ИЗГУБЉЕНИ

- Доста ми је тих бајки о Титу као угледном, светском државнику. Па и сада пошто га већ годинама више нема певају му песме и скандирају «и после Тита, Тито -. Приче за малу децу. Треба да разговараш са млађим људима који отуда долазе. Његова империја већ пуца по свим шавовима. А и иначе био је само играчка у рукама великих. Миш у шапама мачака, које су се са њим мало поигравале, разрачунавајући се између себе... Поравнавајући своје међусобне рачуне. Његова тобожња демократија! Комуниста – демократа! Каква слобода, друго време, о чему трућаш. У одређеном периоду био је само потребан и Истоку и Западу, као пион на шаховској табли. Видећеш шта ће се десити са његовом харизмом и његовим братством и јединством, кад се ова тамошња игра око власти и превласти заврши и спусти завеса. Кад ови садашњи политички ривали, подељени по националним феудима, престану са својом некрофилијом, заклањајући се иза тога мртвака.

- Али позивали су га у посету и велики и мали, и краљеви и председници држава...А и на сахрану су му, као ником пре ни после њега, дошли сви државници света. Па и оних такозваних, супер сила...

- И цареви, и цареви. Зашто ниси навео и цареве, поготово оног афричког канибала, доказаног људождера, који је са терасе своје палате меркао младе гардисте, па кад му се неки од њих свиди, нареди да му га спреме за вечеру. А овамо су призивали Тита само да би пред светском јавношћу опрали своје крваве руке. И баш их брига зашто је тако медијски експониран, Западу против Истока, а Истоку против Запада. Мада је највише уживао да се шепури пред афричким мајмунима обученим у тамна, свечана одела и са привезаним краватама. Ако нису баш у својим кичерским униформама, декорисани неким измишљеним медаљама, којима су сами себе одликовали, као за неку карневалску фешту.

- Али зар му није долазила у посету чак и британска краљица?

- Сад ми још само спомени ону флоскулу како је надмудрио Черчила, па овај пригрлио њега, а краља Петра натерао да нас пусти низ воду. И направи ону лакрдију од владе Тито- Шубашић, за коју је сваки малоумник знао да може бити само кратког века. Климави мостић за прелаз преко набујале реке. Као да то није историја Енглеске да увек налази неког ко ће за њих да вади кестење из ватре. И баш их брига што ће милиони наших сународника платити главом за њихове интересе. Колико су само оклевали да у Првом светском рату пруже помоћ десеткованој Српској војсци на Крфу. Преброј прво наше жртве па онда погледај ко је кога надмудрио. Зато ми не спомињи Тита. Док је он уживао са својом Даворјанком, као да је на неком излету, његов народ је масовно крварио за његову харизму.

- Па ево и ови његови наследници у својим прегањањима се позивају на њега, пребацују једни другима да у својим републичким срединама и политичким иступањима немају довољно Тита.

- Да, толико га воле да ће се сами угушити од превелике љубави. Да ли се сећаш оне приче 'Кавкаски круг кредом?' Живи били па видели. А видеће се да најмање воле њега и његов деспотски режим, они који се превише на њега позивају. Јер, и тако мртав им је потребан. Али све мање и мање. На крају ће да се ограђују као да су увек били противници његове, на силу склепане заједнице љутих непријатеља.

- Ипак не можеш порећи да су сви они против наше Југословенске војске у отаџбини.. Сложно нас оптужују за сарадњу са окупатором.

- И ти им верујеш?


- Како могу да им верујем или не верујем. Одкуд ја могу да знам шта је радио Дража и они у врху, око њега. Знам само да се баш нисмо птетргли у борби против фашиста, док су се партизани жестоко борили, не штедећи своје животе.

- Боље да си реко' животе својих напаћених сународника. Жена и деце...

- Па, борили су се за слободу, а то има своју цену. Своју крваву цену. Да ли је било алтернативе?

- Јесте. Ми смо били алтернатива.

- Зар тако што нисмо улазили у борбу и кад смо могли да победимо, па и да помогнемо партизанима, против заједничког непријатеља?

- Као да нам и комунисти нису били непријатељи. Да им помогнемо да се дочепају власти! Па и по цену казнених фашистичких експедиција, масовног убијања талаца, пљачке и паљевине кућа! Наше руководство, за разлику од комунистичког, је желело да избегне осветнички терор Немаца, убијање невиних цивила, затирање целог нашег народа. Дакле, чували смо свој народ. Зар то није превасходна дужност сваке праве војске? Зар војске за то и не постоје?

