Loz trece izdanjeШта све можеш кад искрено волиш?

Одговор на ово питање даје овај роман искушења, која непокореним заљубљеницима испоставља њихова непредвидива судбина, на увек актуелним беспућима и животним раскрсницама без путоказа. Мање о рату, а више о миру као сјајном тепиху љубави, националне толеранције и људске солидарности, у који су вредне ткаље источиле очи своје да би затим преко њега загазила прљава војничка чизма. Са апсурдном, нацистичком намером да широм света спасава оне своје сународнике којима је та врста спаса била тако добро дошла као кад би рибу извадили из мора, па је оставили на песку да ужива у благодетима сунчевих зрака. Илија Марковић о томе кратко, сажето каже“Упомоћ! Спасавају ме“. А да ли су ти спашени, после таквог, нетраженог спаса, могли и од кога да затраже помоћ или нешто сами да учине за себе у ратном беспућу у којем су се нашли – тешко.

У свакoм случају рат није доминантна тема овог романа. Пре би се могло рећи да је то прича о љубави, о љубави о каквој се углавном само сања, без потенцијала, али изгледа и прилике, тачније неопходности да се овако изрази. Дакле, ако није стављена на овакво искушење, без обзира на ниво снаге која је подржава, остаје непримећена, тако да је ни сами актери, понекад, нису свесни. А она би да се реализује, упркос свим околностима и непремостивим препрекама, што само доказује да човек заиста може све ако хоће. А Ханс и Бојана су хтели баш то немогуће, рушећи све флоскуле у смислу да је љубав као ватра – без хране се гаси. Или она – далеко од очију далеко и од срца и сл. Због овакве љубави вредно је родити се, проживети свој живот, па о њој нешто и написати, прочитати...

Да ли заиста Бог мотри у интервалима? Да ли му је потребан одмор? Или мотри само оне, на друштвеној лествици важније, па њих све по заслузи награђује или кажњава, а на младе и заљубљене као што су Бојана Петровић и Ханс Грубер не обраћа пажњу? Бар да их тако и други остављају на миру. Али не. Већ током XIX а затим XX века, па и даље све до данашњих дана и сами смо сведоци све већег уплитања државе у живот појединца. Надали смо се да ће то да прође са одласком на сметлиште историје диктаторских режима, комунизма и нацизма. Није прошло. Слободан индивидуализам као бескористан или чак штетан и даље изгледа нема шансе. Зато је ово проблем, вечито актуелан.

Нажалост, ми смо немоћни. Можда су нешто могли учинити наши преци да су више обратили пажњу на луцидна пророчанства Херберта Спенсера и опасне тврдње Јохана Готлиба Фихтеа да је бити карактер и Немац једно те исто. То буђење шовинизма ради мобилизације немачког народа за заустављање Наполеоновог освајања могло је још имати неког смисла, али спашавати Јохана Грубера из сремског села Дубљанци, где му је као једином Шваби међу Србима било најбоље што је могуће, у сваком случају боље него што су му донели његови тобожњи спасиоци са севера Европе, бесмислено је. Наравоученије: спаси ме Боже непозваних спасилаца.

Мада се бави чудном судбином појединаца у вихору догађаја из средине двадесетог века, роман Марка Смукова „ На раскрсници без путоказа“ одсликава универзалне вредности живота homo sapiensa, без обзира у којем периоду времена и простора дошао на свет и из њега одлази. То је у сваком случају однос јединке и наметнутог друштвеног окружења, које није могуће бирати по сопственом нахођењу. А неспоразуми, понекад трагични, између самих појединаца, а затим између човека и друштва у којем обитава не само да су могући, него се појављују као неминовност. И у томе је изгледа трагика постојања.

Међутим, Бог је човеку дао разум и моћ говора, тачније сваковрсног изражавања уопште, па откуд онда немогућност сврсисходне комуникације, разумевања, превенције сукобљавања? Таквог немотивисаног потирања човечности, сатирања читавих народа у глобалним размерама. Таквог каквог нема ни у животињском свету, где међусобно убијање има неку, већ на први поглед, јасну и разумљиву сврху!

