Moju priču pod naslovom «Ponos u cicanoj haljini», istinit slučaj iz moje advokatske prakse“, svojevremeno je objavila «Politika», a zatim su tim povodom usledila brojna pisma čitalaca. A i neki drugi listovi su nastavili da analiziraju sudbinu siromašne, a ponosite devoke – majke. Pošto sam se tako uverio da je u pitanju atraktivna, čak intrigantna tema, nastao je ovaj moj roman «Trapez». Učinilo mi se da iste brige i dileme muče i ne baš zanemarljiv broj drugih devojaka, čitateljki, zbog kojih i pišem svoje knjige.
Nisam se prevario. Knjiga «Trapez» je planula i već je nije moguće naći u knjižarama.

Evo te priče u obliku romana. Po završetku cirkuske predstave u mnoštvu posetilaca moguće je zapaziti zagrljene devetnaestogodišnju lepoticu, Natašu i njenog pet godina starijeg dečka, Nenada. Dok su prolazili kroz Zemunski park on u njenim očima zapaža suzice. Odkud sad to? Pa ovo nije bila neka melodrama nego obična cirkuska predstava – čudi se Nenad. Ali zar nisi primetio da nije bilo zaštitne mreže dole, a ta artistkinja se sa puno poverenja otkači od svog trapeza i kao ptica na onoj visini slobodno leti u suret artisti, koji je svojim rukama dohvata i čvrsto drži. Oni sigurno nisu samo partneri nego i nešto daleko dublje i snažnije od toga. Ona u njega ima neograničeno poverenje, da će stići da je prihvati u tačno proračunatojoj sekundi i na precizno određenoj tački visoko u vazduhu. Kako je to lepo što ona njemu toliko veruje, da mu prepušta i svoj život..Zar to nije najlepša ljubavna pesma bez ijedne izgovorene reči? I ja tebe toliko volim da ti od ovog trenutka prepuštam svoju sudbinu na raspolaganje. Možeš da činiš sa mnom sve što želiš, pa i ono što ti do sada nisam dozvoljavala da učiniš, a što nisi ni pokušao da ostvariš, kako se to kaže, na mišiće.

I učinili su to uoči samog rastanka.
Jer on je, kao diplomirani agronom, morao u Užice da odradi svoju stipendiju, a ona kući u selo da po završetku srednje poljoprivredne škole nastavi sa radom u Osiječkom poljoprivfredno-voćarskom kombinatu.
Njegova ljubavlju nadahnuta pisma njoj stižu svakog dana, a i ona njemu odgovara ali mu ne pominje trudnoću. Hoće da mu tu radosnu vest saopšti usmeno na prvom sastanku. Međutim, njegova pisma presušuju, a njena upućena njemu vraćaju se neuručena sa napomenom pošte «odseljen». A on njoj nije javio svoju novu adresu, što ona tumači da mu nije ni stalo. Zato ni ona njega neće da proganja, da od njegove firme traži gde je odseljen.

Otac, primitivan seljak, onako u podmakloj trudnoći, izbacuje je iz roditeljske kuće, kao što je prethodno, zbog svoje preke naravi, uradio sa svojim sinom, a njenim bratom zvanim Mrgud. Od tada ona sama mora da se snalazi sa sinčićem, kojem je po nagovoru detetovog ujaka dala mitsko ime Tristan. U nju se zaljubljuje rukovodilac pogona u kojem je zaposlena, Tomislav, ali on insisistira da tuži svojeg ljubavnika kako bi bilo utvrđeno očinstvo deteta i otac obavezan da doprinosi za njegovo izdržavanje, jer da to nije njeno pravo nego pravo malog Tristana. Ona napokon pristaje i obraća se svojem poznaniku, inače beogradskom advokatu, ali ovaj je upućuje da prethodno pribavi tačnu Nenadovu adresu na koju bi sud mogao da mu pošalje tužbu i poziv na raspravu.

«Uostalom, možda će on i prihvatiti dete za svoje pa i obavezu da plaća za njegovo izdržavanaje, tako da ti spor neće biti ni potreban...»
Sledstveno tome ona se nađe u predgrađu Užica pred ulazom u parkovsko dvorište sa bazenom i kućom na sprat. Oko bazena se igraju dve devojčice, starija od oko pet i mlađa, trogodišnjakinja. Prima je simpatična, sitnija i ružnjikava žena koja se predstavlja kao Jovana, a Nataša njoj kao Jelena.


