Као смерни ученик стрпљиво сам, у реду који се не помера чекао да уредник напокон обрати пажњу на мој рукопис, да га прочита, макар и онако летимично «с брда с дола» како сам признаје да чини, јер «где би ме то одвело ако бих дословно читао све што ми се потури под нос набеђени шкрабомани, док је живот тако кратак, а рукописи све дужи и опширнији»... Не, он ми галантно саопштава да има поверења у мене, па не мора ни да чита оно што сам му понудио, наравно одмах у штампу, него шта. Хвала на комплименту и на неразумевању. Јер ко ће се још одважити да узме и прочита књигу коју ни уредник није удостојио пажње да запази и прочита.

Тако ће новорођенче које је могло некоме да улепша сате, дане, а можда и добар део живота, бити сахрањено у мемљивом магацину књига и пре него што је својим чаробним осмехом стигло некога да обрадује. Али то је моје дело, не могу да останем равнодушан каква му је судбина, па на Интернету нађем податак да је моја књига у књижари «Филолог» тога месеца и те године, упркос опструкцији издавача(!), била једна од десет најпродаванијих. Мој издавач се прво чуди, а затим се спашава констатацијом да то «није ништа». Непоуздан податак. Значи, књиге нису продате! Вратите ми их онда, молим. Добро, добро, биће дат налог магацину да их спакују и да их доставе аутору. Али мојих књига, које «нису продате» нема ни у магацину. Уништила их поплава, кажу! Појео вук магарца.

Али ја постојим! Охрабрен хвалоспевима читалаца напишем и објавим мноштво других књига (www.markosmukov.com), уследиле су повољне критике, ни једна неповољна, па ја закључујем да је то баш она карика која недостаје. Неко жешће обрушавање на моја дела па и на мене самог, као писца добро би ми дошло, зашто не? Било је и тога али у фазону: «Обзиром на његове године, животно доба, зачуђујуће како је писац успео да се уживи у преокупације, животне догодовштине, па и у начин изражавања младих...» Бла, бла, бла... Сегрегација по животним добима! То му дође као оно: види га мајмун, а уме да ољушти банану!

Ја и даље постојим, па ми дође да вриснем, али како кад ме ништа не боли? Смејао бих се, али се бојим увредићу некога. А Ивана, Зоран, Марина, Софија, све моји литерарни обожаваоци ми досадише хвалоспевима, па их упутим да то што мени ласкају у четири ока, напишу и однесу редакцијама новина. Амбициозна омладина, све будуће врхунски успешне литерате кажу носили су то уредницима, али ови их одбијају. Зашто, зар није добро састављено, промашена тема или нешто слично? «Не», следи одговор- «интегрално не може, имамо своје људе за то, али можда парцијално оставите може да послужи кад дође на ред...» То значи ред који се не помера без паралелне, бочне, логистичке подршке.

Што се, пак, тиче тих, редакцијских, једних те истих људи који пишу о једним те истим писцима (један се жали да не може да пише о другима јер изван тога уског круга својих пријатеља и познаника не може да нађе књижевно дело вредно помена, а никог да примети да није то можда зато што му не пада на памет да га потражи негде изван тога уског круга), а редакција и ту бесмислицу некритички штампа! Ваљда је аутор неки од оних из оног непомичног редоследа «својих људи».


Читам новинску белешку о неком писцу који је извршио самоубиство да би скренуо пажњу критичара на своју књигу, која је остала незапажена. После тога очајничког акта његова књига . наравно није могла остати непримећена, али је негативно оцењена. Нарцисоидни фараони писане речи или су лењи или само зихераши, који неће да ризикују пишући о некима о којима већ није неко други писао.

Добро, признајем да сам као и остали прилично субјективан кад су у питању моја дела, али само на властиту штету. Склон сама да потцењујем све што сам написао и објавио. Али када је у питању мој последњи роман «Старац и сунце» морам да приметим: смешни сте ми сви ви који мислите да знате шта радите, кад пишете о другим књигама, а да ову нисте ни прочитали. Мислите да сам наиван, неупућен у те ствари, јер нисам студирао књижевност као што сте ви? Ма, чим сам научио да читам прочитао сам све четири књиге «Бијесног Роланда» од Лодовика Ариоста, а затим остало, из области литературе, што је објављено за последњих пола века и нисам нашао ништа што је боље од мојег романа «Старац и сунце». Пре свега, што се тиче избора теме, занимљивости развоја радње, али и стила, начина презентације суштинске идеје романа. Онога што ће остати да егзистира вековима. Јер кад једном сва данашња ремекдела буду заборављена остаће да битишу њихове идеје.

Али шта вреди кад се устаљени ред стереотипа не помера, па дела као што је роман «Старац и сунце» писаца, усамљених јахача, као што сам ја нема ко да чита.

Марко Смуков


Случајан избор књиге

Zalutali u sopstvenom prividuИз рецензије уредника:

“Пред вама је роман у коме се Марко Смуков афирмише као искусан писац, мајстор заплета и у овом случају сликар психолошких портрета.

Прича говори о несрећној судбини младе Београђанке, жртве дезинформисаности и прерањивости.

Скаче са надвожњака и скраћује свју младост због љубави која је била узвраћана али она то није знала.

Специфичност романа је и да је написан као мозаик различитих прича па видимо како из сваког другог угла једна те иста прича делује потпуно другачије.”

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

-  Љубав не настаје, него се рађа. Оно што настаје током времена је сурогат љубави. Ватрица која тиња. На њој се не можеш опећи али ни огрејати;

-  Зевање реално или метафорично, ако баш и не убија љубав, сасвим извесно означава почетак њеног умирања;

-  Буди паметан само ако баш мораш, али никад не показуј жени до које ти је стало да знаш и оно што је она хтела да остане сакривено;

-  Кајање ти не гине ако причаш из пристојности, само да не би ћутао;

-  Уравнотежен брак често настаје тако што сваки супружник подједнако упорно вуче на своју страну;

-  Да није просипао глупости не би оставио трага иза себе, залутао би, па не би могли да га нађу;

-  Не би знали да је фајронт да им полицијске палице не покаују колико је сати;

-  Питали ленштину зашто ништа не ради, а он одговара да нема дозволу за рад;

-  Вреди ли да муж има своје ја и ако му се женино више исплати?

-  Новац има душу, лепи се уз оног ко га воли, а бежи од других који га радо и лако дају за ствари, које су им драже...

М.С.