Одломак из романа ТАБУ, Марка Смукова (сценарио за екранизцију):
DON’T TOUCH ME!
EXT. NOĆ. PUSTA ULICA VELEGRADA.
Mladić dvadesetpetogodišnjak, sitan, mršav, srednjeg rasta, intelektualni tip. Deluje mišićavo, žilavo. Lenjo, mlitavo se vuče trotoarom u iznošenoj, jeftinoj majici, farmerkama i pohabanim patikama. Pogleda na svoj ručni časovnik. Kazaljke pokazuju ponoć. On zastaje kod jednog neuglednog restorana. U izlogu je istaknut ručno, flomasterom ispisan spisak jela i cena. Mladić vadi svoj novac iz džepa pantalona, prebrojava ga i posle kraćeg kolebanja ulazi, nesigurno, trapavo i bojažljivo.
INT. SALA RESTORANA PRAZNA. STOLOVI I STOLICE BEZ GOSTIJU. SAMO ZA JEDNIM OD STOLOVA SEDE TROJE: ATRAKTIVNA PLAVUŠA DUGE KOSE I DVA NABILDOVANA GRMALJA.
Pridošlica baci kratak, bojažljiv pogled u pravcu opisane trojke, koja ga gleda netremice, zainteresovano. Njemu to kao da ne sluti na dobro, pa bira mesto za stolom koji je najbliži izlazu. Pošto je seo, ispod obrva diskretno pogleda u pravcu one trojke koja ga i dalje promatra sa interesovanjem. Oni se pri tome međusobno nešto došaptavaju. Očigledno da je pridošli mladić predmet njihovog ne samo interesovanja nego i nekog dogovaranja.
Nonšalantno, pocupkujući po taktu tihe muzike koja dopire iz nevidljivog radia, pridošlici prilazi konobar, odmerava ga svojim ispitivačkim pogledom, sa jedva primetnom senkom ironije u uglu usana.

Опширније: ТАБУ

Роман СВИНГЕРИ, одломак НАЂЕНКА:
Тако сам нашла да су се Фројд и Јунг исцрпно бавили проучавањем снова. Нарочито први, који је веровао да снови представљају неиспуњене жеље и чежње, а које се углавном односе на инстиктивне импулсе, који порекло воде из најранијег детињства лица које сања. Сматрао је да свака цивилизована особа задржава инфантилне облике сексуалног живота, на овај или онај начин, те да зато потиснуте, неиспуњене сексуалне жеље представљају основни мотив – “снагу за конструкцију сна”. Мада се такве жеље не појављују непосредно у сновима, него прерушене на различите начине, да би сањачу биле прихватљивије.
Све ми је то изгледало бесмислено. Какве везе могу имати разјапљене чељусти крвожедне звери из мојих снова са неким мојим “потиснутим инфатилним сексуалним жељама”?
Насупрот Фројду, Јунг није сматрао да снови нешто скривају, него да су изражени симболичким језиком што се можда тешко може разумети, али је у суштини, природни облик људског изражавања. “Поезија је други облик људског изражавања где метафора и симбол имају главну улогу, али ми зато не сматрамо да је највећи део поезије нешто намерно неразумљиво”, односно “снови могу да садрже недокучиве истине, филозофске ставове,илузије, дивље фантазије, сећања, планове, ишчекивања, ирационалне доживљаје, чак телепатске визије, као и ко зна шта још...”
Имајући у виду да се рађамо и умиремо сваког трена, зар није могуће да они неразумљиви делови наших снова, који ни најмање не асоцирају на призоре нашег, садашњег света, нису можда потсећања на нешто што смо проживели у ранијем животу?

