У библиотеци америчког универзитетског центра у Берклију појавила се збирка од 66 кратких прича под насловом „Свако своју причу да..... исприча“ српског писца Марка Смукова.

Писац је овом књигом успео да превазиђе самог себе и свој често експлоатисан манир да својим јунацима препушта одлучујућу, наративну улогу. Како и сам назив каже, у овој књизи сваки лик добија прилику да исприча своју причу, са свог субјективног становишта и онако како он види догађаје у којима је био главни актер, односно посматрач. Али не ради се само о томе да штиво оваквом нарацијом постаје занимљивије, а излагање уверљивије.

Смех до суза

Изузетност оваквог начина је што сваки лик, причајући своју сопствену причу, то чини на свој начин, својим речима, са сопственог становишта онако како он види свет око себе, обзиром на своје животно искуство, особине свога карактера и сопствени ниво образовања. Тако ова књига постаје галерија сваковрсних живописних слика које као да су вековима чекале да их неки аутор оживи, да им реч, могућност да нам се представе. Ако се у некој од тих прича и сами нађемо у нешто искошеној, комичној пози, не треба да за то кривимо писца. Можемо само да му будемо захвални на оштром оку и изванредно изабраном углу снимања. Снимао нас је онако како нас је затекао и изненадио, тачније како смо му дозволили да нас види.

Занимљивости доприноси карактеристичност да се ниједна прича не завршава у оној равни у којој почиње. Напротив, као да се возите правим путем, па се одједном појави окука иза које вас задиви још лепши и заводљивији хоризонт. Неочекивано сјајан и привлачан. Дакле, негде на половини, а најчешће при самом крају, долази до изненадног обрта, који ће читаоца да изненади, раздрма, растужи, али најчешће насмеје. Некад чак и до суза. Као репрезенте у том смислу издвојила бих приче, „Психијатар“, „Адвокат“, „Парничар“, „Зубобољац“...

Љубазност је највећа мудрост

Зашто је баш ова књига заинтересовала универзитетску Америку? Па вероватно зато што тамошња популација, која и дословно у свакодневном животу примењује познато начело да је време новац, радије прихвата оно што је, условно речено, кратко, а слатко. Наиме свака од ових прича Марка Смукова казује понешто ново од онога што нас свакодневно окружује, а да смо тек уз помоћ овог писца, постали свесни. На пример, да брачни лонац увек ври, да би се сви женили кад би брак трајао годину дана, да ко тражи пријатеља без мане остаје без пријатеља, да инат није добар друг, да не постоје општеважећа и у свим приликама применљива иста етичка начела, да успешни љубавни однос није ствар свесне воље него објективног стицаја околности и случаја, да лепотица најчешће не пружа оно што својим изгледом обећава, да је љубазност највећа мудрост, а природност и спремност да се само „слуша своја душа“ једино, незаменљиво правило у интимним односима, ако су ту нека правила уопште могућа...

Преко својих јунака Смуков нам све то саопштава кратко и јасно, држећи се свог устаљеног манира да свака употребљена реч значи баш оно што треба да значи. Без празнословног херметизма, питко и читко, дочарава нам оне суштинске истине које живот значе.

Марина Млађеновић

Глас јавности, 11. август 2008.

 

Svako svoju pricu da isprica

 


Случајан избор књиге

Loz"Необичним сплетом догађаја, који само живот може да ‘намести’ један лоз повезаће судбине и драме неколико породица – раздвајајући оне који се не воле и повезујући друге који су љубав заслужили..."

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако желиш да сазнаш шта она о теби стварно мисли, спомени јој неки њен недостатак;

- Ако желиш да нека твоја тајна доспе у јавност, реци жени да је то само за њене уши;

- Неке жене немају среће зато што за њом  јуре у штиклама;

- Паметна девојка која зна шта хоће, понаша се као да то не зна;

- Најпаметнија је девојка која то вешто скрива;

- Ако за њим јуриш у штиклама то може бити разлог што не успеваш да га стигнеш.