Уважавајући мишљење књижевног критичара који је написао да је „...Смуков писац који као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота,“ не смем да разочарам. Држаћу се истине, реалности света који нас окружује, а које понекад нисмо ни свесни. И то реалности живота нас самих, а да и не говоримо оних око нас, које постајемо свесни тек кад нам се на ту стварност укаже, што уосталом и јесте, или барем треба да буде, сврха књижевности. Следствено томе, становиште да књижевност није невина, него је кривац и да треба то да призна сама себи, било би основано само ако бих покушао да вас заваравам. Да се поигравам са вашим поимањем истине и реалности, а да то у овом уводу не назначим. Ценим оне ауторе који одмах на почетку, било изричито или на неки препознатљив начина као да кажу „хајде да се играмо“, па ко воли нека изволи. Дакле, нема лажи нема преваре.

Напротив, пошто овај роман није игра, а мој кредо је истина али и занимљивост пре свега и поврх свега, поставља се питање шта је то што може бити занимљиво, а из стварног живота? С тим у вези позивам се на мајстора драме као што је славни синеаста, Хичкок, који каже да је драма уствари живот из којега су искључени само они досадни елементи.

Као што се може видети драма кроз коју су прошли главни јунаци овог романа Бојана и Ханс је таква да и нема никаквих досадних елемената, које би било потребно искључити. Напротив, уважавајући оно мишљење да је досада гора и од насиља, можда сам и превише сажимао, па није немогуће да ће се понеки читалац осетити ускраћеним за неке појединости.

Е сад, поставља се питање у чему је особеност ове фабуле због чега би завређивала пажњу читалаца? Пошто увек пишем онако како тренутно мислим и осећам, без унапред разрађеног плана радње, понекад сам чак изненађен оним што сам написао, па и ганут до суза! Као да је то креација неког другог, мени непознатог ствараоца! Јер, обратио сам пажњу! Дакле, тек кад је дело завршено могу, мада само донекле, да одгонетнем шта сам то желео и хтео да кажем? И какав је смисао свега тога.?

Према томе, одговор који желим дати има сврху да и мени самом, као аутору, разјасни ту недоумицу. Од како постоји писана реч литература је пуна драматичних, осујећиваних и на све могуће, једва схватљиве, начине онемогућаваних љубави између мушкарца и жене. Али љубав ово двоје младих се издваја због тога што су те препреке, које им испоставља судбина, обоје свако на свој начин савлађивали, а у циљу реализације своје љубави , не штедећи своје животе. Као да се цела васељена уротила против њих, као да је прва брига свеукупног човечанства, пре свега оног дела који је под оружјем, само да њима двома онемогући да се воле и да тако уживају свој живот, у свету који су за себе одабрали.

А њих двоје, необично је што су упорно веровали у немогуће да би на крају и то немогуће постало могуће.

То што се у тексту помињу и ратна збивања не значи да је ово роман о рату, дакле о теми о којој је већ и превише писано, тако да и не би имало ишта ново да се напише. Уверавам вас да је рат само неопходан декор, сценографија, што би рекле филмаџије, а суштину ће свако моћи да сам открије по сопственом нахођењу.


Случајан избор књиге

t poruke

Поетска збирка са афористиком Марка Смукова под називом Поруке, превасходно се истиче непосредношћу поетског као и прозног исказа, где се мисаоност успешно повезује са емотивношћу, док је у целини инспирисана животним битисањем, вечним питањима опстанка. Трудећи се да не изневери живот Марко Смуков најкраћим, како истиче, језгровитим попут „бљеска муње“ речима исказује своју животну Голготу да би после проживљених паклених мука, без икакве кривице, па и без неке судске одлуке, која би подразумевала неки, било какав, процес доказивања и расправе, у једном трагичном животном периоду остао, срећом, при памети привржен „човекољубљу без узвраћања, као најбољем облику побожности, које превазилази све бучно пропагиране вероисповести света“. Пажљиви читалац његове рефлексивне, асоцијативно–исповедне поезије и стварносне прозе који се могу разврстати у низ тематски разноликих циклуса, уочиће њихово инспиративно изницање, што се каже право „из срца и душе“ с тежњом да се никад не изневери живот, тако да нам се намеће она чувена порука песника Бранка Миљковића: „Поезија се пише властитом крвљу. Речи постају mots carnivores.“

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Неуспех је понекад уско брвно за прелаз преко набујале реке ка успеху;

- Без обзира шта предузимаш увек ће се наћи неко ко ће ти рећи да грешиш. За успех је најважније имати самопоуздања, а некима као да је једина брига како тога да те лише;

- Треба имати на уму да су људи углавном презаузети размишљањем о себи, тако да су закључци које изводе о теби, површни, те следствено томе и њихова мишљења непоуздана, па им не треба придавати одлучујући значај;

- Познато је да прилика ствара лопова, а кад је у питању прељуба значи да се у правом тренутку, на одговарајућем  месту нашла погрешна особа;

- Стално слушамо да је политика курва, а сви смо до гуше у њој, па да ли то онда значи смо сви ми курвари?

- Ако себе хипнотишемо нетачним уверењима не треба да се чудимо што имамо проблеме;

- Не морамо се волети, али ни мрзети, зар не?

- Мржња не убија оне које мрзе него оне који мрзе;

- Неподношљиво је мрска љубав која се нуди ако на њу не можемо да узвратимо;

Мали подстрек сујети младе особе може да буде од користи за развој њеног самоуздања, без којег нема успеха у животу али је штетно ако тако надувани его постане сам себи сврха...

М.С.