Loz trece izdanje

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.


Милош је свестан, његова мисао му то сигнализира, да је Светлана једна велика илузија његовог света. Он чак није ни сигуран да је заиста воли, понекад у одговарајућем расположењу, тачније нерасположењу, то веома енергично пориче, иако су све његове најснажније чежње управљене на то да је освоји, да буде његова сва и за сва времена. А кад је напокон нађе и досегне, већ је разочаран. И свестан је да није разочаран у ту чудну жену, него у своју илузију коју је о њој градио годинама и још увек гради. Зато он ту жену не може да мрзи, али ни да воли онако како је замишљао да се жена може и треба волети. Разум га упућује другој жени, сасвим супротног менталног склопа, која објективно заслужује да буде вољена, али не може да је воли. Његове неукротиве жеље га и даље вуку оној која не би требало да буде вољена, коју не може искрено да воли, али ни да је потпуно и трајно одбаци. Зато су његове мисли и осећања, кад је у питању та жена, у сталном међусобном нескладу, чак сукобу.

Да ли је то љубав?

Ко то може да зна, ако не знају ни она ни он. Њих двоје су само двоје деце апсурда на животној вртешки који не желе даље да се врте у бесконачном бесмислу, али нису у стању да зауставе тај рингишпил, да би се скинули са њега. Онда тако опијени до бесвести настављају наметнуту им игру, коју чак ни смрт не може да заустави.

Лутрија невољних учесника.

Да ли ће читалац успети да нађе решење за тај пар главних ликова романа? Нађено решење њима више не може бити од користи, али би могло помоћи другима, који долазе и који ће доћи, кад се нађу на истој вртешки, истог овог света."

Марко Смуков

 

 

Реч аутора

О чему се ради у том твојем роману "Лоз", кад је толико тражен код читалаца? Да ли се то о чему пишеш стварно догодило? Која је основна идеја тога дела? Та и слична питања су она са којима се свакодневно суочавам при сусрету и комуникацији са читаоцима.

Морам признати да нисам у трену успевао да нађем адекватан одговор, па одлучим да се у том смислу потрудим овако, писменим путем.

Да прво покушам са одговором на последње питање - која је основна идеја тога дела? Скоро сам читао да неки умови и данас, после толиког протека времена, поставаљају питање: шта је то Кафка хтео да нам каже својим романом "Процес"? Која је основна идеја тога дела? Прагматичаре, људе стварносно програмиране не задовољавају толико бројни прикази те књиге. Они очекују јасне, логичке закључке, исказане читким, свакодневним језиком. Дакле, траже немогуће од текста који се обраћа субјективним осећањима имашти читаоца више него његовом интелекту."


Опширније...

 

Подаци о књизи
Наслов Лоз
Издавач Прометеј, Београд
Година 2010.
Број страна 413
Формат 21 cm
Писмо ћирилица
ISBN 978-86-87971-04-2
Куповина

Случајан избор књиге

TabuКао рецензија уредника:

“Ми волимо кога хоћемо, не мрзимо никога. Ми радимо оно што желимо, не гледамо шта раде други. Ми живио живот, не призивамо смрт. Ми не крадемо, оно што немамо то нам и не треба. Ми можемо све, не морамо ништа. Ми живимо данас, не занима нас шта је било и шта ће бити. Ми немамо све што волимо, па волимо оно што имамо. Ми уживамо, не бринемо бриге. Ми господаримо собом, не потчињавамо друге. Ми обуздавамо жеље, па немамо проблеме. Ми живимо своје животе, не мешамо се у туђе. Ми смо срећни, јер смо тако хтели. Ми смо Еросова копилад, неукротива. Ми не лажемо, мачку називамо мачком...”

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Заједничка патња везује људе једне уз друге више него заједничка срећа;

- Будале су уверене да су срећније од других, тако мисле и тако се осећају, а то је најважније;

- У љубави као и у рату све је дозвољено? Погрешно! Бежање у рату је пораз, а у љубави победа;

- Ако мушкарац страсно љуби жену на јавном месту значи да му није супруга:

- У љубави  никад довољно поверења, а без поверења нема љубави;

- У љубави један се прави да воли, а други да му то верује, јер само тако могу да се осеећају срећним;

 - Ако последице љубави збрајамо и анализирамо долазимо до мржње. Оканимо се ћорава после, искључимо резон;

- Они који воле резонски само себе варају да знају шта је љубав;

- Љубав  је могућа у романима, у филмовима али и у - машти!

М.С.