Иако интервенција НАТО-а ради "спасавања цивила" у Либији још није окончана већ сада се могу сагледати, мада не и коначни, реултати тог подухвата, како их презентују новине: 30.000 погинулих и 50.000 рањених људи, дакле тих истих цивила, који су требали бити спасени! Та медијска статистика ништа не каже колико је у позамашној групи рањених оних који су остали без руку, ногу, једног или оба ока и да не набрајам. Укратко - осакаћених и унесрећених за цео живот. Нити колико је тако страдало  деце или младих, који заправо још нису ни закорачили у  живот...

Имајући у виду тако велики број жртава и обзиром на жилав отпор Либијаца верних Гадафију, без обзира колико га сада оркестрирана западњачка пропаганда приказује тиранином, потпуно је јасно да тамошње друштво још није било зрело за промене. Дакле, тобожња тиранија ипак није била тако окрутна и неподношљива како нас уверавају страни медији. Па ко је то био тако нестрпљив, коме се толико журило? Наравно, новопеченом Наполеончићу, јер ближе се председнички избори. Видимо, кад год се приближавају избори у некој од великих, арогантних светски сила, то мора да плати нека од мањих земаља, нарочито ако је још и богата нафтом.

Све ме то некако подсећа на тридесете прошлог века. И тада су као и сада утицајни, непристрасни (ако су такви и могући) светскиу медији  -  ћутали. Знамо како се то завршило. Мењају се само називи, није више Аушвиц, него Абу Граиб, Гвантанамо и тд. Наравоученије за оне земље богате нафтом и гасом: спремите се. А оваквима сиромашнима као што је Србија отфикариће део територије да би се увукли Саудијцима, Пакистанцима и инима. Шта учинити? Ништа баш ништа. Можда тек оно "J' apelle un shat un chat" дакле преостала могућност да ствари назовемо правим именом.

М.С.

"Као што је политика разорила Југославију, јер то није био глас народа и воља Срба и Хрвата да се раставимо, него воља и организовани злочин светске политике, тако је и воља светске политике да се ми помиримо", сматра Ведрана Рудан ("Политика" 31.август т.г.)

Дакле почело је да се одмотава клупче зла. Добро је нека барем потомство зна. И сад нама ти злочинци светског ранга соле памет, кроје капу. А који су конкретно ти? Врло је лако утврдити - то су они који су профитирали из наше крви, прогона и сиромаштва, општег пропадања. Они увек нађу крволоке као што је онај луди поручник морнарице једне велесиле, да ли је потребно наводити које, Џејмс Матис који јавно, приликом једне ТВ панел емисије, без устручавања, изјављује: "Уствари, борбе су веома забавне. Крици, галама, волим све то, забавно је када убијате људе."

Једном, не у много далекој будућности, поставиће се и питање: где су тада када је требало да дигну свој глас били умни, поштени, морални људи свих тих крваво завађених народа, они искрени патриоти? Скривени у мишје рупе? Бар да је тако било. Не, били су такође сврстани сваки у своје стадо, у свој тор. Макар да им је данас доста те назови патриотске реторике. Није. Још увек се оглашавају. Срећом све мање и све ређе. Јер људима је заиста доста те бесконачне мржње.       

М.С.

Док сам на пијаци бирао и у своју кесу трпао кромпир у пратњи оца наилази шврћа од неких две године. Он са гомиле дохвати најкрупнији, за његов узраст огроман плод и грчевито га држи. Не смета му ни што је прљав од остатака земље. Отац га убеђује да кромпир врати на гомилу, нису дошли због кромпира, не треба им, али шврћа не попушта. Свој плен чврсто држи стиснут уз тело. Не помаже ни убеђивање продавачице да ће му га вратити  чим га измери и наплати. Мали ником, ни продавачици ни свом оцу, не верује. Продавачица напокон попушта и поклања му га. Дакле, изборио се за свој его! А ја се питам: да није то можда почетак, први корак у стасавању једног тајкуна?

М.С.

На питање куда је кренуо дечак одговара: како могу да знам кад још тамо нисам стигао? Заиста, ми знамо свој пут али никад не можемо бити сигурни куда ће нас он одвести. Уосталом , свет једног детета није и свет његовог оца и мајке. Јер свет је наша свест о њему. Изван свести свет не постоји. Изван свести нема ничега. Није ништа ново, само треба да се на то потсетимо, с времена на време, да ништа није ни лепо ни ружно, а да га наше мишљење не чини таквим.

 Исто и што се тиче боја. Питајте далтонисту шта је плаво, а шта зелено и изненадићете се. С друге стране сви смо ми далтонисти. Исте ствари посматрамо различитим очима. То знам из искуства. Само неискусан судија може да се обрадује ако о неком догађају има више сведока, пошто је сваки од очевидаца видео нешто друго. Барем у сегментима, а то компликује пресуђивање.

Рећи ћете битна је истина. Али то је оно што не постоји као чињеница него наша свест о њој, тачније о њима, јер истина је збир наших светова о том појму.

М.С.

За било коју врсту естетског стваралаштва патња је прикладнија, јер срећа представља сам крај приче. А нико разуман не почиње од краја. Чак се ни бокс-меч не завршава нокаутом на почетку прве рунде. Замислите реакцију публике која је платила скупе улазнице, а већ после минут, два треба да напусти гледалиште! Самоћа је неминован пратилац старости. Срећом човек развијеног интелекта и бујне маште никад није сасвим сам. Он тај неизбежан статус прихвата, не само као нешто немниновно, него чак и као добродошло прибежиште, где може слободно да дише пуним плућима и да напокон буде сам свој, ослобођен свих брига и дилема. Кад се каже да је свако обавезан да буде срећан то изгледа као бесмислица, а није. Не ради се ту о неким егоистичким разлозима, него о племенитој обавези сваког човека да показивањем, можда чак нападним истицањем своје несреће, не унесрећује и оне најближе око себе, оне који га воле, поготово ако тиме сам себи не олакшава положај у којем се нашао. М.С.

Случајан избор књиге

Vertigo“Луцидна и занимљива проза, у чијем средишту је једна несвакидашња љубавна прича, показује да је њен аутор – адвокат Марко Смуков, пре свега верни сликар најтананијих стања људске душе..."

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако си слеп од љубави, ожени се, прогледаћеш;

- Боље је спавати под ведрим небом, него са јежом под истим јорганом;

- У браку је као и у спору пред судом - једна страна је увек незадовољна;

- Ако је превише волиш ожени се њоме, мање ћеш је волети;

- На питање зашто се тако висок и крупан, оженио малом и ситном, одговара да је од два зла бирао мање

М.С.