Sahara

Вук је прокламовао начело – пиши као што говориш, а писац Смуков – пиши како мислиш и живиш, односно како си живео и проживео, па га је и књижевна критика представљала писцем такозване документаристичке прозе. Још пре десетину година, 6.септембра 2002. г. у „Новостима“, песник, писац и књижевни критичар, Васа Павковић је о овом аутору, између осталог, писао: „Смуков као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота“.

То док је писао у трећем лицу, а познато је да и тада сваки писац, желео то или не, пише и о себи. Шта онда рећи о овом роману писаном у првом лицу и под пуним именом и презименом самог писца?

Уосталом, зар и славни синеаста Хичкок није говорио да је драма стварни живот из којег су искључени само они досадни елементи.

Следствено томе роман „Сахара“ нам доноси нове, истините, а досад ненаписане странице о голооточком мучилишту, другарству и недругарству, љубазности и нељубазности, о вери у искреност и правду у лажном друштву, сексу као монети, сексу као врхунском изразу стварне љубави, освети и праштању, о религиозним лутањима и стварној вери у Бога, о истинском човекољубљу и неочекиваном, импресивном пожртвовању...

Од Голог отока до Тајланда, од истока до запада, од надања до остварења, док живимо једно, а очекујемо да нам се деси нешто друго, нашим битисањем, стварношћу света сваког од нас, појединачно, али и свих скупа, ипак управља нека виша сила. Међутим, ми настављамо да глођемо једну, исту, већ давно оглодану коску, илузију да суверено владамо својом судбином. Овим својим романом аутор нас само подсећа да није учесник у трци живота. Да не жели да помера фигуре али да лично нема, нити може да има ишта против саме игре, која нам је наметнута, са правилима која нисмо бирали. Уосталом, све зависи од тога о чему размишљамо и како то чинимо, пошто изван наше свести, нашег поимања живота, нема више ничега.

Могло би се рећи да је главни лик овог романа парадокс. Усамљеност у мноштву људи стиснутих једних уз друге, као сардине у конзерви. Наратор који једва може самом себи помоћи, помаже другом сапатнику, ризикујући на тај начин свој сопствени опстанак. Двојица јадника изгубљених у бесмислу терора, глади и жеђи просипају на крш оних неколико капи воде којих су се једва домогли, изражавајући тако свој дуго пригушивани, тешком муком прикривани, инат, понос, бес... И први пут пошто су тако изразили своју вољу осећају се супериорним и срећним, насупрот несносној жеђи, нељудски очајним околностима сваковрсног малтретирања и понижавања, потирања и најбезазленијег вида неке људскости.

Старији читаоци рођени у време кад су интелигентне и племените животиње као што су коњи, били главна вучна снага, сетиће се да су и ти, човеку иначе одани храниоци породице, знали да се ућуде. Да неће да повуку запрежна кола која је њихов неразумни газда претоварио. Узалуд немилосрдни ударци камџијом од којих остају крвави трагови по леђима животиње. Пропињу се, ржу, њиште и ни макац напред. Све док се газда не дозове памети и на разумну меру не смањи тежину терета на товарним, запрежним колима. Са тим коњима још нико није успео да обави интервју, али није искључено да су и они, као јунаци овог романа, без обзира на крваво кажњавање осећали неку врсту притајеног пркоса и тријумфа, што су смогли снаге да се одупру шиканирању.

Реч аутора

Можда ти се, поштовани читаоче, учини да је овај увод преопширан, али да ли је и занимљив не можеш знати ако га претходно не прочиташ. Ипак, ја те не наговорам на тај надчовечански напор. Напротив, нико те не спречава да овај текст, одељак, једноставно изоставиш, прескочиш, све у зависности од тога да ли желиш да доживиш комплетан интелектуални и емотивни доживљај или те интересује само гола садржина, факта... Од воље ти.

Искуство ме учи да читаоци, чак и кад пишем у трећем лицу, не могу да се уздрже, а да ми не поставе питање: да ли се то заиста тако догодило? Тим пре такво питање могу да претпоставим кад је у питању овај роман, исповест, коју пишем у првом лицу. Молим за опроштај што сам мало, сасвим изузетно, преобликовао неке небитне догађаје и имена, за случај да су извесни ликови још увек у животу. Јер, модел је ретко кад задовољан портретом који је о њему реализовао онај плаћени, увлачарски уметник. Пошто на такав начин мотивисан ипак никад нисам био, нећу на коцку да стављам свој мир.


Опширније...

 

Подаци о књизи
Наслов Сахара
Издавач Прометеј, Београд
Година 2013.
Број страна 320
Формат 21 cm
Писмо ћирилица
ISBN 978-86-87971-41-7
Куповина

Случајан избор књиге

Boje sutonaРецензија издавача:

После мноштва прозних остварења Марко Смуков се јавља својом првом песничком збирком. Једноставним стиховима и римама покушава да прикаже сву сложеност људског живота. Читалац ће осетити да је у стихове стао читав један век живота. Сам писац каже: "Све што имам на снове сам свео". У књизи Боје сутона Марко Смуков говори о вечитим песничким темама: о путовањима, женама, љубави, срећи и несрећи...

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Заједничка патња везује људе једне уз друге више него заједничка срећа;

- Будале су уверене да су срећније од других, тако мисле и тако се осећају, а то је најважније;

- У љубави као и у рату све је дозвољено? Погрешно! Бежање у рату је пораз, а у љубави победа;

- Ако мушкарац страсно љуби жену на јавном месту значи да му није супруга:

- У љубави  никад довољно поверења, а без поверења нема љубави;

- У љубави један се прави да воли, а други да му то верује, јер само тако могу да се осеећају срећним;

 - Ако последице љубави збрајамо и анализирамо долазимо до мржње. Оканимо се ћорава после, искључимо резон;

- Они који воле резонски само себе варају да знају шта је љубав;

- Љубав  је могућа у романима, у филмовима али и у - машти!

М.С.