- Не знам само зашто онда то западни савезници нису умели да цене?

- Па, не рекох ли ти мало пре да су ти, тобожњи савезници, чували само своја дупета. Како у Првом светском рату, тако и у овом Другом. Брига њих што су милиони Срба, нарочито српске нејачи, изгинули за њихове интересе...

- Па, зар се није показало да су то и наши интереси, да не би смо вековима, као некад под Турцима, како ми тако и наши потомци, радили као фашистичко робље, за угојене германске газде. Њихову 'аријевску' расу.

- Ови опет о политици. 'Ајмо ми у кућу да се освежимо у расхлађеном простору... Не могу више да подносим ово зајапурено, јануарско, аустралијско сунце - рече Сара и дохвати Белинду за руку, па њих две, онако голишаве, одскакуташе у велелепну вилу на спрат.

Гледајући контракцију умећем судбинског скулптора савршено извајаних облина две одлазеће, барске лепотице, певачице Саре и стриптизете Белинде, Лазар рече:

- Слушај, баш је до-о-обра ова твоја Сарка...

- Хоћеш да умочиш или само да мало лизнеш командантову рибу? Реци, без устручавања.

- Ма, имам ја моју Белиндицу. Само будала тражи преко леба погачу.

- Имаш ти и жену Бисенију тамо у Београду, а да ли си јој веран?

- Али имам и писмо од те моје жене, која ми пише да би јој сметало само ако бих се овде трајно везао на неку другу, засновао нову породицу, правио децу... Паметна жена, знајући шта су природне силе, нема ништа против оваквих необавезних веза, као што је ова са Белиндом. Плати па млати. Траје док траје, а кад престане адио аморе мио...

- И ти нашао баш радодајку као што је стриптизета Белинда?

- Па, наравно. Нећу ваљда да идем у манастир, да тамо меркам неку часну сестру, калуђерицу, светицу.

- Их, што ти је избор! Зна ли бар нешто та твоја изабраница, има ли неку нарочиту, секси технику, кад већ тако курвински изгледа?

- Зар не мислиш да си мало забраздио. Зашао си на терен који није за исповедање..

- О,хо, хо хо...Види ти њега. 'Није за исповедање' .Као да ми је нека мустра, та твоја Белинда. Њу, која пијаним гостима, одвратним, прљавим злим, показује своје сисе и гузу, упоређујеш са мојом Саром, анђеоског гласа и префињених манира. Дама о каквој би могао само да сањаш да нисам тако предусретљив према теби. Добро Белинда одговара твојем сталежу, нивоу једног редова, али ја ти ево нудим трампу, да мало уживаш у официрској посластици.

- Нека хвала, не треба!


- Чекај, немој да си тако прескроман. Код наше, Југословенске војске у отаџбини, све док траје рат, а он као што знаш још није завршен, кад су у питању минџосаве, нема моје и твоје. Све је то наше, као у комунизму, који тако усрдно пропагираш.

- Ништа ја не пропагирам, Износим само чињенице.

- Пропагираш, пропагираш. Можда ниси ни свестан где си се изгубио. Читам ја тебе као новине, Лазаре Стојановићу...

- Као и обично – грешиш.

- Добро, нећемо више о томе. Него да пређемо на лепше теме, на ове наше шећерлеме. Још данас ћемо да их поделимо, онако војнички, као цигарете. Као дим по дим. Ти мени мало твоје бомбонице, ја теби моје, Војнички брате. Југословенска војска у отаџбини, него шта.

- Југословенска војска у отаџбини! О чему ти булазниш. Где ти видиш војску, а где ти је отаџбина? Немој да те подсећам где спадају такви који не успевају да се орјентишу.

- Е, сад си га баш претерао. Знаш да бих могао да ти узмем Белинду кад год ми се прохте и да не питам ни тебе ни њу.. Напокон, зар се тако разговара са својим командантом. Претпостављени такво баљезгање потчињених награђују шамарима.

- 'Ајде, не будали. Шта ти изиграваш неког Дон Кихота? Ниси ти, Милојице Чамџићу више никакав командант, ни мој предпостављени. Залутао си у времену и простору. Видим, ипак мораћу да те подсетим где ти је место... Код неког доброг психотерапеута, човече. И то што пре то боље...- рече Лазар па се зацени од смеха.

- Пази шта говориш. 'Ајде тркни у кућу па ми донеси хладно пивце из фрижидера. Сиктер!

