Svingeri

Овакав наслов може да привуче оне које не би требало да привуче, али и да одбије оне читаоце који би у овој књизи могли наћи баш оно што желе, мада им име романа сугерише нешто друго. Према томе, потврђује се правило да није могуће односно да није лако испуњавати очекивања других. Поготово оних површних читалаца које већ сам наслов може да поколеба, чак обесхрабри, па да и не отворе ову, иначе интересантну, без претеривања говорећи, и  корисну књигу. Јер тај наслов  подсећа на оне модерне црквенодостојнике у неким западним земљама који у својим црквама  богослужења почињу рок музиком, е да би некако привукли и цркву приближили младој генерацији.

Заиста, писац Марко Смуков као да је покушао да синтетизује науку о постанку врста и секс, морал и неморал, али онај у најширем значењу те речи, и да би, како наводи једна читатељка "читаоца разбеснео и наљутио, довео до очајања, да би се на крају извадио завршетком". 

 

Нетачно. Зар радња не почиње ампутацијом репића десетогодишње девојчице и коментаром једног од хирурга, који су обављали ту операцију:"Добро, ово што је тако видљиво и чак упадљиво, ми можемо да одстранимо, али шта са оним, такође атавистичким у области психе, што није могуће скалпелом уклонити? Дај боже да се природа није поиграла и са тим важним, а невидљивим делом људске јединке, па да се њена нарав притаји и испољи ко зна кад, у неким непредвидим приликама, и ко зна у каквом, можда и у неком зверском облику..."

Ако пођемо од извесности да писац није без разлога овим речима нашао места у својем роману "Свингери", онда нас ништа у даљем току радње не би требало да изненади. И заиста ако имамо у виду да се ту и тамо, како код људи тако и код животиња могу запазити понеке атавистичке, физичке одлике, зашто не би било могуће да се такви заостаци прапрошлости не могу задржати у области психе? Не да могу, него морају, само треба то истражити и тиме се позабавити, па ми се чини да нам Смуков својим романом у том смислу упућује неку поруку и охрабрење.

Али уочава се да писац Смуков, иако пледира за отвореност и доследност, па почев већ од самог наслова наступа веома храбро, ипак није баш лудо храбар да би се повео за учењем италијанског антрополога Чезаре Ломброза и његовом мистичном и реакционарном тезом о урођености злочиначких склоности и уској повезаности између генија и лудака. Јер људска врста мора да се развија, друштво мора да штити и одржава морални и уопште сигурносни поредак, а то би било прилично отежано ако би девијантна понашања појединаца могла да се правдају атавистичким наслеђем у области психе. Међутим, да је идеја о могућности атавистичких наслеђа у области људске душе више него занимљива, ван сваке је сумње. Барем је интересантна и до сада, као тема запостављена у литератури.

А то што се неки читаоци разбесне читајући ову књигу, мислим да би сами себи требали да поставе питање - шта је то што их љути и зашто? Ако није истинито не би било ни уверљиво, па би могли једноставно тај део текста само да прескоче или игноришу. Напротив, пре ће бити да је писац Смуков погодио мету, да је открио нешто о чему смо само маштали, не усуђујући се да то ни сами себи признамо, па нам изгледа као да је писац својом књигом поцепао застор иза којега смо покушавали да се сакријемо. То нас љути.

Али за то није одговоран писац Марко Смуков. Као што је Емил Зола припремајући се за свој роман "Жерминал" месецима радио са рударима у руднику, да би што верније приказао живот рудара, тако је и аутор "Свингера" марљиво и детаљно проучио психолошке теорије значајне за роман који пише, па је уверљиво истинито и на психолошкој науци засновано, обрадио и илустровао односе својих јунака. Њихове на изглед екстремне излете у забрањене зоне, чудне и само на први поглед, површно гледајући, необјашњиве поступке. Ти детаљни описи понекад збуњују читаоца парадоксално баш зато што имају упориште у стварности. И што се Смуков усудио да нас на то подсећа. При чему није на одмет подсетити да се четрдесет година бавио адвокатуром и да су се пред њим многи клијенти исповедали више и отвореније него пред било  којим свештеником.

