Одломци књига

Роман АВАНТУРА, одломак СПАС

     Потпуно очајна у ситуацији која јој је изгледала безизлазна Данијела је одлучила да се више не препире и не опире, него да смирено и прибрано одлучи шта јој је даље чинити. Схватила је да је једино решење да се покаже помирена са судбином и толерантна и да чека и вреба повољну прилику да би се спасла.

     Али како када у град није никад могла изаћи без мушке пратње и то углавном Халалове млађе браће, која су на њу пазила као ловачки пси на драгоцени улов. И при томе је морала ићи на понижавајући начин иза свога мушког пратиоца на растојању од неколико метара, а никако упоредо са њим. Па и када он негде случајно застане да би се са неким поздравио или се само загледао у излог она је морала да стане на месту на којем се затекла и да тако стојећи на растојању сачека да он поново крене, а она тада за њим.

   Само то не значи да он није изузетно пажљиво мотрио да ли га она прати и да случајно не покуша да бежи.

   Међутим, та пажња не може да буде интензивна и баш стално беспрекорна, па је један такав тренутак Данијела искористила када су пролазили поред полицијске станице и утрчала у зграду у тренутку док је Халалов брат Моа расејано гледао у правцу неког саобраћајног удеса, који се догодио на улици.

     Данијела је тако спретно и хитро утрчала у полицијску станицу да Моа једноставно није могао да схвати где је тако брзо нестала као да је пропала у земљу.

     У полицијској станици онако задихана и уплашена, Данијела је потражила командира испоставе и онако усплахирена му укратко на енглеском испричала у каквој невољи се нашла, те како је жива сахрањена у Халаловој богатој палати одакле никуд не може да макне без пратње његове браће или других
проверених чувара.

        Командир станице ју је пажљиво и учтиво саслушао, замолио је да сачека пар минута, да би се он са претпостављенима договорио о даљим потезима па нестао у суседној просторији. Тамо је подигао телефонску слушалицу и позвао свог претпостављеног министра унутрашњих послова, никог другог него самог Халала:

        - Шефе, овде ваш верни командир испоставе на лучком пристаништу, имам за вас једно несвакидашње питање- да ли вам нешто недостаје?

        - Не Мунире, све што ми је потребно и више од тога ту ми је под мојом контролом.

        - Мислите министре можда на ону плаву лепотицу са другог краја планете?

        - Да, погодио си. Тај драгуљ ми је драгоценији од свих осталих.

        - Е па тај драгуљ више није у вашем трезору. Напротив, овде је код мене, тражи заштиту од тортуре, којој каже да је изложена у твом кавезу.

        - Дођавола, тако значи. Дај ми Моа, хоћу њега да чујем.

        - Нажалост то не могу. Он није овде. Овде је само мала плавушица. Чека ме тамо у суседној просторији.

        - Слушај ме добро. За њу ми животом одговараш, док не стигне моја екипа да је преузме. Хвала ти на овом обавештењу. Нећу ти то заборавити.

     Тај строги председник суда, дисциплински старешина те правосудне инститиуције од кога су, жаргонски речено, цвикале све судије, нарочито они који воле дуже да спавају, па закасне на посао, допао је код правдољубивог судије Пандуровића, коме сам, срећом, био додељен на приправничку праксу. Овог пута, главни је био више него љубазан:

- Колега, предмет по тужби моје таште, додељен је вама у рад, па сам мислио...

- А тако, па шта с тим? Шта сте то мислили?

- Па немојте погрешно да ме схватите, само сам хтео да вас замолим да се с тим предметом не одуговлачи...

- Ма, нема проблема. Како се зове цењена ташта? Аха, ево га, тек смо га добили. Нема проблема председниче.

    Пошто је председник изашао, Пандуровић тај спис тутне у доњу фиоку свог стола, рекавши: 

- Овај спис нико да није пипнуо следећих годину дана. Сад ћеш ти председниче да видиш шта ја мислим о главешинама који мисле да могу погрешно да мисле...

(Из збирке истините адвокатске приче ПУТЕВИ И БЕСПУЋА)

Из збирке истинитих прича БЕСПУЋЕ у припреми:

ОСВЕТА ОСТАВЉЕНЕ ЖЕНЕ

          Од митолошке Медеје, до дaнaс, кроз историју човечaнствa, осветa превaрене жене, од тaкозвaног речитог, демонстрaтивног ћутaњa, до нaјдрaстичнијих обликa, пa и убиствa неверног супружникa, билa је предмет бројних литерaрних оствaрењa, филмовa, и позоришних предстaвa. Случaј о којем је овде реч, aко и није међу оним, нaјдрaстичнијим, сигурно је једaн од веомa подмуклих. Ако неко буде нaучно бележио и обрaђивaо рaзноврсне изливе бесa, којимa је повод билa љубоморa, сигурно ће му овa истинитa причa добро доћи кaо куриозитет. У смислу оног познaтог рефренa дa "мaштa чини свaштa".

