Loz trece izdanje

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.


Милош је свестан, његова мисао му то сигнализира, да је Светлана једна велика илузија његовог света. Он чак није ни сигуран да је заиста воли, понекад у одговарајућем расположењу, тачније нерасположењу, то веома енергично пориче, иако су све његове најснажније чежње управљене на то да је освоји, да буде његова сва и за сва времена. А кад је напокон нађе и досегне, већ је разочаран. И свестан је да није разочаран у ту чудну жену, него у своју илузију коју је о њој градио годинама и још увек гради. Зато он ту жену не може да мрзи, али ни да воли онако како је замишљао да се жена може и треба волети. Разум га упућује другој жени, сасвим супротног менталног склопа, која објективно заслужује да буде вољена, али не може да је воли. Његове неукротиве жеље га и даље вуку оној која не би требало да буде вољена, коју не може искрено да воли, али ни да је потпуно и трајно одбаци. Зато су његове мисли и осећања, кад је у питању та жена, у сталном међусобном нескладу, чак сукобу.

Да ли је то љубав?

Ко то може да зна, ако не знају ни она ни он. Њих двоје су само двоје деце апсурда на животној вртешки који не желе даље да се врте у бесконачном бесмислу, али нису у стању да зауставе тај рингишпил, да би се скинули са њега. Онда тако опијени до бесвести настављају наметнуту им игру, коју чак ни смрт не може да заустави.

Лутрија невољних учесника.

Да ли ће читалац успети да нађе решење за тај пар главних ликова романа? Нађено решење њима више не може бити од користи, али би могло помоћи другима, који долазе и који ће доћи, кад се нађу на истој вртешки, истог овог света."

Марко Смуков

 

 

Реч аутора

О чему се ради у том твојем роману "Лоз", кад је толико тражен код читалаца? Да ли се то о чему пишеш стварно догодило? Која је основна идеја тога дела? Та и слична питања су она са којима се свакодневно суочавам при сусрету и комуникацији са читаоцима.

Морам признати да нисам у трену успевао да нађем адекватан одговор, па одлучим да се у том смислу потрудим овако, писменим путем.

Да прво покушам са одговором на последње питање - која је основна идеја тога дела? Скоро сам читао да неки умови и данас, после толиког протека времена, поставаљају питање: шта је то Кафка хтео да нам каже својим романом "Процес"? Која је основна идеја тога дела? Прагматичаре, људе стварносно програмиране не задовољавају толико бројни прикази те књиге. Они очекују јасне, логичке закључке, исказане читким, свакодневним језиком. Дакле, траже немогуће од текста који се обраћа субјективним осећањима имашти читаоца више него његовом интелекту."


Опширније...

 

Подаци о књизи
Наслов Лоз
Издавач Прометеј, Београд
Година 2010.
Број страна 413
Формат 21 cm
Писмо ћирилица
ISBN 978-86-87971-04-2
Куповина

Случајан избор књиге

t poruke

Поетска збирка са афористиком Марка Смукова под називом Поруке, превасходно се истиче непосредношћу поетског као и прозног исказа, где се мисаоност успешно повезује са емотивношћу, док је у целини инспирисана животним битисањем, вечним питањима опстанка. Трудећи се да не изневери живот Марко Смуков најкраћим, како истиче, језгровитим попут „бљеска муње“ речима исказује своју животну Голготу да би после проживљених паклених мука, без икакве кривице, па и без неке судске одлуке, која би подразумевала неки, било какав, процес доказивања и расправе, у једном трагичном животном периоду остао, срећом, при памети привржен „човекољубљу без узвраћања, као најбољем облику побожности, које превазилази све бучно пропагиране вероисповести света“. Пажљиви читалац његове рефлексивне, асоцијативно–исповедне поезије и стварносне прозе који се могу разврстати у низ тематски разноликих циклуса, уочиће њихово инспиративно изницање, што се каже право „из срца и душе“ с тежњом да се никад не изневери живот, тако да нам се намеће она чувена порука песника Бранка Миљковића: „Поезија се пише властитом крвљу. Речи постају mots carnivores.“

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако желиш да сазнаш шта она о теби стварно мисли, спомени јој неки њен недостатак;

- Ако желиш да нека твоја тајна доспе у јавност, реци жени да је то само за њене уши;

- Неке жене немају среће зато што за њом  јуре у штиклама;

- Паметна девојка која зна шта хоће, понаша се као да то не зна;

- Најпаметнија је девојка која то вешто скрива;

- Ако за њим јуриш у штиклама то може бити разлог што не успеваш да га стигнеш.