Као смерни ученик стрпљиво сам, у реду који се не помера чекао да уредник напокон обрати пажњу на мој рукопис, да га прочита, макар и онако летимично «с брда с дола» како сам признаје да чини, јер «где би ме то одвело ако бих дословно читао све што ми се потури под нос набеђени шкрабомани, док је живот тако кратак, а рукописи све дужи и опширнији»... Не, он ми галантно саопштава да има поверења у мене, па не мора ни да чита оно што сам му понудио, наравно одмах у штампу, него шта. Хвала на комплименту и на неразумевању. Јер ко ће се још одважити да узме и прочита књигу коју ни уредник није удостојио пажње да запази и прочита.

Тако ће новорођенче које је могло некоме да улепша сате, дане, а можда и добар део живота, бити сахрањено у мемљивом магацину књига и пре него што је својим чаробним осмехом стигло некога да обрадује. Али то је моје дело, не могу да останем равнодушан каква му је судбина, па на Интернету нађем податак да је моја књига у књижари «Филолог» тога месеца и те године, упркос опструкцији издавача(!), била једна од десет најпродаванијих. Мој издавач се прво чуди, а затим се спашава констатацијом да то «није ништа». Непоуздан податак. Значи, књиге нису продате! Вратите ми их онда, молим. Добро, добро, биће дат налог магацину да их спакују и да их доставе аутору. Али мојих књига, које «нису продате» нема ни у магацину. Уништила их поплава, кажу! Појео вук магарца.

Али ја постојим! Охрабрен хвалоспевима читалаца напишем и објавим мноштво других књига (www.markosmukov.com), уследиле су повољне критике, ни једна неповољна, па ја закључујем да је то баш она карика која недостаје. Неко жешће обрушавање на моја дела па и на мене самог, као писца добро би ми дошло, зашто не? Било је и тога али у фазону: «Обзиром на његове године, животно доба, зачуђујуће како је писац успео да се уживи у преокупације, животне догодовштине, па и у начин изражавања младих...» Бла, бла, бла... Сегрегација по животним добима! То му дође као оно: види га мајмун, а уме да ољушти банану!

Ја и даље постојим, па ми дође да вриснем, али како кад ме ништа не боли? Смејао бих се, али се бојим увредићу некога. А Ивана, Зоран, Марина, Софија, све моји литерарни обожаваоци ми досадише хвалоспевима, па их упутим да то што мени ласкају у четири ока, напишу и однесу редакцијама новина. Амбициозна омладина, све будуће врхунски успешне литерате кажу носили су то уредницима, али ови их одбијају. Зашто, зар није добро састављено, промашена тема или нешто слично? «Не», следи одговор- «интегрално не може, имамо своје људе за то, али можда парцијално оставите може да послужи кад дође на ред...» То значи ред који се не помера без паралелне, бочне, логистичке подршке.

Што се, пак, тиче тих, редакцијских, једних те истих људи који пишу о једним те истим писцима (један се жали да не може да пише о другима јер изван тога уског круга својих пријатеља и познаника не може да нађе књижевно дело вредно помена, а никог да примети да није то можда зато што му не пада на памет да га потражи негде изван тога уског круга), а редакција и ту бесмислицу некритички штампа! Ваљда је аутор неки од оних из оног непомичног редоследа «својих људи».


Случајан избор књиге

Bracno - vanbranim lavirintomИз рецензије уредника:

“Без лажног стида и колебања писац уверљиво описује љубавничке авантуре чија нас занимљивост наводи да се најежимо и насмејемо...”

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако желиш да сазнаш шта она о теби стварно мисли, спомени јој неки њен недостатак;

- Ако желиш да нека твоја тајна доспе у јавност, реци жени да је то само за њене уши;

- Неке жене немају среће зато што за њом  јуре у штиклама;

- Паметна девојка која зна шта хоће, понаша се као да то не зна;

- Најпаметнија је девојка која то вешто скрива;

- Ако за њим јуриш у штиклама то може бити разлог што не успеваш да га стигнеш.