Роман АВАНТУРА, одломак СПАС

     Потпуно очајна у ситуацији која јој је изгледала безизлазна Данијела је одлучила да се више не препире и не опире, него да смирено и прибрано одлучи шта јој је даље чинити. Схватила је да је једино решење да се покаже помирена са судбином и толерантна и да чека и вреба повољну прилику да би се спасла.

     Али како када у град није никад могла изаћи без мушке пратње и то углавном Халалове млађе браће, која су на њу пазила као ловачки пси на драгоцени улов. И при томе је морала ићи на понижавајући начин иза свога мушког пратиоца на растојању од неколико метара, а никако упоредо са њим. Па и када он негде случајно застане да би се са неким поздравио или се само загледао у излог она је морала да стане на месту на којем се затекла и да тако стојећи на растојању сачека да он поново крене, а она тада за њим.

   Само то не значи да он није изузетно пажљиво мотрио да ли га она прати и да случајно не покуша да бежи.

   Међутим, та пажња не може да буде интензивна и баш стално беспрекорна, па је један такав тренутак Данијела искористила када су пролазили поред полицијске станице и утрчала у зграду у тренутку док је Халалов брат Моа расејано гледао у правцу неког саобраћајног удеса, који се догодио на улици.

     Данијела је тако спретно и хитро утрчала у полицијску станицу да Моа једноставно није могао да схвати где је тако брзо нестала као да је пропала у земљу.

     У полицијској станици онако задихана и уплашена, Данијела је потражила командира испоставе и онако усплахирена му укратко на енглеском испричала у каквој невољи се нашла, те како је жива сахрањена у Халаловој богатој палати одакле никуд не може да макне без пратње његове браће или других
проверених чувара.

        Командир станице ју је пажљиво и учтиво саслушао, замолио је да сачека пар минута, да би се он са претпостављенима договорио о даљим потезима па нестао у суседној просторији. Тамо је подигао телефонску слушалицу и позвао свог претпостављеног министра унутрашњих послова, никог другог него самог Халала:

        - Шефе, овде ваш верни командир испоставе на лучком пристаништу, имам за вас једно несвакидашње питање- да ли вам нешто недостаје?

        - Не Мунире, све што ми је потребно и више од тога ту ми је под мојом контролом.

        - Мислите министре можда на ону плаву лепотицу са другог краја планете?

        - Да, погодио си. Тај драгуљ ми је драгоценији од свих осталих.

        - Е па тај драгуљ више није у вашем трезору. Напротив, овде је код мене, тражи заштиту од тортуре, којој каже да је изложена у твом кавезу.

        - Дођавола, тако значи. Дај ми Моа, хоћу њега да чујем.

        - Нажалост то не могу. Он није овде. Овде је само мала плавушица. Чека ме тамо у суседној просторији.

        - Слушај ме добро. За њу ми животом одговараш, док не стигне моја екипа да је преузме. Хвала ти на овом обавештењу. Нећу ти то заборавити.


Случајан избор књиге

Loz trece izdanje

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Заједничка патња везује људе једне уз друге више него заједничка срећа;

- Будале су уверене да су срећније од других, тако мисле и тако се осећају, а то је најважније;

- У љубави као и у рату све је дозвољено? Погрешно! Бежање у рату је пораз, а у љубави победа;

- Ако мушкарац страсно љуби жену на јавном месту значи да му није супруга:

- У љубави  никад довољно поверења, а без поверења нема љубави;

- У љубави један се прави да воли, а други да му то верује, јер само тако могу да се осеећају срећним;

 - Ако последице љубави збрајамо и анализирамо долазимо до мржње. Оканимо се ћорава после, искључимо резон;

- Они који воле резонски само себе варају да знају шта је љубав;

- Љубав  је могућа у романима, у филмовима али и у - машти!

М.С.