ИЗГУБЉЕНИ

- Доста ми је тих бајки о Титу као угледном, светском државнику. Па и сада пошто га већ годинама више нема певају му песме и скандирају «и после Тита, Тито -. Приче за малу децу. Треба да разговараш са млађим људима који отуда долазе. Његова империја већ пуца по свим шавовима. А и иначе био је само играчка у рукама великих. Миш у шапама мачака, које су се са њим мало поигравале, разрачунавајући се између себе... Поравнавајући своје међусобне рачуне. Његова тобожња демократија! Комуниста – демократа! Каква слобода, друго време, о чему трућаш. У одређеном периоду био је само потребан и Истоку и Западу, као пион на шаховској табли. Видећеш шта ће се десити са његовом харизмом и његовим братством и јединством, кад се ова тамошња игра око власти и превласти заврши и спусти завеса. Кад ови садашњи политички ривали, подељени по националним феудима, престану са својом некрофилијом, заклањајући се иза тога мртвака.

- Али позивали су га у посету и велики и мали, и краљеви и председници држава...А и на сахрану су му, као ником пре ни после њега, дошли сви државници света. Па и оних такозваних, супер сила...

- И цареви, и цареви. Зашто ниси навео и цареве, поготово оног афричког канибала, доказаног људождера, који је са терасе своје палате меркао младе гардисте, па кад му се неки од њих свиди, нареди да му га спреме за вечеру. А овамо су призивали Тита само да би пред светском јавношћу опрали своје крваве руке. И баш их брига зашто је тако медијски експониран, Западу против Истока, а Истоку против Запада. Мада је највише уживао да се шепури пред афричким мајмунима обученим у тамна, свечана одела и са привезаним краватама. Ако нису баш у својим кичерским униформама, декорисани неким измишљеним медаљама, којима су сами себе одликовали, као за неку карневалску фешту.

- Али зар му није долазила у посету чак и британска краљица?

- Сад ми још само спомени ону флоскулу како је надмудрио Черчила, па овај пригрлио њега, а краља Петра натерао да нас пусти низ воду. И направи ону лакрдију од владе Тито- Шубашић, за коју је сваки малоумник знао да може бити само кратког века. Климави мостић за прелаз преко набујале реке. Као да то није историја Енглеске да увек налази неког ко ће за њих да вади кестење из ватре. И баш их брига што ће милиони наших сународника платити главом за њихове интересе. Колико су само оклевали да у Првом светском рату пруже помоћ десеткованој Српској војсци на Крфу. Преброј прво наше жртве па онда погледај ко је кога надмудрио. Зато ми не спомињи Тита. Док је он уживао са својом Даворјанком, као да је на неком излету, његов народ је масовно крварио за његову харизму.

- Па ево и ови његови наследници у својим прегањањима се позивају на њега, пребацују једни другима да у својим републичким срединама и политичким иступањима немају довољно Тита.

- Да, толико га воле да ће се сами угушити од превелике љубави. Да ли се сећаш оне приче 'Кавкаски круг кредом?' Живи били па видели. А видеће се да најмање воле њега и његов деспотски режим, они који се превише на њега позивају. Јер, и тако мртав им је потребан. Али све мање и мање. На крају ће да се ограђују као да су увек били противници његове, на силу склепане заједнице љутих непријатеља.

- Ипак не можеш порећи да су сви они против наше Југословенске војске у отаџбини.. Сложно нас оптужују за сарадњу са окупатором.

- И ти им верујеш?


Случајан избор књиге

Loz trece izdanjeШта све можеш кад искрено волиш?

Одговор на ово питање даје овај роман искушења, која непокореним заљубљеницима испоставља њихова непредвидива судбина, на увек актуелним беспућима и животним раскрсницама без путоказа. Мање о рату, а више о миру као сјајном тепиху љубави, националне толеранције и људске солидарности, у који су вредне ткаље источиле очи своје да би затим преко њега загазила прљава војничка чизма. Са апсурдном, нацистичком намером да широм света спасава оне своје сународнике којима је та врста спаса била тако добро дошла као кад би рибу извадили из мора, па је оставили на песку да ужива у благодетима сунчевих зрака. Илија Марковић о томе кратко, сажето каже“Упомоћ! Спасавају ме“. А да ли су ти спашени, после таквог, нетраженог спаса, могли и од кога да затраже помоћ или нешто сами да учине за себе у ратном беспућу у којем су се нашли – тешко.

У свакoм случају рат није доминантна тема овог романа. Пре би се могло рећи да је то прича о љубави, о љубави о каквој се углавном само сања, без потенцијала, али изгледа и прилике, тачније неопходности да се овако изрази. Дакле, ако није стављена на овакво искушење, без обзира на ниво снаге која је подржава, остаје непримећена, тако да је ни сами актери, понекад, нису свесни. А она би да се реализује, упркос свим околностима и непремостивим препрекама, што само доказује да човек заиста може све ако хоће. А Ханс и Бојана су хтели баш то немогуће, рушећи све флоскуле у смислу да је љубав као ватра – без хране се гаси. Или она – далеко од очију далеко и од срца и сл. Због овакве љубави вредно је родити се, проживети свој живот, па о њој нешто и написати, прочитати...

Да ли заиста Бог мотри у интервалима? Да ли му је потребан одмор? Или мотри само оне, на друштвеној лествици важније, па њих све по заслузи награђује или кажњава, а на младе и заљубљене као што су Бојана Петровић и Ханс Грубер не обраћа пажњу? Бар да их тако и други остављају на миру. Али не. Већ током XIX а затим XX века, па и даље све до данашњих дана и сами смо сведоци све већег уплитања државе у живот појединца. Надали смо се да ће то да прође са одласком на сметлиште историје диктаторских режима, комунизма и нацизма. Није прошло. Слободан индивидуализам као бескористан или чак штетан и даље изгледа нема шансе. Зато је ово проблем, вечито актуелан.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако си слеп од љубави, ожени се, прогледаћеш;

- Боље је спавати под ведрим небом, него са јежом под истим јорганом;

- У браку је као и у спору пред судом - једна страна је увек незадовољна;

- Ако је превише волиш ожени се њоме, мање ћеш је волети;

- На питање зашто се тако висок и крупан, оженио малом и ситном, одговара да је од два зла бирао мање

М.С.