«Nenad je na imanju, vratiće se tek predveče, ali meni ne bi smetalo ni da ga ovde čekate sve vreme. Bar bih imala s kim da pričam. Inače sam već podetinjila, razgovorajući samo sa ovim mojim devojčicama, Natašom i Milicom...»
Pošto je čula da je njen ljubljeni već u braku i još svojoj starijoj ćerki dao njeno ime, Nataša je gotovo pala u nesvest, zahvaljujući bogu što se Nenad nije našao kod kuće. Skoro da je pobegla pre nego što se onesvesti, rešena da digne ruke od svega, jer neće da remeti tu skladnu porodicu. Još kao neka prosjakinja, «došla sam da ti kažem da imaš šestogodišnjeg sina» , a on da joj možda odgovori «a da li si baš sigurna da je od mene»?!? Grozno. U Beogradu nije ni svraćala kod advokata nego sledećim autobusom produžila direktno u Osijek, svojem sinu.
Tomislav se neko vreme durio, a onda je napokon ipak zaprosio pa su dobili blizance Matu i Stipa. Pošto su blizanci odrasli jednog dana se vraćaju iz škole isprljani, iscepani. Kažu starijem bratu da su se potukli sa drugim dečacima zato što su ih vređali govoreći im da imaju brata «kopilana» bez oca, и то србина четника. Tristan ih sređuje, prišiva poodpadalu dugmad i upozorava ih da ne govore majci šta se desilo da je ne bi time potresli.
Jednog dana dolazi do saobraćajnog udesa, prevrtanja traktora sa prikolicom koji je odvozio radnike u polje na posao, stradaju mnogi radnici i Nataša gine. Tomislav se ženi usedelicom Evicom.
Tristan najviše vremena provodi sa ujakom Mrgudom, inače šumarom, koji nećaka posle jednog fizičkog sukoba sa šumokradicama uči borilačkim veštinama koje je naučio dok je bio pripadnik policije.
Tristan je zaljubljen u svoju školsku drugaricu Martu, kojoj otac zabranjuje da se viđa sa tim kopiletom, србином, четником. Međutim mladi par se i dalje sastaje. Jednom prilikom u zamračenom delu parka na zagrljene Tristana i Martu nailazi njen otac Silvio i njegov policijski partner Krešimir, Martu otac tera kući, pa oba policajca biju Tristana, on zahvaljujući džudou kojem ga je naučio ujak uspeva da se odbrani, strogo vodeći računa da ne povredi oca svoje ljubljene.
Ipak Silviu je povređen ponos, jer se kao i njegov ortak našao bačen u glib, pa on vrbuje Miroslava, neuspešnog udvarača svoje ćerke, da «nauče pameti» ono четничко kopile ali pod jednim jedinim uslovom da ostane živ, samo da mu bude neophodno ambulantno ili još bolje bolničko zbrinjavanje. Miroslav znajući kakav je Tristan borac ne usuđuje se da akciju izvede sam nego angažuje svoje drugove iz vojske Rudija i Grgu. Ovaj drugi poznat kao naprasit i siledžija, pošto su Tristana i Martu dopratili neopaženo do nekog bagremara, dok Rudi i Miroslav drže Tristana, obara i pokušava da siluje Martu. Miroslav protestvuje jer napad na Martu nije delimično popušta u blokadi Tristana što ovaj iskorišćava, otme se, obori Miroslava i Rudija, a Grga videći to pušta Martu i sa isukanim nožem nasrće na Tristana. Ali ovaj vešto i hitro izbegava zamahe noža. Pošto je tle prekriveno suvim bagremovim grančicama, Grga se о njih zaplete i nespretno pada na sopstveni nož.Umire.
Silvio je uspaničen jer je он inicirao i organizovao tuču. On i njegov kompanjon Krešimir zajedno sa Rudijem i Miroslavom vrše pritisak na Martu da posvedoči njihovu verziju događaja da je Tristan nju pokušao da siluje, a njih trojica su je tobož branili, te da je Tristan ubio Grgu. Tako nju postavljaju u dilemu da bira između voljenog momka i svoga oca, koji bi bio optužen što je organizovao tuču, koja se završila smrću jednoga od učesnika. Ubeđuju je da Tristanu inače neće ništa loše da se desi, jer kad ga budu sprovodili pustiće ga da pobegne, pa će tako uspeti da spase i voljenog dečka i svog oca.
Marta napokon u suzama popušta i potpisuje lažnu izjavu koju su joj pripremili Silvio i Krešimir.
Mrgud upozorava Tristana da mu preti opasnost od lažne optužbe za ubistvo, daje mu svoj motor i ubeđuje ga da se priključi koloni izbeglica iz Kninske krajine, što ovaj napokon i čini.

