Држ'те лопова, али неког ситнијег!
За време немачке окупације током Другог светског рата у мом родном селу човек је са тавана свог комшије украо полутку сланине. Месна окупациона власт га је казнила тако што му је ту сланину окачила о врат и тако декорисан је морао проћи кроз свих пет шорова, непрекидно узвикујући: "Ја укр'о сланину!" "Ја укр'о сланину!"
После тога је доживео такву срамоту да је морао побећи из села незнано куд.
Данас видимо људе који су покрали државу за милионе евра и шетају се у јавности без осећања блама! Чак дефилују и у медијима! Кад се то и како у нашем народу уврежило схватање да покрасти државу и није крађа!


Данас би Немачка као и сви ми, такав понижавајући третман лопова, сматрали повредом његове части и достојанства, па сам далеко од тога да бих пропагирао примену тако драстичних метода. Али зар би било неупутно ако би смо ове крупне крадљивце државне имовине, дакле имовине свих нас, третирали на њиховим делима одговарајући начин?

Новинарка која је дословно схватила декларисану слободу јавне речи, о спашавању угрожених из завејаног воза у Фекетићу је написала да благовремено пристигли спасиоци Црвеног крста нису смели приступити спашавању док не дође хеликоптер са врховником, да би он био усликан како икзноси дете из завејаног воза, а њега нема па нема. У свом топлом кревету ваљда се успавао пилот хеликоптера, шта ли!? Напокон, очекивани је стигао, планирани снимак је направљен, а новинарка добила отказ. Већ виђено. У овој земљи увек се знало и зна о коме и како се сме и може писати! Владајући режим ће већ показати ко и када је одређен за одстрел, па тек тада "храбро" навалите!

Португалац Мануело Де Оливиера (94) филмски редитељ био је тада 2002.најстарији учесник на филмском фестивалу у Кану и на питања новинара објашњава парадокс између чедности и порнографије у његовим филмовима: "Користим мноштво алузија па закључак филма може да се сведе на - ми ништа не знамо." Тога сам се и ја држао у писању својих романа, јер то је непорециво једина заједничка истина свих нас, али истовремено нерешива тајна наших живота - незнање! Немојмо се заваравати, наше незнање је срамотно огромно, то су признавали Ајштајн, Тесла, и сви највећи умови света од Сократа до данас. Незнање! Према томе, ви самозвани арбитри, оканите се ћорава посла...

Spasilac: Pas grejao svojim telom devojčicu izgubljenu u šumi
Autor: zivotinje.rs
Trogodišnja devojčica Julija nestala je preksinoć u selu Perzvin u Poljskoj, a pronađena je juče ujutro u šumi nekoliko kilometara od svoje kuće, sa psom koji je bio uz nju i zahvaljujući kome je ona preživela hladnu noć van kuće.
Prema rečima vatrogasca koji je pronašao izgubljeno dete, pas je svojim telom uspeo da zagreje Juliju toliko da joj spasi život.
- Životinja je celu noć provela pored devojčice, nikada je nije napustila. Zapamtite, bilo je pet stepeni ispod nule, a dete je bilo mokro - rekao je on, dodajući da je pvaj hrabri pas najvažniji faktor za preživljavanje male Julije.
Više od 200 ljudi tragalo je za detetom tokom noći. Smatra se da je provela noć lutajući kroz šumu u blizini svoje kuće u selu Perzvin.

Не обраћајте пажњу на самозване арбитре недовољно талентоване да би било чију песму читали као своју. Позивам се на Борхесове речи: "Поезија подразумева искреност осећања, а не особиту памет." А шта би на ту тему тек могао да каже Пауло Коељо, чији роман "Алхемичар" је претходно дванаест издавача (читај - арбитара) одбило да штампа, да би то касније постао бестселер светских размера. Ево његове приче:
"Majka Božja, s detetom Isusom u naručju, rešila je da siđe na Zemlju i obiđe jedan samostan. Puni ponosa, svi fratri su napravili dugačak red i svaki je izlazio pred Devicu da joj iskaže svoje poštovanje. Jedan je recitovao lepe stihove, drugi je pokazao svoje iluminacije kojima je oslikao Bibliju, treći je izrecitovao imena svih svetih. I tako redom, monah za monahom, iskazaše poštovanje Devi Mariji i detetu Isusu.
Poslednji u redu našao se jedan fratar, najskromniji u samostanu, koji nikada nije naučio mudre tekstove toga vremena. Roditelji su mu bili jednostavni ljudi, koji su radili u nekom cirkusu. Jedino su ga naučili da baca loptice u vis i izvodi neke cirkuske veštine.
Kada je on došao na red, ostali fratri su hteli da prekinu ukazivanje počasti jer nekadašnji opsenar nije imao ništa značajno da kaže, a mogao je i da pokvari opštu sliku samostana. Međutim, u dnu svog srca, i on je osećao jednu ogromnu potrebu da nešto učini za Isusa i Devicu.
Stideći se, osećajući na sebi prekorne poglede svoje sabraće, on je izvukao iz džepa nekoliko pomorandži i počeo da ih baca u vis, izvodeći svoje akrobacije, što je bilo jedino što je umeo.
Tek u tom trenutku mali Isus počeo je da se smeši i da pljeska rukama sedeći u majčinom krilu. I upravo njemu je Devica pružila ruke i dala mu da malo podrži mališana."
То је та прича. Коме је дато да разуме, разумеће.

Случајан избор књиге

Vertigo“Луцидна и занимљива проза, у чијем средишту је једна несвакидашња љубавна прича, показује да је њен аутор – адвокат Марко Смуков, пре свега верни сликар најтананијих стања људске душе..."

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Заједничка патња везује људе једне уз друге више него заједничка срећа;

- Будале су уверене да су срећније од других, тако мисле и тако се осећају, а то је најважније;

- У љубави као и у рату све је дозвољено? Погрешно! Бежање у рату је пораз, а у љубави победа;

- Ако мушкарац страсно љуби жену на јавном месту значи да му није супруга:

- У љубави  никад довољно поверења, а без поверења нема љубави;

- У љубави један се прави да воли, а други да му то верује, јер само тако могу да се осеећају срећним;

 - Ако последице љубави збрајамо и анализирамо долазимо до мржње. Оканимо се ћорава после, искључимо резон;

- Они који воле резонски само себе варају да знају шта је љубав;

- Љубав  је могућа у романима, у филмовима али и у - машти!

М.С.