ГЛАВА, СРЦЕ И .

Глава је

од срца већа,

А дозвољава

да је срце води,

Јер глава не зна

где је срећа,

Па уз срце

кроз буру броди,

Глава се понекад

буди и буни,

Узалуд кад се

срце узјогуни.

 


Понекад то

глави смета,

Па климне

лево и десно,

Али срце је

господар света,

Лудује, бије,

неспутано бесно,

Не брине који

закони важе,

Увек је онако

како срце каже.

Џејмс Џојса физички

више нема,

Али ја приговор

његов чујем,

Да је реч срце

погрешна тема,

Да промашено

о њему снујем:

-Срцу не припада

овакав сиже,

Већ оном органу

нешто ниже...

ГЕНА

Витко тело,

а зубићи бели,

Косе очи

све језике знају,

Осмесима

каже све што жели.

Лаке ноге

о срећи певају,

Не говори

своје тајне крије,

И када се

у загрљај свије.

Нису речи

оно што јој треба,

Комплименти

безвредна валута,

Њен загрљај

узноси до неба,

Током сјајних

десетак минута,

Дође и прође

доживљени рај,

Груба збиља

обзнањује крај.

Тајланђанка

не признаје кризу,

Прстићима

мушким телом лута,

Без предаха

припрема репризу,

И наставак

магичнога пута,

Миловањем

тастатуру тражи,

Бира свирку

жељу да оснажи.

Животом се

тако живот живи,

Љубав се љуби,

не пита за име,

Поднебљу радости

цео свет се диви,

Земљи чуда

без мраза и зиме,

Нечујним речима

црне очи зраче,

Телом зна да прича

пева или плаче.

Нису речи

оно што зближава,

Ћаскањем се

живот стићи неће,

Њен је додир

она стаза права,

Пут до чудне

неслућене среће,

Кад ћутањем

каже да ме воли,

Стиснут уз њу

срећан сам до боли.

Затворите

школе за језике,

Да брбљивци

не арче слободу,

Нек остану

само неме слике,

Мутиводе

да не муте воду,

Да не буде

претварања, лажи,

Говор тела

нека љубав тражи.

Свет би био

друштво без глупака,

Без увреда,

бесмислених свађа,

Реч не може

да буде опака,

Ако о њој

само се нагађа,

Не читам је

тачно како пише,

Него тако

како волим више.

Ту истину

открила ми Гена,

Тајланђанка,

током тропских ноћи,

Жељна мојих

топла уста њена,

Миловања

неслућене моћи,

Све је прошло,

а ја желим чути,

Малу Гену

док речито ћути.


СТАРОСТ – ЛУДОСТ

У хавајској ноћи

градској полутами,

Лимузина дуга

уз тротоар клизи,

Кроз отворен прозор

лепотица мами,

Срце убрзава

мозак ври у кризи,

- Хау мач секс

- - рекох лозинку за срећу,

- Ју сеј ту ми

- каже – цењкати се нећу.

- Твенти фајф доларс

- лупих па шта буде,

- Олрајт, каман -

чујем мелодичан зов,

Упадох у кола

која срећу нуде.

Оран за догађај

фантастичан, нов,

Гле, па она мени

ову лову даје,

Погледах је боље:

о па матора је.

Први пут доживех

да ме риба плаћа,

Алоха жиголо

бака плаћа мене!

Сапутник се згврчи,

побеже из гаћа,

Неки страх ми струји

кроз кости и вене,

Нема ми спаса,

постоје ли чуда,

А бакица вози

не пита ме куда...

На стенчуги некој

изнад океана,

Моја послодавка

паркира свој кар,

Одмах ми је сурла

била упецана,

Уснама њеним

врелим као жар,

Ништа не говори

не гњави, не дужи,

Само језиком

око цуцле кружи.

Чудна снажна струја

из тог крхког тела,

Протресе ми живце

као топла језа,

Па полете феникс

из свога пепела,

Чврст надмен ко никад

спреман да се зеза,

Растури у фронцле

то старачко тело,

После сеансе

нек следи опело.

Ауто је простран,

права гарсоњера,

Па конфорно старку

сложих на седиште,

Увалих се у њу

попут неког звера,

А она вришти:

- фак ми, фак ми- иште,

Лудо ме занела

ова њена граја,

А она скандира:

-до јаја, до јаја!

Пљуснем па се шаком

преко чела лупим,

Одкуд да се тако

на бакуту ложим,

Како да јој кости

сад у мраку скупим,

И да их поново

у целину сложим,

Ипак да проверим

своју слабу наду,

Пипнем је а она

у једном комаду!

