Једна читатељка, одушевљена романом "Где је Лана", који рече да је са уживањем прочитала у једном даху, зажелела је да о томе нешто и напише, па је своју рецензију послала уреднику једног књижевног гласника, који јој је одоговорио питањем: Зашто мислите да би то вредело објавити? Рече да му није ништа одговорила. Јер и за што би? Ако он сам није нашао одговор, а каже да је књигу прочитао до краја (подвиг, а није сам нашао одговор на своје питање!), па онда чему даљи разговор или преписка.

Поенту те причице сам доживео као позитивну и негативну критику, истовремено. У свега неколико речи. Тако сам се присетио кратко али ефектно срочене књиге Џона Фухрмана "ОДБИЈТЕ МЕ - ТО ВОЛИМ". Нарочито реченице:"Никакво одбијање ме не сме зауставити".И даље:"Ако бежите од одбијања скрећете са свог одабраног пута; ваш пут наиме обухвата и одбијања. Код избегавања одбијања најсмешније је то, да вас таква странпутица неће само одвести са вашег пута него ћете на њој вероватно доживети и одбијања..."

Одлучујући се да напишем и објавим роман који се састоји искључиво од дијалога, како главних тако и споредних ликова, без иједне сувишне речи паметовања и поповања аутора, нисам ни очекивао да ће у овој преовлађујућој атмосфери стереотипа, такав начин презентације фабуле, моћи да наиђе на свеопште разумевање и прихватање. Јер уопште међу људима, а у овој нашој средини чини ми се посебно, новотарије веома тешко пролазе. Али да ће се одушевљено прихватање и потпуно, а опет неаргументовано и неконкретизовано, одбијање те књиге кретати у таквом дијапазону од једног до другог супротсављеног пола, то је и за мене изненађење.

И шта ми је на крају преостало? Само да узмем ту, необичну, своју књигу "Где је Лана", па да је по ко зна који пут пажљивије прочитам. Тако сама доживео нешто чудно, врло чудно. Да при томе будем потресен, скоро до суза. А ради се о мојој умотоворини, резултату моје сопствене маште!

На крају сам закључио да ни кад бих ту књигу поновио писао ономе што је објављено не бих имао ништа ни додати ни одузети. Поново бих поступио на потпуно истоветан начин. Остаје ми само да се захвалим мојим читаоцима, како онима којима се роман свидео, тако и онима којима није. А ја, као што се већ види из овог написа, немам намеру да га браним. Јер уметничко дело и нема смисла бранити. Ако вреди - живеће.

Захвалан.

Марко Смуков


Случајан избор књиге

TrapezКао рецензија уредника:

“Видиш мили, сва сам претрнула од страха када сам постала свесна да испод ових артиста, док високо у ваздуху изводе оне своје вратоломије, није било заштитне мреже. А они су тако храбро, лудо храбро, летели кроз ваздух једно другом у сусрет. И то савршено синхронизовано. Кад се она откачи од својег трапеза и као птица полети њему у сусрет зар није страшно шта би се десило када он на својем трапезу не би стигао до оне, тако прецизно одређене тачке на којој треба њихове руке да се споје и тако чврсто држе. Како то само тако савршено одрађују! За мене је то најлепша љубавна песма која се може видети, коју сам управо одгледала. Срцепарајућа баш ако хоћеш, али са срећним завршетком.”

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Срамежљивост је природно урођена саком људском бићу као заштита од злонамерних поступака других, али ако је претерана води у изолацију и инфериорност;

- Свој таленат уништаваш ако га не користиш;

- Најлепше је и најлакше ако учиниш оно што она жели, а да ли је то и најпаметније често се може знати те кад је сасвим касно;

- Људи читају књиге, гледају филмове, ТВ серије, радо слушају трачеве о другима, како би избегли суочаваање са незадовољством због сопствене реалности;

- Човек све може да опрости али не и ако му уништаваш његове снове;

- Да би реализовао своје снове мораш претходно да се избориш са страхом од неуспеха...

 

 М.С.