ИСТИНУ НА ВИДЕЛО
Па онда ево и ове приче коју чувам у својој сваштати и носим у свом срцу, не могу више, излудео бих да је нисам објавио, а сад испада да сам ја онај који мути воду, а не они који су то направили.
Генерал Александрo Лузанo пише Мусолинију:
Драги Дуче
Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.
Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. Tо је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Опширније: ДА ЛИ СМО ЉУДИ

Златно саобраћајно али и политичко правило гласи: вози брзо кад можеш и споро кад мораш. Где су ти наши, вајни психолошки стручњаци да оног кога треба опомену да мало успори са понудама помирења, јер аксиом је да што више доказујеш да си прав, бићеш крив, што си упорнији у покушајима помирења бићеш сумњивији. Оканите се тако нападног освајања симпатија Брисела и Меркелове, јер је и Путин напокон закључио да је тим америчким сателитима све већ познато и јасно, те да им не треба ништа објашњавати, нити им се удварати. Дакле, успорите мало, не понижавајте свој народ пружањем руке помирења свугде и сваком. Помирење да, али не по сваку цену и не док и други, без наше нападне едукације, која може да изгледа као покушај наше, сопстене међународне промоције, сами не схвате да је то услов општег напретка, Напокон, поштујте и њихов понос, никоме не бити привлачно да изгледа као наш ђак првак...

РАСИСТИЧКА ПОДВАЛА ЦИГАНИМА

У Румској гизмназији имали смо ученика, Циганина, добар друг, спортиста и успешан ђак. Касније на почетку адвокатске каријере у Београду упознао сам симпатичног колегу и успешног адвоката, Циганина. Дружио се са свима нама и ником није падало на памет да га доживљава као неког кога се треба стидети. Напротив. Као клинци смо се поносили ако би за девојку имали неку популарну певачицу, играчицу Циганчицу! А онда се ево данас појавише са запада неки мудогрисци који закључише да је срамота бити Циганин, па га прекртише у Рома.То видим прихватише, здраво за готово, и неки непромишљени каријеристи, лидери циганске заједнице. Брука! О Цигани, браћо, не дајте се понижавати. Част и понос је бити Циганин, као што је лепо бити Србин, мада како је кренуло, кад су нам већ све одузели мож'да се деси да се једном пробудим као Србијанац, Сорб, Серб, можда чак као Татарин - ко зна!

Зашто понављавам овај фотос? Нарцисоидан? Ма, не! Види се да је снимљен спонтано, без заузимања позе. То сам ја, осамдесетпетогодишњак. Ни стар, ни млад, ни леп ни ружан, ни срећан ни несрећан, ни вољен, ни невољен, нити кога волим, нити мрзим, нити коме сметам, нити ми ко смета, ни особито успешан, ни неуспешан, ни славан, ни сасвим непознат, ни равнодушан, ни преамбициозан, ни богат , ни сиромашан, нити коме завидим, нити мени завиде, све родитељске обавезе благовремено ивишеструко испуњавао и испунио, никад ником ништа дуговао нити дугујем, ником нисам стао на жуљ нити било кога ојадио, па сад ако ме и поред свега неко мрзи или ми на нечему завиди, нек му је просто, ја за то не знам, његов односно њен проблем, то може бити само зато што сам постојао.и још увек (гле чуда!) постојим. Па здрави ви мени и весели били!

Можда ипак, да успорите мало? И без нервирања...

Маркиз де Сад
Из Википедије, слободне енциклопедије
Маркиз де Сад
Portrait de Sade.jpg
Маркиз де Сад
Информације
Пуно име Донасје Алфонс Франсоа, Маркиз де Сад
Датум рођења 2. јун 1740.
Датум смрти 2. децембар 1814.
Дела
Потпис

Портрет Маркиза де Сада (1761)
Донасје Алфонс Франсоа (фр. Donatien Alphonse François), познатији као Маркиз де Сад (фр. Marquis de Sade), рођен 2. јуна 1740, а умро 2. децембра 1814. у код Париза, био је француски аристократа и књижевник. У своје време је био познат по сексуалним скандалима, а касније по описима специфичних сексуалних фантазија као и мрачним странама људске личности.

Маркиз де Сад је пореклом из врло старе провансалске племићке породице. Похађао је колеж „Луј ле гран“ у периоду од 1750. до 1754. године, а затим коњичку школу. Учествује у Седмогодишњем рату, а након рата излази из војске са чином коњичког капетана (1763). Склапа брак са богаташком ћерком, како би поправио породичне финансије. Препушта се раскалашном животу доконог племића, ангажује глумице и проститутке да учествују у његовим забавама, због чега је повремено бивао и затваран од стране власти. Године 1772. бежи у Италију са својом свастиком која му је била и љубавница.

На инсистирање своје таште затворен је у Венсенски затвор 1777, затим у Бастиљи и Шарантону, где је остао до 1790. За време револуције активно учествује у њеној секцији „де Пик“, али је 1793. поново бачен у тамницу под оптужбом да је „умерењак“. Ослобођен је у оквиру опште амнестије, али је 1801, након објављивања Жилијете, поново затворен. До смрти борави у затворима (Сент-Пелажи, Бисетр, Шарантон). Филозофску тежину његова дела добијају тек након тридесетих година 20. вијека.

Случајан избор књиге

Sunce ponovo greje
Из рецензије уредника:

“Вештим продирањем у срж човекове психе, аутор пише о фаталној љубави, разочарањима, враћању поверења у људскост, непромишљености и прељуби... Примерима неочекиваних разрешења догађаја, ова књига читаоцу пружа могуће одговоре на личне сумње и дилеме.”

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Да би мењали свет који нас окружује понекад је довољно да променимо мисли;

- Основни услов успеха је јасан циљ, максимална концетрација и усмеравање свих снага на једну поенту, без расипања пажње на лево и десно; 

- Проћердао си дан ако данас ниси пеметнији него јуче;

- Конструктивна критика не постоји, зато никад не критикуј, не пресуђуј и не жали се;

- Ако критикујеш показујеш да си заузео став, што одмах изазива контрастав и умањује могућност договора;

- Живот је оно што нам се дешава док очекујемо да нам се деси нешто друго;

- Не дозволи да ти снови остану неостварени само због страха од неуспеха.

М.С.