Motor je parkirao pored nekog restorana sa senovitom baštom. Tu je izabrao sto i zauzeo položaj koji mu je omogućavao pogled na ulicu i prolaznike. Ljudi, žene, nestašna i vesela dečica, poneki starac i starica... Neki pogureni, poštapajući se, prolazili su. Svaki zanet nekim svojim brigama, željama, težnjama. Svi nekud žure, obave neki poslić, pa se vraćaju svojim kućama, svojim bližnjima. “Ovi bar neće morati da beže i da se spašavaju u kolonama nesrećnika. Ovaj narod ovde živi svoj uobičajeni život, kao da se tamo negde, na samo par stotina kilometara udaljenosti, ne događa egzodus. Ovde životna reka teče svojim uobičajenim tokom. Samo on u ovom gradu, kao ni bilo gde na planeti, nema ni kuće, ni kućišta. Niti bilo koga bliskog. Mada, ko zna...

            Sa jednog panoa pozivao ga je neki oglas: poljoprivredno-voćarsko dobro “Na-Mi” traži radnike za sezonski posao branja voća, posebno šljive ranuše i trnovače. Tristan pretražuje svoj ruksak, pronalazi ono pismo u kojem je njegova sada pokojna majka opisala svoj dolazak u Užice i gle – nema sumnje, radi se baš o imanju njegovog nedokučivog oca, Nenada Mandića. Sada mu je već bilo jasno da ovaj naziv poljoprivredno - voćarskog dobra čine početni slogovi imena njegovih polusestara. “Za prvi slog mojeg imena tu nema mesta. A izgleda da se ne bi baš ni moglo sinhrono, milozvucno uklopiti. Delovalo bi suviše rogobatno, remetilački “ – nasmejao se na tu pomisao, više zadovoljan nego tužan.. Srce mu zaigra pri pomisli na mogućnost da tako lako uspostavi kontakt sa svojim misterioznim roditeljem i njegovom porodicom. Ali ne i direktno. Više sa strane, kroz sezonski, najamni rad. Baš fino. Kao poručeno. Anonimno i neupadljivo, koliko god to bude moguće. Pa da onda, u zavisnosti od razvoja situacije na kraju  ipak odluči da li da se otkrije ko je i šta je, ili da tako skrivenog identiteta ostane do kraja. Jer njemu više nikakav otac nije bio potreban, a pogotovo tek takav koji je njegovu majku i njega bezobzirno napustio i pre nego što se rodio. Tako da i ne zna za njegovo postojanje.

            Naravno, svojoj majci, ako je već raširila noge za jednog nedostojnog klipana, za kasniji, sudbonosni razvoj događaja nije našao ni najmanju zamerku. Jer i on bi na njenom mestu postupio isto. Kao što već i postupa, jer odlučuje da se ne otkrije pred jednim naduvanim i bezobzirnim bogatašem, kako je zamišljao svoga oca i pre nego što ga je i video, a kamoli upoznao. “Ne, ta individua može da ima samo oblik ljudskog bića ali ne i ono što čini suštinu normalne humane ličnosti: karakter i osećaj za moralnu odgovornost. Pre svega, vernost, poštovanje sopstvenog obećanja, date reči. Možda on nikad i nije saznao da postoji neko kao što sam ja ali nije moguće da je tako ograničen, pa da ne shvata šta se događa prilikom polnog sparivanja između muškarca i žene. Moja majka je imala pravo što je blagovremeno odustala od namere da se kao prosjakinja pojavi na vratima jednog bogatog nikogovića, pa to neću učiniti ni ja. I to ne samo iz ličnog osećanja sopstvenog ponosa, nego još više i iz pijeteta prema uspomeni na moju sirotu majku, koja je radije teret odgovornosti za odgajanje deteta u celosti i po cenu teških materijalnih žrtava i odricanja, preuzela na sebe, umesto da se ponižava pred bogatašem i da se izlaže njegovom eventualnom sumnjičenju: da li si sigurna da je baš od mene? Da nije ipak otac neko drugi...”     

            Pošto je stigao na označenu adresu nadzorniku koji je vršio upis radnika predstavio se kao Tristan Kopileto...

- Italijan? – pogleda ga ovaj sumnjičavo.

- Zar je to važno?

- Moramo da znamo koga zapošljavamo. Iako je u pitanju sezonski, a ne stalni posao, ne možemo da primamo baš svakoga. Pogotovo u ovo nenormalno vreme, -objasni nadzornik, pa dodade: - Imaš valjda neke papire? Odakle potičeš? Šta ti je sa porodicom?

- Kako da nemam. Oca i ne pamtim, nestao je negde u magli pre nego što sam se i rodio, a moja majka je Srpkinja, poginula od nagazne mine. Izbegao sam iz Osijeka. Sutra idem da se prijavim u izbeglički centar i da tražim izbegličku legitimaciju...

