Moju priču pod naslovom «Ponos u cicanoj haljini», istinit slučaj iz moje advokatske prakse“, svojevremeno je objavila «Politika», a zatim su tim povodom usledila brojna pisma čitalaca. A i neki drugi listovi su nastavili da analiziraju sudbinu siromašne, a ponosite devoke – majke. Pošto sam se tako uverio da je u pitanju atraktivna, čak intrigantna tema, nastao je ovaj moj roman «Trapez». Učinilo mi se da iste brige i dileme muče i ne baš zanemarljiv broj drugih devojaka, čitateljki, zbog kojih i pišem svoje knjige.
Nisam se prevario. Knjiga «Trapez» je planula i već je nije moguće naći u knjižarama.

Evo te priče u obliku romana. Po završetku cirkuske predstave u mnoštvu posetilaca moguće je zapaziti zagrljene devetnaestogodišnju lepoticu, Natašu i njenog pet godina starijeg dečka, Nenada. Dok su prolazili kroz Zemunski park on u njenim očima zapaža suzice. Odkud sad to? Pa ovo nije bila neka melodrama nego obična cirkuska predstava – čudi se Nenad. Ali zar nisi primetio da nije bilo zaštitne mreže dole, a ta artistkinja se sa puno poverenja otkači od svog trapeza i kao ptica na onoj visini slobodno leti u suret artisti, koji je svojim rukama dohvata i čvrsto drži. Oni sigurno nisu samo partneri nego i nešto daleko dublje i snažnije od toga. Ona u njega ima neograničeno poverenje, da će stići da je prihvati u tačno proračunatojoj sekundi i na precizno određenoj tački visoko u vazduhu. Kako je to lepo što ona njemu toliko veruje, da mu prepušta i svoj život..Zar to nije najlepša ljubavna pesma bez ijedne izgovorene reči? I ja tebe toliko volim da ti od ovog trenutka prepuštam svoju sudbinu na raspolaganje. Možeš da činiš sa mnom sve što želiš, pa i ono što ti do sada nisam dozvoljavala da učiniš, a što nisi ni pokušao da ostvariš, kako se to kaže, na mišiće.

I učinili su to uoči samog rastanka.
Jer on je, kao diplomirani agronom, morao u Užice da odradi svoju stipendiju, a ona kući u selo da po završetku srednje poljoprivredne škole nastavi sa radom u Osiječkom poljoprivfredno-voćarskom kombinatu.
Njegova ljubavlju nadahnuta pisma njoj stižu svakog dana, a i ona njemu odgovara ali mu ne pominje trudnoću. Hoće da mu tu radosnu vest saopšti usmeno na prvom sastanku. Međutim, njegova pisma presušuju, a njena upućena njemu vraćaju se neuručena sa napomenom pošte «odseljen». A on njoj nije javio svoju novu adresu, što ona tumači da mu nije ni stalo. Zato ni ona njega neće da proganja, da od njegove firme traži gde je odseljen.

Otac, primitivan seljak, onako u podmakloj trudnoći, izbacuje je iz roditeljske kuće, kao što je prethodno, zbog svoje preke naravi, uradio sa svojim sinom, a njenim bratom zvanim Mrgud. Od tada ona sama mora da se snalazi sa sinčićem, kojem je po nagovoru detetovog ujaka dala mitsko ime Tristan. U nju se zaljubljuje rukovodilac pogona u kojem je zaposlena, Tomislav, ali on insisistira da tuži svojeg ljubavnika kako bi bilo utvrđeno očinstvo deteta i otac obavezan da doprinosi za njegovo izdržavanje, jer da to nije njeno pravo nego pravo malog Tristana. Ona napokon pristaje i obraća se svojem poznaniku, inače beogradskom advokatu, ali ovaj je upućuje da prethodno pribavi tačnu Nenadovu adresu na koju bi sud mogao da mu pošalje tužbu i poziv na raspravu.

«Uostalom, možda će on i prihvatiti dete za svoje pa i obavezu da plaća za njegovo izdržavanaje, tako da ti spor neće biti ni potreban...»
Sledstveno tome ona se nađe u predgrađu Užica pred ulazom u parkovsko dvorište sa bazenom i kućom na sprat. Oko bazena se igraju dve devojčice, starija od oko pet i mlađa, trogodišnjakinja. Prima je simpatična, sitnija i ružnjikava žena koja se predstavlja kao Jovana, a Nataša njoj kao Jelena.


Случајан избор књиге

t poruke

Поетска збирка са афористиком Марка Смукова под називом Поруке, превасходно се истиче непосредношћу поетског као и прозног исказа, где се мисаоност успешно повезује са емотивношћу, док је у целини инспирисана животним битисањем, вечним питањима опстанка. Трудећи се да не изневери живот Марко Смуков најкраћим, како истиче, језгровитим попут „бљеска муње“ речима исказује своју животну Голготу да би после проживљених паклених мука, без икакве кривице, па и без неке судске одлуке, која би подразумевала неки, било какав, процес доказивања и расправе, у једном трагичном животном периоду остао, срећом, при памети привржен „човекољубљу без узвраћања, као најбољем облику побожности, које превазилази све бучно пропагиране вероисповести света“. Пажљиви читалац његове рефлексивне, асоцијативно–исповедне поезије и стварносне прозе који се могу разврстати у низ тематски разноликих циклуса, уочиће њихово инспиративно изницање, што се каже право „из срца и душе“ с тежњом да се никад не изневери живот, тако да нам се намеће она чувена порука песника Бранка Миљковића: „Поезија се пише властитом крвљу. Речи постају mots carnivores.“

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Да би мењали свет који нас окружује понекад је довољно да променимо мисли;

- Основни услов успеха је јасан циљ, максимална концетрација и усмеравање свих снага на једну поенту, без расипања пажње на лево и десно; 

- Проћердао си дан ако данас ниси пеметнији него јуче;

- Конструктивна критика не постоји, зато никад не критикуј, не пресуђуј и не жали се;

- Ако критикујеш показујеш да си заузео став, што одмах изазива контрастав и умањује могућност договора;

- Живот је оно што нам се дешава док очекујемо да нам се деси нешто друго;

- Не дозволи да ти снови остану неостварени само због страха од неуспеха.

М.С.