Роман истине САХАРА, одломак:
Нисам могао више да се уздржавам, па сам прснуо у смех:
- Еј Пале, ја мислио да си и ти адвокат, кад шта видим – гинеколог! Па, нађе ли што тамо у тим рудокопима сексизма?
Пашко се није дао збунити:
- Само ти Маки уживај гледајући ове пичкице, као бресквице, ово нећеш наћи ни у америчким порно филмовима...
За све то време Тамара је мене гледала унезверено, правдајући се:
- Ја не знам шта им је! Никада им се овако нешто није десило! - онда окренувши се ка њима – Јесте ви полудели или сте само пијани?! – А затим опет према мени – Никада нису били овакви.
Ово Тамарио пренемагање поново ме је насмејало:
- Ма, не треба да се правдаш. Знам ја да се ти дружиш само са поштеним светом, свецима, часним сестрама и калуђерицама.
Тада се Пашко окренуо према оној, коју је представио као Матилду, загрлио је и привукао к себи, па обраћајући се мени, рече:
- Ово је моја Илда, тек је допала у мој харем, њу ти не дам. Али ми смо другари и све братски делимо, зар не? Ево ти Ирис, ту је видим и Тамара, само да је мало раскравиш, да се опусти, па уживајте утроје. Наша Тамарица може много тога да ти покаже, она већ зна све што је требало да научи и да зна...

Опширније: Илда

Роман Марка Смукова СТАРАЦ И СУНЦЕ - уводни одломак


Клизајући се и посрћући по залеђеном асфалту, прекривеним сасвим танким слојем свеже нападаног снега, два кршна младића у перјаним јакнама и са црним капуљачама на глави и преко већег дела лица, једну, наизглед крхку девојку покушавали су да убаце кроз широм отворена врата црног мерцедеса. Она, иако слабије физичке грађе, млатарајући ногама, упорно се одбијала од каросерије аута, тако да су њихови напори били узалудни. Девојка вришти и дозива у помоћ. Мирко се осврће око себе. Снежно бела улица је без иједног пролазника. Нигде никог. Ледена, бела пустиња у недоглед. Професоров поглед се сусреће са очајничким, вапијућим погледом несрећне девојке. Било је само питање тренутка кад ће њен отпор попустити, па да се нађе у колима са нежељеним сапутницима, где не може да доживи ништа добро. Само силовање, а можда и сакаћење или убиство. Највероватније све то, заједно.»Трговина људима, бело робље...» Све то и још тога црног и још црњег брзином муње протутња свешћу професора.
Он се осврће лево десно, али бела улица је потпуно пуста. Нигде никог, па ни полиције сад у овом тренутку, кад је најпотребнија.
«Али ја нисам никакав херој. Ја сам само писао о јунацима, да бих се тако, макар у машти, поистоветио са снагаторима», хтео је да довикне несрећној девојци. Да се оправда. Међутим, пробуђена савест му није дала мира:»Зар ћеш тако да се окренеш и одеш, бедо од човека. Како ћеш после тога да наставиш живот са самим собом, таквим какав си» скоро да је дословно чуо глас из своје подсвести. Мирку из сећања се заискрише стихови из неке песме: Има насладе у боју и страшном понору на крају... Од како је света и века јунаци су били то што јесу. Нити су бирали прилике, нити непријатеље, а нису улетали у борбе само када би за противнике имали слабије од себе, те ако би следсствено томе могли бити сигурни у победу. Будући да за мудровање и колебање није било времена он, не препознавши ни самог себе, викну на оне момке:
«Одмах да сте пустили ту девојку!»

Опширније: Уводни одломак Старац и сунце

Из романа "На раскрсници без путоказа" алтернатива:


- Ватра је привидно укроћена звер која никад не заборавља своје исконско, дивљачко порекло;
- Љубав се догађа и старима, али само међу младима цвета оно најлепше пријатељство, кад се свесрдно деле победе и порази, задовољства и невоље;
- Наметање среће води само у несрећу;
- У рату је заиста све дозвољено, нарочито ако се не мисли о последицама које ће да сносе они недужни;
- Неко жели да буде јунак, а некоме је јунаштво изнуђено;
- У љубави као и у религији блажени су они који не постављају питања него верују и у оно што је невероватно;
- Пријатељства престају кад се људи упознају;
- Мајчино срце је оаза усред пустиње;
- Очи слепе од љубаи непогрешиво проналазе свој пут;
- Кад је љубав стварност слобода може бити само привид;
- Свака птица своме јату стреми;
- Неко рече да је неверовање мајка мудрости и - погреши;
- Какви истражитељи, таква истрага;
- Рат и љубав - ватра и вода. Познато је ко побеђује;
- Какве судије, таква правда;
- Не качите се са заљубљеном женомн, бићете поражени;
- Љубав покреће ратове, прекраја светове, она води нас против свих светова
- За страдалн ика у беспућу свака стазица је пут наде;
- Хроми ће проходати, слепи ће наћи свој пут и угрожени своје прибежиште уз помоћ лозинке - Боже помози!

