Moju priču pod naslovom «Ponos u cicanoj haljini», istinit slučaj iz moje advokatske prakse“, svojevremeno je objavila «Politika», a zatim su tim povodom usledila brojna pisma čitalaca. A i neki drugi listovi su nastavili da analiziraju sudbinu siromašne, a ponosite devoke – majke. Pošto sam se tako uverio da je u pitanju atraktivna, čak intrigantna tema, nastao je ovaj moj roman «Trapez». Učinilo mi se da iste brige i dileme muče i ne baš zanemarljiv broj drugih devojaka, čitateljki, zbog kojih i pišem svoje knjige.
Nisam se prevario. Knjiga «Trapez» je planula i već je nije moguće naći u knjižarama.

Evo te priče u obliku romana. Po završetku cirkuske predstave u mnoštvu posetilaca moguće je zapaziti zagrljene devetnaestogodišnju lepoticu, Natašu i njenog pet godina starijeg dečka, Nenada. Dok su prolazili kroz Zemunski park on u njenim očima zapaža suzice. Odkud sad to? Pa ovo nije bila neka melodrama nego obična cirkuska predstava – čudi se Nenad. Ali zar nisi primetio da nije bilo zaštitne mreže dole, a ta artistkinja se sa puno poverenja otkači od svog trapeza i kao ptica na onoj visini slobodno leti u suret artisti, koji je svojim rukama dohvata i čvrsto drži. Oni sigurno nisu samo partneri nego i nešto daleko dublje i snažnije od toga. Ona u njega ima neograničeno poverenje, da će stići da je prihvati u tačno proračunatojoj sekundi i na precizno određenoj tački visoko u vazduhu. Kako je to lepo što ona njemu toliko veruje, da mu prepušta i svoj život..Zar to nije najlepša ljubavna pesma bez ijedne izgovorene reči? I ja tebe toliko volim da ti od ovog trenutka prepuštam svoju sudbinu na raspolaganje. Možeš da činiš sa mnom sve što želiš, pa i ono što ti do sada nisam dozvoljavala da učiniš, a što nisi ni pokušao da ostvariš, kako se to kaže, na mišiće.

I učinili su to uoči samog rastanka.
Jer on je, kao diplomirani agronom, morao u Užice da odradi svoju stipendiju, a ona kući u selo da po završetku srednje poljoprivredne škole nastavi sa radom u Osiječkom poljoprivfredno-voćarskom kombinatu.
Njegova ljubavlju nadahnuta pisma njoj stižu svakog dana, a i ona njemu odgovara ali mu ne pominje trudnoću. Hoće da mu tu radosnu vest saopšti usmeno na prvom sastanku. Međutim, njegova pisma presušuju, a njena upućena njemu vraćaju se neuručena sa napomenom pošte «odseljen». A on njoj nije javio svoju novu adresu, što ona tumači da mu nije ni stalo. Zato ni ona njega neće da proganja, da od njegove firme traži gde je odseljen.

Otac, primitivan seljak, onako u podmakloj trudnoći, izbacuje je iz roditeljske kuće, kao što je prethodno, zbog svoje preke naravi, uradio sa svojim sinom, a njenim bratom zvanim Mrgud. Od tada ona sama mora da se snalazi sa sinčićem, kojem je po nagovoru detetovog ujaka dala mitsko ime Tristan. U nju se zaljubljuje rukovodilac pogona u kojem je zaposlena, Tomislav, ali on insisistira da tuži svojeg ljubavnika kako bi bilo utvrđeno očinstvo deteta i otac obavezan da doprinosi za njegovo izdržavanje, jer da to nije njeno pravo nego pravo malog Tristana. Ona napokon pristaje i obraća se svojem poznaniku, inače beogradskom advokatu, ali ovaj je upućuje da prethodno pribavi tačnu Nenadovu adresu na koju bi sud mogao da mu pošalje tužbu i poziv na raspravu.

«Uostalom, možda će on i prihvatiti dete za svoje pa i obavezu da plaća za njegovo izdržavanaje, tako da ti spor neće biti ni potreban...»
Sledstveno tome ona se nađe u predgrađu Užica pred ulazom u parkovsko dvorište sa bazenom i kućom na sprat. Oko bazena se igraju dve devojčice, starija od oko pet i mlađa, trogodišnjakinja. Prima je simpatična, sitnija i ružnjikava žena koja se predstavlja kao Jovana, a Nataša njoj kao Jelena.


Случајан избор књиге

Boje sutonaРецензија издавача:

После мноштва прозних остварења Марко Смуков се јавља својом првом песничком збирком. Једноставним стиховима и римама покушава да прикаже сву сложеност људског живота. Читалац ће осетити да је у стихове стао читав један век живота. Сам писац каже: "Све што имам на снове сам свео". У књизи Боје сутона Марко Смуков говори о вечитим песничким темама: о путовањима, женама, љубави, срећи и несрећи...

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Љубав је лепа али њене последице углавном нису. Пожељно је уживатги у оном што имаш данас не мислећи на сутра;

- У љубави нема милости, лоше се лошијим враћа, а добро заборавља...

- Љубомора је као глауком. Све је деформисано.

- Волети зато што си се обавезао је глупост.

- Љубав је занос, један вид неурачунљивости, а сматра се пожељним да двоје ипак у таквом стању закључују најважнији уговор свог живота, као што је брак!

- Љубав се не може планирати и свесно одржавати. Деси се или се не деси.

- Лепота је пролазно стање које не слути на добро (Жан Ромен), сексуални однос траје "једанаест минута" (Пауло Коељо), а брак треба да траје сатима, данима, годинама. Зато је препоручљиво за брачног друга бирати особу са којом ти никад није досадно, са којом можеш у бесконачност да причаш, да се радујеш, плачеш и да се смејеш, укратко са којом ти је пријатно и да се "само" дружиш.

М.С.