ИЗГУБЉЕНИ

- Доста ми је тих бајки о Титу као угледном, светском државнику. Па и сада пошто га већ годинама више нема певају му песме и скандирају «и после Тита, Тито -. Приче за малу децу. Треба да разговараш са млађим људима који отуда долазе. Његова империја већ пуца по свим шавовима. А и иначе био је само играчка у рукама великих. Миш у шапама мачака, које су се са њим мало поигравале, разрачунавајући се између себе... Поравнавајући своје међусобне рачуне. Његова тобожња демократија! Комуниста – демократа! Каква слобода, друго време, о чему трућаш. У одређеном периоду био је само потребан и Истоку и Западу, као пион на шаховској табли. Видећеш шта ће се десити са његовом харизмом и његовим братством и јединством, кад се ова тамошња игра око власти и превласти заврши и спусти завеса. Кад ови садашњи политички ривали, подељени по националним феудима, престану са својом некрофилијом, заклањајући се иза тога мртвака.

- Али позивали су га у посету и велики и мали, и краљеви и председници држава...А и на сахрану су му, као ником пре ни после њега, дошли сви државници света. Па и оних такозваних, супер сила...

- И цареви, и цареви. Зашто ниси навео и цареве, поготово оног афричког канибала, доказаног људождера, који је са терасе своје палате меркао младе гардисте, па кад му се неки од њих свиди, нареди да му га спреме за вечеру. А овамо су призивали Тита само да би пред светском јавношћу опрали своје крваве руке. И баш их брига зашто је тако медијски експониран, Западу против Истока, а Истоку против Запада. Мада је највише уживао да се шепури пред афричким мајмунима обученим у тамна, свечана одела и са привезаним краватама. Ако нису баш у својим кичерским униформама, декорисани неким измишљеним медаљама, којима су сами себе одликовали, као за неку карневалску фешту.

- Али зар му није долазила у посету чак и британска краљица?

- Сад ми још само спомени ону флоскулу како је надмудрио Черчила, па овај пригрлио њега, а краља Петра натерао да нас пусти низ воду. И направи ону лакрдију од владе Тито- Шубашић, за коју је сваки малоумник знао да може бити само кратког века. Климави мостић за прелаз преко набујале реке. Као да то није историја Енглеске да увек налази неког ко ће за њих да вади кестење из ватре. И баш их брига што ће милиони наших сународника платити главом за њихове интересе. Колико су само оклевали да у Првом светском рату пруже помоћ десеткованој Српској војсци на Крфу. Преброј прво наше жртве па онда погледај ко је кога надмудрио. Зато ми не спомињи Тита. Док је он уживао са својом Даворјанком, као да је на неком излету, његов народ је масовно крварио за његову харизму.

- Па ево и ови његови наследници у својим прегањањима се позивају на њега, пребацују једни другима да у својим републичким срединама и политичким иступањима немају довољно Тита.

- Да, толико га воле да ће се сами угушити од превелике љубави. Да ли се сећаш оне приче 'Кавкаски круг кредом?' Живи били па видели. А видеће се да најмање воле њега и његов деспотски режим, они који се превише на њега позивају. Јер, и тако мртав им је потребан. Али све мање и мање. На крају ће да се ограђују као да су увек били противници његове, на силу склепане заједнице љутих непријатеља.

- Ипак не можеш порећи да су сви они против наше Југословенске војске у отаџбини.. Сложно нас оптужују за сарадњу са окупатором.

- И ти им верујеш?


Случајан избор књиге

Loz trece izdanje

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Срамежљивост је природно урођена саком људском бићу као заштита од злонамерних поступака других, али ако је претерана води у изолацију и инфериорност;

- Свој таленат уништаваш ако га не користиш;

- Најлепше је и најлакше ако учиниш оно што она жели, а да ли је то и најпаметније често се може знати те кад је сасвим касно;

- Људи читају књиге, гледају филмове, ТВ серије, радо слушају трачеве о другима, како би избегли суочаваање са незадовољством због сопствене реалности;

- Човек све може да опрости али не и ако му уништаваш његове снове;

- Да би реализовао своје снове мораш претходно да се избориш са страхом од неуспеха...

 

 М.С.