Породица Немца, Јохана Грубера живела је мирно и спокојно у чисто српском окружењу. Његове комшије Срби не само да су га остављали на миру, него су га у невољи спашавали, помагали, дословно откидајући од својих уста и уста својих укућана, при чему ником није падало на памет да је он „Шваба“ међу Србима. „Карактер, а то значи Немац“! А онда се појавише његови непозвани тобожњи спасиоци и направише му проблем. Он силом прилика постаде њихов доушник, а то значи индиректни убица својих правих и доказаних спасилаца! То његов људски, психолошки потенцијал није могао да поднесе и завршио је како је завршио. Према томе, они који поричу да су шовинисти али се поносе својим национализмом треба да размисле имали ту разлике и где је она? Нарочито куда та врста примитивног, давно превазиђеног, патриотизма може да их одведе кад се нађу на раскрсници без путоказа.

Ипак није све изгубљено. Имамо , Бојану, Ханса, Павла, Мирослава, Владимира, Милорада, старог Јанка и друге који су и у трагичном, мутном колоплету, на раскрсници без путоказа, успели да нађу излаз. Доказ да Бог ипак не мотри парцијално, површно, у интервалима и селективно... Дао је шансу младима као и људима, уопште, преко њих. Излази да је заштитио оне које је и требало да заштити, насупрот другима који су мислили погрешно, закључивали погрешно и поступали погрешно...

 

Реч аутора

Уважавајући мишљење књижевног критичара који је написао да је „...Смуков писац који као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота,“ не смем да разочарам. Држаћу се истине, реалности света који нас окружује, а које понекад нисмо ни свесни. И то реалности живота нас самих, а да и не говоримо оних око нас, које постајемо свесни тек кад нам се на ту стварност укаже, што уосталом и јесте, или барем треба да буде, сврха књижевности. Следствено томе, становиште да књижевност није невина, него је кривац и да треба то да призна сама себи, било би основано само ако бих покушао да вас заваравам. Да се поигравам са вашим поимањем истине и реалности, а да то у овом уводу не назначим. Ценим оне ауторе који одмах на почетку, било изричито или на неки препознатљив начина као да кажу „хајде да се играмо“, па ко воли нека изволи. Дакле, нема лажи нема преваре.


Опширније...

 

Подаци о књизи
Наслов На раскрсници без путоказа
Издавач Прометеј, Београд
Година 2010.
Број страна 216
Формат 21 cm
Писмо ћирилица
ISBN 978-86-87971-09-7
Куповина

Случајан избор књиге

TrapezКао рецензија уредника:

“Видиш мили, сва сам претрнула од страха када сам постала свесна да испод ових артиста, док високо у ваздуху изводе оне своје вратоломије, није било заштитне мреже. А они су тако храбро, лудо храбро, летели кроз ваздух једно другом у сусрет. И то савршено синхронизовано. Кад се она откачи од својег трапеза и као птица полети њему у сусрет зар није страшно шта би се десило када он на својем трапезу не би стигао до оне, тако прецизно одређене тачке на којој треба њихове руке да се споје и тако чврсто држе. Како то само тако савршено одрађују! За мене је то најлепша љубавна песма која се може видети, коју сам управо одгледала. Срцепарајућа баш ако хоћеш, али са срећним завршетком.”

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Љубав је лепа али њене последице углавном нису. Пожељно је уживатги у оном што имаш данас не мислећи на сутра;

- У љубави нема милости, лоше се лошијим враћа, а добро заборавља...

- Љубомора је као глауком. Све је деформисано.

- Волети зато што си се обавезао је глупост.

- Љубав је занос, један вид неурачунљивости, а сматра се пожељним да двоје ипак у таквом стању закључују најважнији уговор свог живота, као што је брак!

- Љубав се не може планирати и свесно одржавати. Деси се или се не деси.

- Лепота је пролазно стање које не слути на добро (Жан Ромен), сексуални однос траје "једанаест минута" (Пауло Коељо), а брак треба да траје сатима, данима, годинама. Зато је препоручљиво за брачног друга бирати особу са којом ти никад није досадно, са којом можеш у бесконачност да причаш, да се радујеш, плачеш и да се смејеш, укратко са којом ти је пријатно и да се "само" дружиш.

М.С.