Можда ти се, поштовани читаоче, учини да је овај увод преопширан, али да ли је и занимљив не можеш знати ако га претходно не прочиташ. Ипак, ја те не наговорам на тај надчовечански напор. Напротив, нико те не спречава да овај текст, одељак, једноставно изоставиш, прескочиш, све у зависности од тога да ли желиш да доживиш комплетан интелектуални и емотивни доживљај или те интересује само гола садржина, факта... Од воље ти.

Искуство ме учи да читаоци, чак и кад пишем у трећем лицу, не могу да се уздрже, а да ми не поставе питање: да ли се то заиста тако догодило? Тим пре такво питање могу да претпоставим кад је у питању овај роман, исповест, коју пишем у првом лицу. Молим за опроштај што сам мало, сасвим изузетно, преобликовао неке небитне догађаје и имена, за случај да су извесни ликови још увек у животу. Јер, модел је ретко кад задовољан портретом који је о њему реализовао онај плаћени, увлачарски уметник. Пошто на такав начин мотивисан ипак никад нисам био, нећу на коцку да стављам свој мир.

Стога желим да истакнем да сам се од почетка држао само оног мишљења славног синеасте Хичкока, који је писао да је најбоља драма сам живот, из којега су искључени само они досадни елементи. Изненађен сам открићем колико је то тачно. Имајући то у виду да је истина једна, а измишљати се може само лаж, нисам хтео да лажем, па ма колико да је неистина изгледала лепа и заводљива. С друге стране не могу сметнути с ума ни Борхесово схватање да писац треба да пише тако да обрадује свога читаоца, па унапред занемарујући мишљење књижевничке братије, обраћам се искључиво твојој пажњи и интелигенцији, поштовани читаоче. Закључак ће бити онај који логички следи, али који ћеш ти моћи да утврдиш као неминован. Па, и зашто би аутор вама наметао своје ставове или вас наводио на закључке идентичне својим? Јер нисам ни желео ни хтео да пишем роман са тезом. Немам је. Ако су неки поступци ликова овог романа за вас неприхватљиви, не треба за то да окривљујете ни мене, ни моје јунаке. Ми смо ситни и безначајни, поштени и истинољубиви. Сама природа је таква каква је, ми смо такви какви смо и волимо свој живот такав какав је, непредвидљив, занимљив, чудан али један, једини који ћемо икад имати. Другог нема.

Можда је ово роман о љубави. Ко зна. Ја не знам. Ако је ово заиста љубавни роман онда је најчуднији роман те врсте, икад написан. Јер реч „љубав" и оно „волим те" нигде се не помиње, осим тек једном на крају и то у контексту негирања. Према томе, овде нема оног „ах" и „ох" па ни завршетка идиле у облику „... тако си диван/дивна, много си ми драг/драга, али..." и томе слично. Па, онда зна се, иза оног кобног „али" шта следи. Патња. Дакле, није искључено да се о љубави може писати и на начин да се та често употребљавана и злоупотребљавана флоскула не узима у обзир.

„Много си ми драг/драга, али ..." тих отровних, деградирајућих, лукаво подметнутих речи у овом тексту неће бити. Као ни деликатног избегавања сурових чињеница, ради додворавања самозваним арбитрима, јер...

Могао сам да будем углађен, фин – нисам хтео. Могао сам да будем сладуњаво симпатичан – нисам хтео. Могао сам да пишем о глупаво срећним и веселим људима – нисам хтео. Могао сам да пишем трагедију, знате оно крв и сузе, па онда на крају срећан завршетак, сви задовољни и радосни – нисам хтео. Укратко, могао сам да лажем, како су то чинили многи аутори пре мене – нисам хтео! Ја не тражим љубав читаоца, ни за себе, ни за овај роман "Сахара". Ја само, на крају свог животног тока, сводим своје искуство на једну истиниту причу о парадоксу, са поуздањем у сопствену независност од било чијег суда, љубави или мржње, уважавања или ниподаштавања, са невероватно снажним осећањем тријумфа, да сам доспео на овај ниво кад ми нико, ама баш нико, више ништа не може. Ни да ми науди, да ме унесрећи, ни да ме обрадује, усрећи.

Читам романе, гледам филмове, ТВ серије и шта видим? Свуда скоро исти шаблон: двоје се венчају, изроде децу или дете, затим једно друго окривљују што у њиховом браку више нема жара, растану се, па и он, и она, долазе у искушење са оном фаталном трећом, односно трећим, али на крају то ипак остају само искушења. Побеђује стара љубав, супружници се напокон дозову памети, сете се да имају децу, поново се састају и настаје нови почетак. Срећна породица је коначно, поново на окупу. Сви сијају од среће. „Рај је овде, на земљи!" Тако предвидљиво и досадно, досадно, досадно...То је ваљда она корисна лаж, али је ипак лаж. Тешка лаж, која изазива досаду, мучнину али и бес, јер вређа логику и здрав разум. Наводно је потребно да се у литератури, филму, медијима уопште, ствари тако приказују, ради општег добра. Млади нараштаји масовно се одгајају како би кад одрасту постали што успешнији лажови у лажном друштву, а тиме за саме себе и друштво, уопште, кориснији грађани... Дилеме нема и не сме да буде! Све је већ и за сва времена, као и за све ситуације, унапред одређено, чврсто омеђено!


Случајан избор књиге

Starac i sunceДа ли је могуће тако несебично волети неку особу да бисмо се одрекли њене физичке присутности, како би она своју срећу могла остварити негде другде, са неким другим? Писац Марко Смуков својим новим романом "Старац и сунцe" (Прометеј Београд 2008.) нам доказује да је то не само могуће него да се догађа. Јер фабула је заснована на стварним догађајима из адвокатске праксе и сопственог искуства аутора

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Неуспех је понекад уско брвно за прелаз преко набујале реке ка успеху;

- Без обзира шта предузимаш увек ће се наћи неко ко ће ти рећи да грешиш. За успех је најважније имати самопоуздања, а некима као да је једина брига како тога да те лише;

- Треба имати на уму да су људи углавном презаузети размишљањем о себи, тако да су закључци које изводе о теби, површни, те следствено томе и њихова мишљења непоуздана, па им не треба придавати одлучујући значај;

- Познато је да прилика ствара лопова, а кад је у питању прељуба значи да се у правом тренутку, на одговарајућем  месту нашла погрешна особа;

- Стално слушамо да је политика курва, а сви смо до гуше у њој, па да ли то онда значи смо сви ми курвари?

- Ако себе хипнотишемо нетачним уверењима не треба да се чудимо што имамо проблеме;

- Не морамо се волети, али ни мрзети, зар не?

- Мржња не убија оне које мрзе него оне који мрзе;

- Неподношљиво је мрска љубав која се нуди ако на њу не можемо да узвратимо;

Мали подстрек сујети младе особе може да буде од користи за развој њеног самоуздања, без којег нема успеха у животу али је штетно ако тако надувани его постане сам себи сврха...

М.С.