Па ипак, приликом једног гостовања на ТВ "Авала" водитељка је писцу Смукову поводом романа "Свингери"  више пута поновила исто питање:"Имате ли много свингерских следбеника", као да би писац баш лично морао бити коцкар ако пише о коцкарима, пилот ако пише о пилотима, срдњевековни витез ако пише о Косовском боју... И да ли је сада писац  одговоран што бизарне садо-мазо сцене које не заузимају ни десет процената фабуле, одвлаче сву пажњу, тако да један диван лик као што је нахоче, дублерка главне глумице, Нађенка прошла прилично незапажено. Пут тог полуписменог девојчета од чобанице до успешног писца као да потврђује ону мисао да су многи генији живот проживели као обични чобани. Захваљујући случају али и својој урођеној интелигенцији, Смуков је то веома луцидно запазио и пластично описао  Нађенкино одрастање  и учење да би нам показала како се постаје учен и успешан. Али и да би нам на крају свима очитала лекцију о храбрости и кукавичлуку, искрености и лажима, моралу и неморалу, поштењу и непоштењу... Само због овог лика, мада има и других исто тако сјајних, вреди прочитати ову књигу. Памтићете је као што је ни ја никад нећу заборавити.

Јер ради се о књизи која врви идејама. А идеје су оно што ће опстатити и кад све књиге које данас читамо једном неизоставно изумру.

Проф. др. Симо М. Турудија

 

Реч аутора

Роман под називом "Свингери" узбудио је духове, неке баш дословно наљутио. Једна моја сарадница је престала да долази, зато што сам објавио роман под тим именом, а да саму књигу није ни отворила. Да и не зна о чему се ради. Неки редован читалац свих мојих књига прво није хтео да чита, говорећи да га не интересују књиге у којима се говори о плесу. Јер за њега свингери су нека врста плесача. Кад сам му рекао о чему је реч, прочитао је књигу до половине, па нашао за потребно да ми телефонира, да би се окомио на тај роман као на нешто "одвратно", али пошто сам му препоручио да га прочита до краја и да ми се тек затим јави, извињавао ми се. Није наводно очекивао тако добар завршетак.  

Да ли сам изненађен? Не, ни најмање. Такву реакцију сам и очекивао и намерно сам се трудио да је изазовем. Да мало раздрмам овај низ стереотипа, који ме дави и притиска било куд да кренем. Било које новине да отворим срећем стално једна те иста имена, једна те иста прежвакавања бајатих тема, са једним те истим схватањима. И то данас у демократији! Чак неке ствари то из области културе  листови преписују једни од других. Са незнатно измењеним појединостима али кога то може да завара. Досадно, досадно, досадно...


Опширније...

 

Подаци о књизи
Наслов Свингери
Издавач  Елит - Калиграф
Година 2008.
Број страна 181
Формат 21 cm
Писмо латиница
ISBN 978-86-7222-084-1
Куповина

Случајан избор књиге

t poruke

Поетска збирка са афористиком Марка Смукова под називом Поруке, превасходно се истиче непосредношћу поетског као и прозног исказа, где се мисаоност успешно повезује са емотивношћу, док је у целини инспирисана животним битисањем, вечним питањима опстанка. Трудећи се да не изневери живот Марко Смуков најкраћим, како истиче, језгровитим попут „бљеска муње“ речима исказује своју животну Голготу да би после проживљених паклених мука, без икакве кривице, па и без неке судске одлуке, која би подразумевала неки, било какав, процес доказивања и расправе, у једном трагичном животном периоду остао, срећом, при памети привржен „човекољубљу без узвраћања, као најбољем облику побожности, које превазилази све бучно пропагиране вероисповести света“. Пажљиви читалац његове рефлексивне, асоцијативно–исповедне поезије и стварносне прозе који се могу разврстати у низ тематски разноликих циклуса, уочиће њихово инспиративно изницање, што се каже право „из срца и душе“ с тежњом да се никад не изневери живот, тако да нам се намеће она чувена порука песника Бранка Миљковића: „Поезија се пише властитом крвљу. Речи постају mots carnivores.“

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако желиш да сазнаш шта она о теби стварно мисли, спомени јој неки њен недостатак;

- Ако желиш да нека твоја тајна доспе у јавност, реци жени да је то само за њене уши;

- Неке жене немају среће зато што за њом  јуре у штиклама;

- Паметна девојка која зна шта хоће, понаша се као да то не зна;

- Најпаметнија је девојка која то вешто скрива;

- Ако за њим јуриш у штиклама то може бити разлог што не успеваш да га стигнеш.