У библиотеци америчког универзитетског центра у Берклију појавила се збирка од 66 кратких прича под насловом „Свако своју причу да..... исприча“ српског писца Марка Смукова.

Писац је овом књигом успео да превазиђе самог себе и свој често експлоатисан манир да својим јунацима препушта одлучујућу, наративну улогу. Како и сам назив каже, у овој књизи сваки лик добија прилику да исприча своју причу, са свог субјективног становишта и онако како он види догађаје у којима је био главни актер, односно посматрач. Али не ради се само о томе да штиво оваквом нарацијом постаје занимљивије, а излагање уверљивије.

Смех до суза

Изузетност оваквог начина је што сваки лик, причајући своју сопствену причу, то чини на свој начин, својим речима, са сопственог становишта онако како он види свет око себе, обзиром на своје животно искуство, особине свога карактера и сопствени ниво образовања. Тако ова књига постаје галерија сваковрсних живописних слика које као да су вековима чекале да их неки аутор оживи, да им реч, могућност да нам се представе. Ако се у некој од тих прича и сами нађемо у нешто искошеној, комичној пози, не треба да за то кривимо писца. Можемо само да му будемо захвални на оштром оку и изванредно изабраном углу снимања. Снимао нас је онако како нас је затекао и изненадио, тачније како смо му дозволили да нас види.

Занимљивости доприноси карактеристичност да се ниједна прича не завршава у оној равни у којој почиње. Напротив, као да се возите правим путем, па се одједном појави окука иза које вас задиви још лепши и заводљивији хоризонт. Неочекивано сјајан и привлачан. Дакле, негде на половини, а најчешће при самом крају, долази до изненадног обрта, који ће читаоца да изненади, раздрма, растужи, али најчешће насмеје. Некад чак и до суза. Као репрезенте у том смислу издвојила бих приче, „Психијатар“, „Адвокат“, „Парничар“, „Зубобољац“...

Љубазност је највећа мудрост

Зашто је баш ова књига заинтересовала универзитетску Америку? Па вероватно зато што тамошња популација, која и дословно у свакодневном животу примењује познато начело да је време новац, радије прихвата оно што је, условно речено, кратко, а слатко. Наиме свака од ових прича Марка Смукова казује понешто ново од онога што нас свакодневно окружује, а да смо тек уз помоћ овог писца, постали свесни. На пример, да брачни лонац увек ври, да би се сви женили кад би брак трајао годину дана, да ко тражи пријатеља без мане остаје без пријатеља, да инат није добар друг, да не постоје општеважећа и у свим приликама применљива иста етичка начела, да успешни љубавни однос није ствар свесне воље него објективног стицаја околности и случаја, да лепотица најчешће не пружа оно што својим изгледом обећава, да је љубазност највећа мудрост, а природност и спремност да се само „слуша своја душа“ једино, незаменљиво правило у интимним односима, ако су ту нека правила уопште могућа...

Преко својих јунака Смуков нам све то саопштава кратко и јасно, држећи се свог устаљеног манира да свака употребљена реч значи баш оно што треба да значи. Без празнословног херметизма, питко и читко, дочарава нам оне суштинске истине које живот значе.

Марина Млађеновић

Глас јавности, 11. август 2008.

 

Svako svoju pricu da isprica

 


Случајан избор књиге

Loz trece izdanje

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

-  Паметна жена никад неће од мужа тражити дозволу за било шта. Она ће га промишљеним потезима навести да и он пожели исто што и она;

-  Отпор жене је боље схватити као одраз њеног искуства;

-  Кад открије да су јој све хаљине постале тесне, пре него што предузме нешто како би своју телесну тежину вратила на ранији ниво, жена ће најпре кренути у акцију да открије да ли су њене познанице гојазније од ње;

-  Једна славна лепотица тврди да колико она познаје мушкарце, било је потребно да му покаже како је привлачна отпозади да би он тек затим обратио пажњу и на лепоту њеног лица

-  Чувај се жене која те превише воли. Што те више воли све више је уверена да јој не узвраћаш довољно;

-  Она никад свесно не лаже, напротив уверена је да истину збори и искрено се чуди што јој нњ верујемо;

-  Тврди се да је високе потпетице измислила жена коју су љубили у чело;

-  Паметна жена са поштењем, као ни са парфемом, неће претеривати