Ћутећи ми љуби

ноге, руке, груди,

И сузама среће

залива ми тело,

А и моје срце

бије да полуди,

Пошто сам извео

то хумано дело,

Младост у то чудо

веровати неће,

Да убрано уз пут

прецветало цвеће,

Може да поведе

путељцима среће...

Причам ову причу

са простим мераком,

Да развејем маглу

скривања и лажи,

Животињски нагон

прикладан је сваком,

И само будала

немогуће тражи,

У мору страсти

свемоћне похоте,

Где важе мерила

дивљачке лепоте.

ИНТЕРВЈУ

-Да ли си пожелео?

-Јесам.

-Да ли си учинио?

-Нисам.

-Да ли си могао?

-Јесам.

-Зашто онда ниси?

-Бојао сам се.

-Чега си се бојао?

-Не знам.

-Па, да ли си ти то глуп?

-Не, био сам...


ЗАПОЧЕТИ ЖИВОТ

Започети живот:

- као клица цвета у пукотини бетона на тротоару,

- као пужић на путу којим хукћу тешки камиони,

- као голуждраво, немоћно птиче испало из гнезда,

- као тродневна беба бачена у контејнер градске чистоће,

- као безазлено новорођенче заражено вирусом сиде у утроби своје мајке,

- као они ометени у развоју и препуштени сами себи,

Можемо ли и даље да се церекамо,

Желимо ли знати да не знамо,

Да затворимо очи па гледамо...

ЖЕНА

Жена је сестра,

ћерка, драгана, мајка,

Супруга, несаница,

брига и мора,

Жена је бурлеска,

комедија и бајка,

Зелена ливада,

непроходна гора,

Жена је каћиперка,

курва и дама,

Жена је поплава,

огањ и слама.

Жена је филозофија,

дан, а и ноћ,

Светлост и сенка,

зима али и лето,

Жена је некад слабост,

још чешће моћ,

Анђео и ђаво,

и углавном све то,

Збирка загонетки

што решење крије,

Утеха и радост

бар досада није.

Жена је пшеница,

погача и плева,

Жена је и Адам,

Адам је и Ева.


Случајан избор књиге

t poruke

Поетска збирка са афористиком Марка Смукова под називом Поруке, превасходно се истиче непосредношћу поетског као и прозног исказа, где се мисаоност успешно повезује са емотивношћу, док је у целини инспирисана животним битисањем, вечним питањима опстанка. Трудећи се да не изневери живот Марко Смуков најкраћим, како истиче, језгровитим попут „бљеска муње“ речима исказује своју животну Голготу да би после проживљених паклених мука, без икакве кривице, па и без неке судске одлуке, која би подразумевала неки, било какав, процес доказивања и расправе, у једном трагичном животном периоду остао, срећом, при памети привржен „човекољубљу без узвраћања, као најбољем облику побожности, које превазилази све бучно пропагиране вероисповести света“. Пажљиви читалац његове рефлексивне, асоцијативно–исповедне поезије и стварносне прозе који се могу разврстати у низ тематски разноликих циклуса, уочиће њихово инспиративно изницање, што се каже право „из срца и душе“ с тежњом да се никад не изневери живот, тако да нам се намеће она чувена порука песника Бранка Миљковића: „Поезија се пише властитом крвљу. Речи постају mots carnivores.“

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

-  Љубав не настаје, него се рађа. Оно што настаје током времена је сурогат љубави. Ватрица која тиња. На њој се не можеш опећи али ни огрејати;

-  Зевање реално или метафорично, ако баш и не убија љубав, сасвим извесно означава почетак њеног умирања;

-  Буди паметан само ако баш мораш, али никад не показуј жени до које ти је стало да знаш и оно што је она хтела да остане сакривено;

-  Кајање ти не гине ако причаш из пристојности, само да не би ћутао;

-  Уравнотежен брак често настаје тако што сваки супружник подједнако упорно вуче на своју страну;

-  Да није просипао глупости не би оставио трага иза себе, залутао би, па не би могли да га нађу;

-  Не би знали да је фајронт да им полицијске палице не покаују колико је сати;

-  Питали ленштину зашто ништа не ради, а он одговара да нема дозволу за рад;

-  Вреди ли да муж има своје ја и ако му се женино више исплати?

-  Новац има душу, лепи се уз оног ко га воли, а бежи од других који га радо и лако дају за ствари, које су им драже...

М.С.