Случајан избор књиге

Loz trece izdanjeШта све можеш кад искрено волиш?

Одговор на ово питање даје овај роман искушења, која непокореним заљубљеницима испоставља њихова непредвидива судбина, на увек актуелним беспућима и животним раскрсницама без путоказа. Мање о рату, а више о миру као сјајном тепиху љубави, националне толеранције и људске солидарности, у који су вредне ткаље источиле очи своје да би затим преко њега загазила прљава војничка чизма. Са апсурдном, нацистичком намером да широм света спасава оне своје сународнике којима је та врста спаса била тако добро дошла као кад би рибу извадили из мора, па је оставили на песку да ужива у благодетима сунчевих зрака. Илија Марковић о томе кратко, сажето каже“Упомоћ! Спасавају ме“. А да ли су ти спашени, после таквог, нетраженог спаса, могли и од кога да затраже помоћ или нешто сами да учине за себе у ратном беспућу у којем су се нашли – тешко.

У свакoм случају рат није доминантна тема овог романа. Пре би се могло рећи да је то прича о љубави, о љубави о каквој се углавном само сања, без потенцијала, али изгледа и прилике, тачније неопходности да се овако изрази. Дакле, ако није стављена на овакво искушење, без обзира на ниво снаге која је подржава, остаје непримећена, тако да је ни сами актери, понекад, нису свесни. А она би да се реализује, упркос свим околностима и непремостивим препрекама, што само доказује да човек заиста може све ако хоће. А Ханс и Бојана су хтели баш то немогуће, рушећи све флоскуле у смислу да је љубав као ватра – без хране се гаси. Или она – далеко од очију далеко и од срца и сл. Због овакве љубави вредно је родити се, проживети свој живот, па о њој нешто и написати, прочитати...

Да ли заиста Бог мотри у интервалима? Да ли му је потребан одмор? Или мотри само оне, на друштвеној лествици важније, па њих све по заслузи награђује или кажњава, а на младе и заљубљене као што су Бојана Петровић и Ханс Грубер не обраћа пажњу? Бар да их тако и други остављају на миру. Али не. Већ током XIX а затим XX века, па и даље све до данашњих дана и сами смо сведоци све већег уплитања државе у живот појединца. Надали смо се да ће то да прође са одласком на сметлиште историје диктаторских режима, комунизма и нацизма. Није прошло. Слободан индивидуализам као бескористан или чак штетан и даље изгледа нема шансе. Зато је ово проблем, вечито актуелан.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Љубав је лепа али њене последице углавном нису. Пожељно је уживатги у оном што имаш данас не мислећи на сутра;

- У љубави нема милости, лоше се лошијим враћа, а добро заборавља...

- Љубомора је као глауком. Све је деформисано.

- Волети зато што си се обавезао је глупост.

- Љубав је занос, један вид неурачунљивости, а сматра се пожељним да двоје ипак у таквом стању закључују најважнији уговор свог живота, као што је брак!

- Љубав се не може планирати и свесно одржавати. Деси се или се не деси.

- Лепота је пролазно стање које не слути на добро (Жан Ромен), сексуални однос траје "једанаест минута" (Пауло Коељо), а брак треба да траје сатима, данима, годинама. Зато је препоручљиво за брачног друга бирати особу са којом ти никад није досадно, са којом можеш у бесконачност да причаш, да се радујеш, плачеш и да се смејеш, укратко са којом ти је пријатно и да се "само" дружиш.

М.С.