МАСЕРКА

 

- Добар дан! Ја сам Ана Симић. Студирам медицину. Ви сте господин Стојановић? Дали сте оглас да вам треба нека студенткиња за помоћ у кући?

- О радна снага, значи... Па изволите, уђите. Лепа, млада, на изглед здрава и пуна живота. Још орна за рад.

- Да ли ви то мене мувате, пре него што сам заправо и крочила у ваш стан? Неће ваљда то бити оно што се зове мобинг, на радном месту? Тако се зове и кажњава. Да ли сте чули? Рекла сам - и кажњава!

- Ма слушај лутко...

- Немојте ви мени лутко. Нисам ја никаква лутка. Мени треба посао и зарада, а не да ми овде неко тепа и да ме тетоши, лутко, луткице...

- Добро, хтео сам само да будем љубазан.

- Не знам ја шта сте ви хтели, знам само како сте ме дочекали. И шта сте ми при сусрету рекли. Могли би деда да ми будете.

- Могао бих али нисам.

- И онда мислите – што да не. Имам ја искуства, знате.

- Имам и ја, знаш.

- Могу и мислити. За сто година живота накупи се подоста тога. Онда обећавате ли ми да онога «лутко, луткице» више неће бити између нас.

- Добро, онда госпођице. Да ли је тако у реду? И да се разумемо. Ја девојке које код мене раде нити нападам нити се браним, ако оне мене нападну. Да ли ти мени обећаваш да нећеш да ме нападнеш? Да не морам да се закључавам у својој соби док спавам?

- Ха, ха, ха,... Баш сте ме добро насмејали.

- И баш вам тај смех лепо стоји. Тај осмех од ува до ува и ти бели зубићи. То је оно што недостаје овом старачком амбијенту.

- Нисте ме ваљда због тога запослили.

- Па, наравно и због тога. Али зар мислиш да ја, са својих сто година, како си луцидно проценила моје животно доба, треба да се знојим, сагињем и извијам да бих усисао и обрисао прашину? И то само зато да бих сачувао свој новац и оставио га у наслеђе својим, незахвалним, «баш ме брига», потомцима? Не драга моја, ја ћу сад мало да уживам и да посматрам тебе како севаш по овом стану, као светла муња, а без грмљавине, ако је то убудуће икако могуће, молим. И ми се никад нећемо посвађати.

- Па то вам већ могу обећати, господине Стојановићу. Извините што сам у почетку помињала мобинг и оне друге глупости.

- Ма то је све разумљиво. Него, чему то «господине Стојановићу?» Зар није лепше, а и мојем уху пријатније само оно «Лазаре» или још боље «Лазо»? Можда «Лаки»? И на ти, ако је могуће...

- И нећете, хтедох рећи, нећеш то да злоупотребиш?

- Да ли ти то мени ласкаш? Ја да учиним према теби нешто на силу, могу само још у машти. Али не бавим се фантазирањем. Ни за то немам жеље.

- Па добро, Лазо, колика ће ми бити плата, Лаки?

- Добро питање, Сваки дан по десет еура, а за нарочите услуге хонорар се увишестручује. Јел' то сада у реду?


Случајан избор књиге

Loz trece izdanjeШта све можеш кад искрено волиш?

Одговор на ово питање даје овај роман искушења, која непокореним заљубљеницима испоставља њихова непредвидива судбина, на увек актуелним беспућима и животним раскрсницама без путоказа. Мање о рату, а више о миру као сјајном тепиху љубави, националне толеранције и људске солидарности, у који су вредне ткаље источиле очи своје да би затим преко њега загазила прљава војничка чизма. Са апсурдном, нацистичком намером да широм света спасава оне своје сународнике којима је та врста спаса била тако добро дошла као кад би рибу извадили из мора, па је оставили на песку да ужива у благодетима сунчевих зрака. Илија Марковић о томе кратко, сажето каже“Упомоћ! Спасавају ме“. А да ли су ти спашени, после таквог, нетраженог спаса, могли и од кога да затраже помоћ или нешто сами да учине за себе у ратном беспућу у којем су се нашли – тешко.

У свакoм случају рат није доминантна тема овог романа. Пре би се могло рећи да је то прича о љубави, о љубави о каквој се углавном само сања, без потенцијала, али изгледа и прилике, тачније неопходности да се овако изрази. Дакле, ако није стављена на овакво искушење, без обзира на ниво снаге која је подржава, остаје непримећена, тако да је ни сами актери, понекад, нису свесни. А она би да се реализује, упркос свим околностима и непремостивим препрекама, што само доказује да човек заиста може све ако хоће. А Ханс и Бојана су хтели баш то немогуће, рушећи све флоскуле у смислу да је љубав као ватра – без хране се гаси. Или она – далеко од очију далеко и од срца и сл. Због овакве љубави вредно је родити се, проживети свој живот, па о њој нешто и написати, прочитати...

Да ли заиста Бог мотри у интервалима? Да ли му је потребан одмор? Или мотри само оне, на друштвеној лествици важније, па њих све по заслузи награђује или кажњава, а на младе и заљубљене као што су Бојана Петровић и Ханс Грубер не обраћа пажњу? Бар да их тако и други остављају на миру. Али не. Већ током XIX а затим XX века, па и даље све до данашњих дана и сами смо сведоци све већег уплитања државе у живот појединца. Надали смо се да ће то да прође са одласком на сметлиште историје диктаторских режима, комунизма и нацизма. Није прошло. Слободан индивидуализам као бескористан или чак штетан и даље изгледа нема шансе. Зато је ово проблем, вечито актуелан.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

-  Паметна жена никад неће од мужа тражити дозволу за било шта. Она ће га промишљеним потезима навести да и он пожели исто што и она;

-  Отпор жене је боље схватити као одраз њеног искуства;

-  Кад открије да су јој све хаљине постале тесне, пре него што предузме нешто како би своју телесну тежину вратила на ранији ниво, жена ће најпре кренути у акцију да открије да ли су њене познанице гојазније од ње;

-  Једна славна лепотица тврди да колико она познаје мушкарце, било је потребно да му покаже како је привлачна отпозади да би он тек затим обратио пажњу и на лепоту њеног лица

-  Чувај се жене која те превише воли. Што те више воли све више је уверена да јој не узвраћаш довољно;

-  Она никад свесно не лаже, напротив уверена је да истину збори и искрено се чуди што јој нњ верујемо;

-  Тврди се да је високе потпетице измислила жена коју су љубили у чело;

-  Паметна жена са поштењем, као ни са парфемом, неће претеривати