II

U Užicu Tristan se javlja na oglas voćarskog gazdinstva NA-MI vlasništvo Nenada Mandića koji traži radnike za branje šljiva ranuše i trnovače radi prodaje na pijacama, zbog čega ih treba pažljivo brati kako se ne bi sa njih kinuo onaj prah, kojim su napuderisane. Pošto se javio nadzorniku Ljubi koji registruje nadničare, predstavio se kao Tristan Kopileto, odlučan da nikako ne otkriva svoj pravi identitet.
Već prvog dana se sukobio na poslu sa nekom trojkom studenata iz Beograda kojima je bilo dosadno letovanje na Zlatiboru, pa su se prijavili da nešto zarade i da se zabave. Studenti šljivama koje uberu gađaju druge radnike, a kad ih je Tristan, štiteći te mirne nadničare, upozorio da to ne čine oni nastave da gađaju njega, smejući se. On jednog od njih, koji ga je pogodio šljivom u glavu, ošamari i okrene se da pođe, ali ga ovaj napadne sa leđa. Ovome se tada pridruže i druga dvojica studenata pa sva trojica udruženo nasrnu na Tristana. Međutim, Tristan je, zahvaljujući svojem ujaku Mrgudu u Osijeku, dobro savladao tehniku borilačkih veština i ubrzo sva trojica studenata su se našli oboreni na zemlju.
Zaneti tučom nisu ni primetili da je stigao i da ih posmatra gazda Nenad. Pošto su gazdi oni šikanirani radnici objasnili šta se dogodilo, on je studente najurio, a kako mu je bio potreban spretan šofer, zadivljen Tristanovim brzim refleksima poziva ga na večeru. Momak tamo upoznaje gazdine ćerke, a svoje polusestre Natašu i Milicu. Obe devojke su već na prvi pogled zaljubljene u njega, ne slugteći da je to ustvari njihov brat. Tada nastaje zaplet.
Sedamnaestogodišnja Nataša čini sve moguće i nemoguće da zavede Tristana i teško pati što joj to ne polazi za rukom. Jer momak je privlačan i sve njene drugarice su lude za njim.Na toj osnovi dolazi do mnoštva tragikomičnih scena, jer Nataša je razmažena bogataška devojka koja ne podnosi poraze.
Tristan je svojeg poslodavca vozio kojekuda, a najviše baš u Beograd, gde se upisao na Pravni fakultet kao vanredni student. U kolima je nosio udžbenike prava i kako mu se posao najvećim delom sastojao u čekanju da se Nenad vrati sa nekog poslovnog sastanka imao je dovoljno vremena za spremanje ispita, pa je uspevao i da ih polaže.
Jednom prilikom, ne sluteći da se ispoveda pred svojim sinom, Nenad je Tristanu ispričao da je imao neku veliku ljubav «tvoju zemljakinju», romantičnu prirodu koja je u jednoj cirkuskoj predstavi videla najlepšu moguću ljubavnu pesmu, mada bez reči. Da je nju iskreno voleo. Ali posle neke pijanke na Zlatiboru vraćao se mercedesom devojke koja mu se nabacivala, a vozio je porodični šofer. Na mračnom parkingu šofer se izgubio i on je neplanirano imao seksualni odnos sa tom devojkom, koja ni po kojim merilima nije bila lepotica, ali je bila vrlo intelignentna i mila. Diplomirana pravnica, a ćerka mesnog bogataša. Tako je začeta Nataša što je on platio zaključenjem braka sa njenom majkom Jovanom.


