МАСЕРКА

- Добар дан! Ја сам Ана Симић. Студирам медицину. Ви сте господин Стојановић? Дали сте оглас да вам треба нека студенткиња за помоћ у кући?

- О радна снага, значи... Па изволите, уђите. Лепа, млада, на изглед здрава и пуна живота. Још орна за рад.

- Да ли ви то мене мувате, пре него што сам заправо и крочила у ваш стан? Неће ваљда то бити оно што се зове мобинг, на радном месту? Тако се зове и кажњава. Да ли сте чули? Рекла сам - и кажњава!

- Ма слушај лутко...

- Немојте ви мени лутко. Нисам ја никаква лутка. Мени треба посао и зарада, а не да ми овде неко тепа и да ме тетоши, лутко, луткице...

- Добро, хтео сам само да будем љубазан.

- Не знам ја шта сте ви хтели, знам само како сте ме дочекали. И шта сте ми при сусрету рекли. Могли би деда да ми будете.

- Могао бих али нисам.

- И онда мислите – што да не. Имам ја искуства, знате.

- Имам и ја, знаш.

- Могу и мислити. За сто година живота накупи се подоста тога. Онда обећавате ли ми да онога «лутко, луткице» више неће бити између нас.

- Добро, онда госпођице. Да ли је тако у реду? И да се разумемо. Ја девојке које код мене раде нити нападам нити се браним, ако оне мене нападну. Да ли ти мени обећаваш да нећеш да ме нападнеш? Да не морам да се закључавам у својој соби док спавам?

- Ха, ха, ха,... Баш сте ме добро насмејали.

- И баш вам тај смех лепо стоји. Тај осмех од ува до ува и ти бели зубићи. То је оно што недостаје овом старачком амбијенту.

- Нисте ме ваљда због тога запослили.

- Па, наравно и због тога. Али зар мислиш да ја, са својих сто година, како си луцидно проценила моје животно доба, треба да се знојим, сагињем и извијам да бих усисао и обрисао прашину? И то само зато да бих сачувао свој новац и оставио га у наслеђе својим, незахвалним, «баш ме брига», потомцима? Не драга моја, ја ћу сад мало да уживам и да посматрам тебе како севаш по овом стану, као светла муња, а без грмљавине, ако је то убудуће икако могуће, молим. И ми се никад нећемо посвађати.

- Па то вам већ могу обећати, господине Стојановићу. Извините што сам у почетку помињала мобинг и оне друге глупости.

- Ма то је све разумљиво. Него, чему то «господине Стојановићу?» Зар није лепше, а и мојем уху пријатније само оно «Лазаре» или још боље «Лазо»? Можда «Лаки»? И на ти, ако је могуће...

- И нећете, хтедох рећи, нећеш то да злоупотребиш?

- Да ли ти то мени ласкаш? Ја да учиним према теби нешто на силу, могу само још у машти. Али не бавим се фантазирањем. Ни за то немам жеље.

- Па добро, Лазо, колика ће ми бити плата, Лаки?

- Добро питање, Сваки дан по десет еура, а за нарочите услуге хонорар се увишестручује. Јел' то сада у реду?