и то што сматрам  да је Добрица Ћосић, као изасланик ЦК Савеза комуниста Југославије, некоректно са терасе управне зграде Голооточког логора , сит и напит, посматрао мравињак костура, гладних и жедних мученика, како са душом у носу прте претешко камење, по киши и ветру, по жези, цичи зими и суровој бури, да би о томе  написао репортажу коју је "морао да напише", а оне хиљаде мученика које је из удобне фотеље посматрао, нису морале! Сетимо се само свих оних случајева појединаца који су се тако бранили да су морали да врше ово или оное, наводно притивно њиховој савести уи моралу. Нинберг!

Дакле, истинска биографија може да се састоји од свега пар упечатљивих, али истинитих реченица о сопственим гледиштима ,размишљањима и осећањима. О томе да сам обратио пажњу. Дакле, обратити пажњу, а затим разликовати битно од споредног је управо оно што најтачније карактерише сваког појединца. Више него пуко набрајање чињеница.

 

Биографија Марка Смукова је да је на то паклено, каменито острво прогнан као клинац од непуних двадесет година, са казном поправно-васпитног рада од 8 месеци да би га тамо мучили још десет више, дакле укупно 18, док су неки други тамо допремљени са казном од 24 месеца да би били пуштени на слободу после 6. Један такав се и данас шепури у Народној скупштини и на ТВ. Тај сигурно неће ићи да у архиви државне безбедности потражи свој досије и да се тако подсећа како је успео да се спасе паклене, голоочке тортуре,  па тако буди савоју савест.

Да то је ето биографија. Да ли је штура? Како може бити штура ако говори суштински о томе какав је Марко Смуков, клинац кога нису могли сломити мучитељи који су сломили далеко јаче штихове као што су Трајче Костов. Ласло Рајк, Тухачевски и да не набрајам.

Све и још много тога описано је у документаристичком, дакле истинитом, роману "Жица" (Народна књига 2002.)

Биографија је сцена кад је посрћући под теретом трагача претовареног тешким громадама камена, док  му је из напуклих жуљева из ђачких дланова на бело каменито тле капала крв, један од старијих, старих кажњеника довикнуо. "Шта је ово дете богу сагрешило па да овако испашта?", после чега су на тог доброг човека (такви су тамо били права реткост) насрнула руља оних који су се налазили око њега ударајући га песницама док га нису оборили на тле, а онда га шутирали по разним деловима тела, а највише баш по глави, само да би доказали своју "верност Титу и Партији," те да би што пре отишли из тога пакла, јер то је био једини начин избављења.

Смуков је мрзео колико своје мучитеље толико и тога непознатог кажњеника који му је на том страдалничком тлу први пут измамио сузе самосажаљења, које је упорно настојао да избегне.

Дакле, биографија је оно што карактерише човека: не покорети се и не тражити свој спас по цену страдања других. Смуков је можда чак и храбрији од Пушкина јер је дозволио да за његовог живота буду објављени његови романи "Свингери" и "Старац и сунце" (Прометеј - Београд 2008.). Због првог је већ доживео бурна негодовања од оних који књигу нису дочитали до краја, да би му се касније извињавали јер да се тобож "извукао завршетком". Чистунци се увек залећу, као певци који се оглашавају пре зоре.

Писца Смукова карактеришу и збивања око његовог романа "Трапез" (Народна књига 2006) о којем се књижевна критика изјашњавала само позитивно (видети дневну штампу и реакције читалаца на интернету), био је номинован за угледне награде, распродат је за пар месеци, али, природно, награђен није! Убрзо је открио и зашто. Уследила су облетања око писца да дозволи екранизацију. Један синеаста је чак тражио ексклузивно право да направи ТВ серију али под условом да се радња премести из Хрватске и Осијека, например у Суботицу, да се избришу описи злочина Хрвата над Србима, поготово оних учињених  при прогону српске нејачи из Крајине итд. јер "дело треба да буде прихваћено и на простору те суседне земље". Значи опет братство и јединство, прећуткивање злочина као оно о Јасеновцу, Јадовном и другим усташким стратиштима.

Смуков то није хтео прихватити. Више је волео да опстане тај роман у таквом, интегралном облику. Не мора да за њега зна и да га чита или гледа на ТВ пола света. Читаће га они до којих му је стало и којима је стало до писца Смукова, таквог какав је.

Ето то је биографија писца Марка Смукова. Ни превише ни премало, али довољно.

Још нешто: писац Смуков не јури и не вуче за рукав свако пискарало које тврди да га може винути у звезде само ако би му позајмио тричавих пар стотина еура, који ће, наравно,  бити брзо, уствари никад, враћени. Некима ето таква врста славе и није баш неопходна. И то је биографија, зар није?

А и наша стварност, изгледа

Случајан избор књиге

Svako svoju pricu da isprica
“Ево још једне занимљиве збирке прича коју потписује Марко Смуков! После романа Маријана, писац се окреће краћој форми и наизглед лаганијој и необавезујућој тематици која се бави наравима и карактерима обичних и необичних људи. Свако од њих прича своју причу, дакле, уверљивости и живости приповедања доприноси прво лице...”

Из рецензије уредника

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Срамежљивост је природно урођена саком људском бићу као заштита од злонамерних поступака других, али ако је претерана води у изолацију и инфериорност;

- Свој таленат уништаваш ако га не користиш;

- Најлепше је и најлакше ако учиниш оно што она жели, а да ли је то и најпаметније често се може знати те кад је сасвим касно;

- Људи читају књиге, гледају филмове, ТВ серије, радо слушају трачеве о другима, како би избегли суочаваање са незадовољством због сопствене реалности;

- Човек све може да опрости али не и ако му уништаваш његове снове;

- Да би реализовао своје снове мораш претходно да се избориш са страхом од неуспеха...

 

 М.С.