          Поготово што се не рaди о делу учињеном у ефективном стaњу, него после вишегодишњег рaзлaзa рaзведених супружникa, што знaчи дa протек временa није довео до хлaђењa исијaних стрaсти.

          Нaиме, брaчни другови су се рaзвели, водили су дугогодишњи спор око зaједнички стечене имовине, aли и то је некaко зaвршено и то компромисом, сa којим је и једнa и другa стрaнa билa сaмо делимично зaдовољнa. То је уостaлом суштинa свaкогa компромисa. Сaмо нису били довољно рaзумни дa тaј компромис нaпрaве нa сaмом почетку спорa него тек кaдa су се обоје дугим пaрничењем сaсвим упропaстилии ментaлно и мaтеријaлно. Очигледно онa нaроднa дa је увек "боље мршaвa нaгодбa него дебелa пaрницa" није допрлa до свести оних који се још увек олaко упуштaју у неизвесне и скупе спорове. Или по среди и нису рaционaлни рaзлози него искључиво емоције и то оне нaјниже врсте.

            Док је седео за управљачем свог, за то време ретко атрактивног аутомобила, поред њега, на предњем, сувозачком седишту, лудирала се, по такту музике из радија, гимназијалка-матуранткиња Ирена.

        Кретали су се улицом Кнеза Милоша, ка периферији. Одједном испред њих се појавило црвено светло семафора на раскрсници где група пешака куља из улице Народног фронта према Масариковој. Морао је да закочи испред самог прелаза. Међу пешацима који су прелазили Кнез Милошеву, срећом на време, пре него што је она угледала њега, препознао је своју супругу. Веома изражене, предпорођајне трудноће,  ваљда се из ГК „Народни фронт“ после неког од рутинских прегледа враћала кући изнад Славије.  Оборио је главу претварајући се да нешто петља око инструмент табле, поред волана.

        -  Хеј пази, нека трудница стала испред каприја и блене у нас! Каква лујка. Куд бленеш, говедо!  Му-у-у-уууу--- Беж ћуркосава, беж' тамо куд си кренула, док још имаш времена, док се није променио сигнал. Невероватно...- викала је Ирена, церекајући се.

        Није подизао главу. Знао је да ће се светло на семафору променити и да ће жена морати да оде. Али то чекање се баш одужило... Само како да се пред њом оправда кад стигне кући. Помисао на сцену која га тамо чека, покварила му је добро смшљену и организовану авантуру са младом, симпатичном гимназијалком.

Iz zbirke EROTIKON u pripremi:

RIJALITI NA SEOSKI NAČIN

Dok je mladi zidar, trbuhom za kruhom, gradio vikendice po primorju njegovu simpatičnu ženicu "obrađivao" je seoski đilkoš. Kada se muž vratio sa pečalbe mlada žena je ljubavniku stavila do znanja da "nema više". Kao da ničeg nije ni bilo!

E, uobraženi zavodnik se sa time nije mogao pomiriti. Na seoskoj igranci on pozove nekog klinca, pruži mu stodinarku i reče:

"Idi reci tamo onom šonji od čoveka da sam mu jebo ženu." Dete ko dete ode i vrati se da podnese izveštaj:

Dečak kaže: "Rekao je nosite se u materinu i ti i on".

"Neće moći tako, neće moći …." mrmlja švaler pa povede kolo a sve vodi na onog mladog muža, pa pošto ovaj ne reaguje on mu napokon nagazi stopalo i još ga gurne tako da je napadnuti pao na leđa. Tada i ovome prekipe, izvadi nož i zari ga u stomak nasrtljivcu. Proli se krv, panika, vrisak…

Tako se naš zidar našao na optuženičkoj klupi zbog krivičnog dela nanošenja telesne povrede. Ali da bi sebi pribavio neke olakšavajuće okolnosti on nagovori, ustvari natera svoju ženu da protiv ljubavnika podnese privatnu krivičnu tužbu zbog klevete. Ja se pojavljujem kao njen punomoćnik a u sudnici pored mene sedi njen muž, stvarni incijator postupka .