«Znači ovaj kućerak od šesto kvadrata je vlasništvo tvoje žene! I moj poslodavac nisi ti nego ona, Jovana», -uskliknuo je Tristan.
«Kao što vidiš» skrušeno odgovori Nenad, pa nastavi:»Poneo sam se kao gad prema Nataši koju sam obožavao kao nijednu drugu pre ni posle nje»- reče i zaplaka.
Dalje se radnja odvija na liniji peripetija uslovljenih pokušajima Nataše da osvoji Tristana, pri čemu ona dolazi i na neke grube i čak sumanute ideje i postupke. Napokon, u skoro neuračunljivom stanju vozeći auto u kojem su bili još Tristan i Milica, Nataša udara u pešaka, kojeg prebacuje preko cele dužine poršea, tako da ovaj pada glavom na asfaltnu podlogu puta. Ali devoka, onako uspaničena odbija da se zaustavi i eventualno da ukaže pomoć žrtvi. Pošto su stigli kući, Tristan ostavlja devojke, a on se kolima vraća na mesto udesa kako bi eventualno pomogao pregaženom ali tamo osim lokve krvi ne nalazi ništa. Da bi zaštitio sestru Tristan je sa volana izbrisao otiske Natašinih dlanova i prstiju, pa je auto odvezao u policiju, gde se prijavio kao da je on vozio.
Smešten je u pritvor dok se autopsijom ne utvrdi trenutak smrti pregaženog, te da li je bilo moguće da mu se još spase život da je blagovremeno prevežen u bolnicu. Samo u tom slučaju bi vozač mogao biti odgovoran, što eventualno nije pružio pomoć povređenom. Jer taj nesretnik je neki odrpanac poznat policiji tako što je iskakao pred automobile u punoj brzini i tako, kako on to misli „samo plašio vozače“. Zbog njega su mnogi završili u slupanim automobilima u jarku. Sad je eto i tome došao kraj, odahnuli su policajci.
Nenad je doživeo šok kad mu je istražni sudija rekao da mu ne može odobriti susret sa uhapšenim dok se se ne obavi autopsija poginulog, ali i da nemaju nikakvog Kopileta nego da je uhapšen Tristan Kordić iz Osijeka od majke Nataše, otac nepoznat, kako to stoji u njegovoj vozačkoj dozvoli i drugim ličnim dokumentima. Tu su bile i požutele slike Nenada sa Tristanovom majkom. Sledi opis stanja u kojem se našao Nenad posle takvog, frapantnog otkrića, pa konfuzija koja je nastala u njegovoj kući kada se tamo pojavio sa primerkom rešenja o otvaranju istrage i određivanju pritvora.
Sutradan je istražni sudija saopštio Nenadu da je autopsija pokazala da je pregaženi preminuo onog trenutka kad je udario glavom o beton, da ga nikakva pomoć ne bi mogla da spase, te da je Tristan pušten iz pritvora, a krivični posupak pokrenut protiv njega obustavljen.
Nenad se vraća kući pa pošto se u Tristanovoj garsonjeri, koju je svojevremeno iznajmio u centru Užica, niko ne odaziva na telefon svi četvoro odlaze kolima u mladićev stan ali tamo ih stanodavka obaveštava da je momak pokupio svoje stvari, platio joj kiriju do kraja tekućeg meseca, seo na svoj kavasaski i odjurio, ne govoreći joj kuda. Pružila je ceduljicu sa porukom za Mandiće, koju je iz njene ruke nestrpljivo ugrabila Nataša. Poruka je glasila:
«Tamo negde u Osijeku ostavio sam započetu priču koju moram da dovršim. Sve vas neizmerno volim. Potražiću vas nekad. Kad-tad. Možda. Kopileto.


Случајан избор књиге

t poruke

Поетска збирка са афористиком Марка Смукова под називом Поруке, превасходно се истиче непосредношћу поетског као и прозног исказа, где се мисаоност успешно повезује са емотивношћу, док је у целини инспирисана животним битисањем, вечним питањима опстанка. Трудећи се да не изневери живот Марко Смуков најкраћим, како истиче, језгровитим попут „бљеска муње“ речима исказује своју животну Голготу да би после проживљених паклених мука, без икакве кривице, па и без неке судске одлуке, која би подразумевала неки, било какав, процес доказивања и расправе, у једном трагичном животном периоду остао, срећом, при памети привржен „човекољубљу без узвраћања, као најбољем облику побожности, које превазилази све бучно пропагиране вероисповести света“. Пажљиви читалац његове рефлексивне, асоцијативно–исповедне поезије и стварносне прозе који се могу разврстати у низ тематски разноликих циклуса, уочиће њихово инспиративно изницање, што се каже право „из срца и душе“ с тежњом да се никад не изневери живот, тако да нам се намеће она чувена порука песника Бранка Миљковића: „Поезија се пише властитом крвљу. Речи постају mots carnivores.“

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако си слеп од љубави, ожени се, прогледаћеш;

- Боље је спавати под ведрим небом, него са јежом под истим јорганом;

- У браку је као и у спору пред судом - једна страна је увек незадовољна;

- Ако је превише волиш ожени се њоме, мање ћеш је волети;

- На питање зашто се тако висок и крупан, оженио малом и ситном, одговара да је од два зла бирао мање

М.С.