- Не пада ми на памет. Овде ја нисам твој посилни .

- Немој да вучеш за реп лава док спава.

- А где су ти зуби, лаве ?

- 'Оћеш да видиш?

Милојица се дише из плетене фотеље у којој се нашао, прискочи Лазару који је стајао поред саме ивице пливачког базена, распали му два звучна шамара преко једне и друге стране лица, па овоме услед тих шамара падне са главе платнени шешир широког обода, којим се штитио од јарког, јануарског сунца. Док су се узајамно песничили, псујући један другог, Лазар се оклизне и упадне у базен.

Кад је подигао поглед угледао је невероватан призор: Неки мршав тип онижег раста у црном шорцу и белој мајици, са маском преко лица и револвером у руци, упереним у Милојицине груди испали два метка од чега нападнути пада, али покушава да бауљањем побегне и некако да се спасе. Нападач потрчи према њему, очигледно мислећи да га није смртно погодио, те да би га докрајчио, али се на влажном и глатком бетону поред базена оклизне и пада. При томе испусти пиштољ који се откотрља до саме ивице базена. Пиштољ дохвата Лазар али маскирани се већ придигао и побегао. У локви крви поред базена лежао је смртно погођен Милојица, без знака живота.

У истрази и на суђењу које је уследило о самом догађају могла је сведочити једино Сара. Па и то само као делимични очевидац. Она никаквог маскираног нападача није видела. На претресу пред судом она сведочи:

- Чула сам да Милојица нешто виче на Лазара, али нисам могла да разаберем шта му говори. У једном тренутку он скаче са плетене, баштенске фотеље, у којој је до тада седео, прискочи Лазару који стоји поред базена и распали му бесно два шамара преко једне и друге стране лица. Лазару пада платнени шешир са главе, он се заноси али не пада, него Милојици узвраћа песницом. Нешто вичу један на другог и псују. Ја зовем Белинду, која је у соби на спрату, али она ме не чује, јер је пустила веома гласно неку дивљу рок музику. Зато ја журим на спрат да бих јој показала шта се догађа доле, поред базена. Тек што сам стигла до Белинде, која лежи на каучу и разгледа неки магазин, чују се један за другим, два пуцња. Пошто та соба нема прозор према башти и базену, јер су окренути према супротној страни, пожуриле смо доле али тамо смо могле видети само Милојицино непомично тело и Лазара који стоји поред њега, са пиштољем у руци....

Тај део Сариног исказа о већ погођеном Милојици и Лазару који стоји изнад њега са пиштољем у руци, потврдила је и Белинда, јер је то једино што је она, пристигавши заједно са другарицом, могла да види. На крају је додала:

- Ипак, Лазар не може да буде убица. Ја га толико познајем и убеђена сам да он за тако нешто није способан. Смела бих да се закунем...

- Од вас не очекујемо да говорите о својим убеђењима ни да се заклињете, него да тачно изнесете оно што сте видели или чули. Све остало задржите за себе.- – прекиде је председник судског већа. – Боље би било да нам кажете ако знате, нешто о томе шта је било предмет расправе између убијеног и оптуженог, пре него што сте се са другарицом повукли у зграду?

- Па, углавном су се гложили око политике. Али то је било увек само вербално и не таквог интезитета да би могло довести до туче или чак убиства.

- Међутим, ето сведокиња која је сведочила пре вас каже да је видела баш прави физички сукоб између њих, шамарање, па и узајамно песничење. Шта на то кажете?


- Ја тај део догађаја нисам видела. А не памтим да је и било кад раније између њих двојице дошло до неке туче. Колико је мени познато између убијеног и оптуженог ни вербално није било баш правог сукоба. Више је то било нека врста безазлене полемике.

- Безазлена полемика која је резултирала убиством! Хвала, Можете ићи.

Стицај околности је био такав да је закључак могао бити само један: да је Лазар у свађи усмртио пријатеља, Мајкла Чамда, под којим се именом у Аустралији скривао емигрант, бивши четнички командант, Милојица Чамџић. Порота је била једногласна – крив је! Двадесет година затвора, својеврсна замена за смртну казну, јер је суд нашао као олакшавајућу околност, чињеницу да је оптужени био изазван шамарима, које је претходно добио од убијеног. Суд Лазару једноставно није поверовао да се ко зна одкуд појавио неки маскирани убица са пиштољем којег нема у евиденцији полиције и то у тренутку кад су обе девојке биле одсутне, а Лазар у базену. Истина, видео надзор је био већ извесно време у квару, ван функције, али висока бетонска ограда око имања је морала представљати проблем за сваког уљеза који није птица, који нема крила. Или није баш неки циркуски акробата.