Više se preslišavao da bi proverio kako prolazi njegova biografijska priča nego

što mu je bilo važno da se baš ispoveda pred ovim nepoznatim tridesetogodišnjakom.

- Dobro, pokazaćeš mi to kasnije. Sledeći, - viknu ovaj na one u redu koji su

čekali da budu registrovani za posao.

            Tristan je pripremio plan kako da se dokopa izbegličke legitimacije u kojoj neće doslovno pisati ko je i kakvi su mu koreni. Ako bude uspeo da zvaničnike u Centru za zbrinjavanje izbeglica ubedi da je morao da beži bez dokumenata, sve će biti u redu. Zasad još ne bi želeo da otkriva do kraja svoj indetitet. Ovde će nastaviti život pod drugim prezimenom, a svoja istinska dokumenta, kao što su originalna lična karta, svedočanstvo o završenoj gimnaziji, vozačka dozvola... to će sve zašiti u postavu svoje kožne jakne i do sledeće preke potrebe  svi će ga znati samo kao Tristana Kopileta od nepoznatog oca, koji je njegovu majku napustio i pre nego što se on rodio. Takav plan je krojio sve vreme putovanja od Osijeka do Užica i ma kako se trudio i preispitivao nije mu nalazio nikakve mane.    


III

 

               Dok je odabranu grupu radnika vodio da im pokaže baraku za kolektivni smeštaj  gde će radnici imati da borave tokom sezone rada,  nadzornik koji reče da se zove Ljuba Stošić, otprilike tridesetodišnjak, obrati se Tristanu:

- Kako ti da se nađeš ovde među ovim sezoncima? Ne deluješ mi baš kao neki fizikalac.

- Pa, eto imaš prilike da se uveriš kako izgled zaista može da prevari.  Moram da zaradim neku kintu. Kad krče creva i stomak peva bogate gozbe slast, svaki dinar će mi biti dobro došao...

- Hm, ne znam da li ćeš baš ovde da se obogatiš. Deset maraka dnevno mi ne izgleda kao neka lova, - zaključi Ljuba, pa pošto je malo bolje osmotrio

Tristana reče:

- Možda bi ti bilo pametnije da takav kako si mlad i dobro izgledaš  negde 

u Beogradu zbariš neku starku, stanodavku i tako se besplatno izdržavaš dok ne dobiješ neki zgoditak na lutriji. Ili smotaš neku zgodnu, a bogatu udavaču. Možda baš ovakvu kakva je naša mlada gazdarica Nataša, starija ćerka našeg  poslodavca. Uh, kakvo parčence! Remek delo majke prirode.. Živi dokaz da nema boga, ili da je krajnje nepravičan, jer nekima kao što je ona dao je baš sve, dok su drugi kao na primer ja, ostali uskraćeni. U svakom pogledu. A tek što nije zakoračila u zrelost, punoletstvo... Sedamnaest godinica, bato moj. I taj mirisni cvetić će da uzbere neki bogati klipan, tatin sin, u besnim kolima sa klima uređajem i prvoklasnom muzikom, a da neće biti ni svestan da je izvukao premiju. Kad god na to pomislim moje srce prestane da kuca, kao da se koleba da li da nastavi da me i dalje održava u ovom bezvrednom životu. Jer ta lepotica mene uopšte ne vidi. Ona gleda kroz mene kao da sam duh, manje vidljiv od vazduha... Ne primećujući da bi me usrećila ako bi me prostrla kao tepih pred svoje divne nožice, pa da po meni gazi sve dok tako srećan ne izdahnem. Ali ja se baš raspričao.Ma, šta ima i da krijem? Što jes’ jes’... Meni ovako matorom rastu zazubice, čim je ugledam na kilometar,  neću da se lažemo. Uostalom, šta ja tu da savetujem jednog pametnog momka, pametnijeg od sebe, pred kojim je neokrnjena, srećna budućnost, koju još nije ni počeo da gricka, -  zaključi Ljuba, pa se nekako paćenički nasmeja, ne obrativši pažnju na sagovornika, kojem očigledno nije bilo do smeha.


Случајан избор књиге

Loz trece izdanje

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако желиш да сазнаш шта она о теби стварно мисли, спомени јој неки њен недостатак;

- Ако желиш да нека твоја тајна доспе у јавност, реци жени да је то само за њене уши;

- Неке жене немају среће зато што за њом  јуре у штиклама;

- Паметна девојка која зна шта хоће, понаша се као да то не зна;

- Најпаметнија је девојка која то вешто скрива;

- Ако за њим јуриш у штиклама то може бити разлог што не успеваш да га стигнеш.