"Брахман (санскрит: ब्रह्म bráhman) је хиндуистички концепт свеобухватног битка, који је основа свих бића, твари, времена и простора и свега постојећег у свемиру. Главни атрибути брахмана су вечан, постојан, непоколебљив, постојећи сам по себи, пун, нематеријалан, неограничен простором и временом, незахватљив чулном и разумском спознајом[1]. Сваки облик засебног постојања је идентичан с њим, из њега потиче и њему се враћа.


Будући свепрожимајући, браман није ограничен простором; будући вечан, није ограничен временом, а будући по природи све, није ограничен ни једним објектом. Стога је браман бесконачан у сва три погледа. Браман који је постојање (сат), свест (ћит) и блаженство (ананда) јесте Стварност. Онај ко зна брамана тако сам постаје браман. Браман је нерођен. Стога се он не рађа поново.

— Шри Видјарања[2]
Брахман се као крајња стварност не сме бркати с посебним бићима, јер је, будући свеобухватан, далеко више од било које ограничене манифестације. Стога, није чудо што се брахман понекад поистовећује с небићем.[3] Ко схвати „пуноћу“ и непоколебљивост „брахмана“, уживаће пуно и непоколебљиво благостање (Ћхандогја-упанишад, III, 12, 9). „Патња је све што је различито од тог брахмана“ (ид. III, 5). У хиндуизму се просветљенима сматрају они који увиђају да је браман идентичан с атманом (индивидуалним сопством).

 

Психијатар је међу шетачима који су водили кућне љубимце у шетњу угледао и свог пацијента како на поводцу вуче за собом привезану главицу купуса.
- Куд си кренуо са тим купусом? - одлучи да пита.
- Где ви видите купус, докторе? То је моја куца, - рече пошто је помиловао главицу купуса.
Рачунајући да није упутно супротстављати се девијантном, психијатар рече:
- Па, кад мало боље погледам и сам видим да је то једно симпатично куче.
- Хајдмо Зиги, ово није никакав доктор. Чим му за главицу купуса кажеш да је куче он поверује - рече резигнирано пацијент.
Наравоученије: Не качи се са будалом, најпре ће те спутити на свој нииво, а затим победити твојим, сопственим аргументима...

Да ли се рачуна као моје добро дело?
Нисам решио неки од белосветских, гломазних проблема, али сам успео да једно дете ослободим глади. Барем тренутно. Наиме, видим у парку младу мајку са двомесечном бебом у наручју, која упорно плаче. Мајка је тетоши, носећи је цима, љуља и кад год бебина главица дотакне мајчине груди, плач престаје, да би се затим, кад се нада изјалови, наставио још јаче. Морао сам да се умешам:
- Дете вам је гладно!
- Не, то оно плаче пред спавање...
- Само ви њу нахраните.
- Али како, зар овде?
- Овде, него шта. Зар се стидите свог мајчинства?
Млада мајка се осврће лево - десно, напокон седа на клупу, оскудном летњом одећом покушава да сакрије (!) своје груди али дете халапљиво усницама граби свој оброк.
О људи моји, да ли ћемо ми, напокон, да се ослободимо глупог, примитиввног пуританизма? Да се престанемо стидети најсветије родитељске дужности, као што је подојити своје мајушно невинашце на јавном месту?

Негде сам покупио мисао да је велики човек као орао, што се више диже мање се види и за своју величину кажњен је самоћом душе. Једна славна српска књижевница сама је себи писала и слала љубавна писма да би, онако сујетна, пред познаницима прикрила своју усамљеност. На ово ме подсетио напис једног, иначе интелигентног и популарног корисника Фејсбука, који је на свом профилу написао да многи плагијатима покушавају да се прикажу вреднијим, како би освојили љубав. Грешка! Не само хвалоспевима и лажима, него и истинском славом, нико није постао више вољен! Могли су да освоје већи број ласкаваца, оних који ће да их тапшу по рамену, али истинску љубав - НЕ!

Вестерн приказује јунака који у градић, где царује насилничка банда, долази незнано одкуд, успоставља правду и без обзира на планулу љубав одлази у непознато. Амерички сентиментални филм приказује брачни пар који се досађују, посвађају се, сваки супружник учини ванбрачни излет, доживи потресну авантуру, али се ипак обоје сете да имају децу и своје брачно гнездо, помире се и наставе заједнички живот заљубљнији него икад.Ако је у међувремену било туче, јасно је ко ће да победи - онај позитивац који је пре финала претрпео жешће батине... А ми имамо народне песме и борца против опаког стереотипа, Бановић Страхињу, хуманост којом се можемо поносити, тако да наши писци немају разлога да инспирацију траже у изгубљеним, несрећним, кафкијанским ликовима који не успевају да открију где им је место у оквиру универзума...

Досадно, досадно, досадно...

Сваки искорак ван стереотипа је прихватљивији него пука рутина која сигурно убија сваки вид стваралштва!

Случајан избор књиге

Svako svoju pricu da isprica
“Ево још једне занимљиве збирке прича коју потписује Марко Смуков! После романа Маријана, писац се окреће краћој форми и наизглед лаганијој и необавезујућој тематици која се бави наравима и карактерима обичних и необичних људи. Свако од њих прича своју причу, дакле, уверљивости и живости приповедања доприноси прво лице...”

Из рецензије уредника

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако желиш да сазнаш шта она о теби стварно мисли, спомени јој неки њен недостатак;

- Ако желиш да нека твоја тајна доспе у јавност, реци жени да је то само за њене уши;

- Неке жене немају среће зато што за њом  јуре у штиклама;

- Паметна девојка која зна шта хоће, понаша се као да то не зна;

- Најпаметнија је девојка која то вешто скрива;

- Ако за њим јуриш у штиклама то може бити разлог што не успеваш да га стигнеш.