После четрнаест година извесни Чао Линг, инструктор борилачких вештина и угоститељ, на самрти поред свештеника тражи и истражног судију пред којим признаје да је он својевремено из освете лишио живота Мајкла Чамду, зато што му је овај запалио дућан мешовите робе као и кафић, све под истим кровом, јер није хтео прихватити уцену да бандиту плаћа рекет «за заштиту». Своје признање је поткрепио и доказима који су се у појединостима потпуно поклопили са детаљима из истражног записника, укључујући марку и фабрички број пиштоља, што је све могло бити познато само стварном убици.

Тако је Лазар Стојановић, после четрнаест година незаслуженог робијања, ослобођен даљег издржавања казне, а за неоправдано дотадашње тамновање, губитак части, душевне патње и друго, Аустралијска држава је прихватила обавезу да му исплати накнаду у новцу.

Док је трајало суђење Лазара је у затвору неколико пута посетила његова Белинда, која је међу својим клијентима, спонзорима, имала и неке дођоше баш из Београда, те је тако преко ње сазнао да му је у Београду на пречац, због болести срца, умрла супруга, Бисенија. Па ипак синовима и ћерки није хтео да се јавља, јер морао би да објашњава зашто се нашао на робији. Правдања ту не помажу, објашњења никаква не вреде, јер они који су на слободи полазе од тешко оборивог предубеђења да су у затвору стварни кривци, они који су такву судбину и заслужили.

Правда је заиста спора, а да ли је и достижна, како се обично тврди, може само да се нагађа. Неоправдано одузети човеку четрнаест година од живота који му је само једном дат, је ненадокнадив губитак, без обзира којим новцем се то покушава поравнати. Уосталом, чији је то живот на продају? То имање је једноставно ван промета. Али судије само слежу раменима. Где би их то одвело кад би патили од пробуђене савести. Они се једноставно заклањају иза флоскуле да је било каква правда ипак боља него никаква.

Лазар је ипак био смирен, чак задовољан, размишљајући: «Ако и нисам убио Чамџића то још увек не значи и да сам невин. Да нисам неког убио, а да бих ипак остао некажњен да није овог догађаја у далекој Аустралији. Јер кад су ме четници мобилисали у такозвану Југословенску војску у отаџбини и утрапили ми пушку и наредили да пуцам у оне са петокраком звездом на капама да ли сам неког и убио – не знам. Могуће. А то ипак није био немачки окупатор. То су били моји сународници, као што је и Милојица Чамџић. А зашто све човек пуца и убија, никога да објасни. Онај Кинез, Чао Линг, који је пуцао и убио Ћамџића имао је свој реалан мотив – освету. Ја ни тако приземног мотива нисам имао, а пуцао јесам. Морао сам као што је и он, вероватно морао. Он из личних, ја из наметнутих ми разлога. Што моју ситуацију чини још апсурднијом је чињеница да сам, при крају Другог светског рата већ знао да пуцам у оне који побеђују и који ће сигурно победити. Као и да ћу бити позван на одговорност, за тај бесмисао кроз који пролазим, за то лудило које ми је наметнуто да га лудујем. Укратко, ја сам једна трагична, смушена јединка, изгубљена у општем бесмислу постојања. Дакле, ипак сам заслужио да испаштам, па излази да ни ових четрнаест година које сам одробијао, са становишта неке Божје правде, ако је таква уопште на земљи могућа, нису баш сасвим незаслужена казна...»


Случајан избор књиге

Svako svoju pricu da isprica
“Ево још једне занимљиве збирке прича коју потписује Марко Смуков! После романа Маријана, писац се окреће краћој форми и наизглед лаганијој и необавезујућој тематици која се бави наравима и карактерима обичних и необичних људи. Свако од њих прича своју причу, дакле, уверљивости и живости приповедања доприноси прво лице...”

Из рецензије уредника

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако желиш да сазнаш шта она о теби стварно мисли, спомени јој неки њен недостатак;

- Ако желиш да нека твоја тајна доспе у јавност, реци жени да је то само за њене уши;

- Неке жене немају среће зато што за њом  јуре у штиклама;

- Паметна девојка која зна шта хоће, понаша се као да то не зна;

- Најпаметнија је девојка која то вешто скрива;

- Ако за њим јуриш у штиклама то може бити разлог што не успеваш да га стигнеш.