Уважавајући мишљење књижевног критичара који је написао да је „...Смуков писац који као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота,“ не смем да разочарам. Држаћу се истине, реалности света који нас окружује, а које понекад нисмо ни свесни. И то реалности живота нас самих, а да и не говоримо оних око нас, које постајемо свесни тек кад нам се на ту стварност укаже, што уосталом и јесте, или барем треба да буде, сврха књижевности. Следствено томе, становиште да књижевност није невина, него је кривац и да треба то да призна сама себи, било би основано само ако бих покушао да вас заваравам. Да се поигравам са вашим поимањем истине и реалности, а да то у овом уводу не назначим. Ценим оне ауторе који одмах на почетку, било изричито или на неки препознатљив начина као да кажу „хајде да се играмо“, па ко воли нека изволи. Дакле, нема лажи нема преваре.

Напротив, пошто овај роман није игра, а мој кредо је истина али и занимљивост пре свега и поврх свега, поставља се питање шта је то што може бити занимљиво, а из стварног живота? С тим у вези позивам се на мајстора драме као што је славни синеаста, Хичкок, који каже да је драма уствари живот из којега су искључени само они досадни елементи.

Опширније: Реч аутора - "На раскрсници без путоказа"

Да ли је љубав оно што сте ви доживели? Што ви мислите да јесте? Сигурни сте у то?

Погледајте принчеве, будуће владаре: који се од њих, којима можда завидимо због срећног рођења, оженио из стварне љубави? Баш са оном коју је волео и желео?

Па и у савременом свету принчева естраде, славе и јагме за материјалним благостањем, ако разгрнемо завесу гламура и бљештавила шта можемо да видимо? Искрену љубав?!

Мајка Тереза богатом спонзору:"Ја не тражим од вас мрвицу вашег огромног богатства. Ја тражим да гладнима, унесрећенима и ојађенима дате све што имате. Да вас заболи..."

Оно што сам започео романима "Маријана","Залутали у сопственом привиду", "Трапез", "Свингери", "Старац и сунце" настојим да крунишем књигом "На раскрсници без путоказа" о љубави која не подразумева мрвицу осећања. Него да се мора дати - све! Баш да заболи. И да будеш срећан и Богу захвалан због тог бола који трпиш...

А она знатно млађа али ипак већ средовечна списатељица, која крије године и глуми шипарицу, нека се и даље чуди што се писци мојих година усуђују да пишу о љубави. Као да би Лав Толстој свој роман "Рат и мир" успешније одрадио да га је састављао међу лешевима, односно да би околности о којима пише јасније сагледао на фронту, преко пушчане цеви,  из неког од ровова!

М.С.

Неки моји читаоци ми постављају питање: о чему се ради у твом новом роману "На раскрсници без путоказа" који ускоро треба да изађе из штампе? То је једно од оних питања која су ми често била постављена и на која углавном нисам налазио једноставан одговор. Не знам како се у томе сналазе други писци али мени никад није било лако да одговорим кратко и јасно на једно тако просто питање. Ипак, да покушам.

Негде сам прочитао да се немачки филозоф Јохан Готлиб Фихте ( Johann Gottlieb Fichte, 1762 - 1814) ни најмање није устручавао да напише како  је бити карактер и Немац једно те исто. То је разумљиво, обзиром на време у којем је живео и стварао. Његови чувени Говори немачкој нацији имали су за циљ да улију самопоуздање сународницима, како би их надахнуо за пружање отпора Наполеоновој најезди. Дакле, да је живео у време у којем се одвија радња овог романа можда би другачије размишљао. Мада сумњам. Ни током Другог светског рата Немачкој није недостајало филозофа, па ипак. У свакој случају, пошто је фабула овог романа инспирисана стварним догађајима тежио сам више документаристичкој прози, него фикцији. Према томе, надам се да ће непристрасан читалац, пошто прочита ову књигу, моћи да се сложи са мном ако са више аргумената него Фихте, напишем да је бити племенит и Србин једно те исто. И то не само са историјског него и са личног становишта, као унук и син, пошто су и мој деда Милан и отац Симеон Смуков погинули у Првом, односно у Другом светском рату, али оба на својој земљи, као бранитељи, а не нападачи.

Ето о томе се овде ради. Мада ни цитирано становиште Фиктеа не доводим у питање, обзиром на карактер "нашег Швабе", млађаног Ханса Грубера, његовог односа према вољеној девојци Бојани, али и школским друговима, Србима, са којима је стасавао. Њега према њима и њих према њему.

М.С.

Уважавајући мишљење књижевног критичара који је написао да је "...Смуков писац који као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота," не смем да разочарам.  Држаћу се  истине, реалности света који нас окружује, а које понекад нисмо ни свесни. И то реалности живота нас самих, а да и не говоримо оних око нас, које постајемо свесни тек кад нам се на ту стварност укаже, што уосталом и јесте, или барем треба да буде, сврха књижевности. Следствено томе, становиште да књижевност није невина, него је кривац и да треба да то да призна сама себи, било би основано само ако бих покушао да вас заваравам. Да се поигравам са вашим поимањем истине и реалности, а да то у овом уводу не назначим.

Напротив,  пошто овај роман није игра, а  мој кредо је истина али и занимљивост пре свега и поврх свега, поставља се питање шта је то што може бити занимљиво, а из стварног живота? С тим у вези позивам се на мајстора драме, као што је славни синеаста, Хичкок, који каже да је драма уствари живот из којега су искључени само они досадни елементи.

Као што се може видети драма кроз  коју су прошли главни јунаци овог романа, Бојана и Ханс, је таква да и нема никаквих досадних елемената које би било потребно искључити. Напротив, уважавајући оно мишљење да је досада гора и од насиља, можда сам и превише сажимао, па није немогуће да ће се понеки читалац осетити ускраћеним за неке појединости.

Опширније: На раскрсници без путоказа (увод)

-  Прочитала сам Ваш роман, ЛОЗ, треће издање, мени је, дакле, јасно шта је то што ту књигу издваја из мноштва других, али било би лепо ако би Ви, као аутор, за наше слушаоце могли рећи зашто вреди купити баш ту књигу?

-  Мислим да се стичу сви разлози који једну њигу могу препоручити читалачкој публици. Пре свега, слика на корицама је таква да књига може послужити и као украс на некој полици. Та слика,  сва у покрету, делује не само импресивно него и инспиративно, а верно, јер сугерише садржај. Затим наслов ЛОЗ је не само адекватан фабули, него је и метафора варљиве, животне лутрије која прати судбине главних ликова романа, где добитак премије  можда представља злу коб за добитника, што треба да делује отрежњујуће на све нас који очекујемо да нас иза линије хоризонта чека врло привлачан свет нама намењен. Јер наши проблеми и настају тако што себе хипнотишемо нетачним уверењима, не водећи рачуна о аксиому да постоји само један свет, али је много начина на који можемо да га гледамо и доживимо. Дакле, препоручљиво је да се позабавимо тим начинима. Иначе, изгубићемо више него што смо се надали да ћемо наћи у граду где су сва врата од злата, а сијалице од дијаманата. Јер то богатство  није намењено нама. Ми ћемо и даље остати гладни. Уосталом, роман се заснива на занимљивој, ретко интересантној фабули, а то је оно што препоручује сваку добру књигу. Ако погледамо ремек дела других, славних писаца, видећемо да су широм света најпопуларнија она књижевна дела која се заснивају на доброј причи, а испричаној лепим, читким стилом, без сувишних керефека и вештачки, намерно постављених енигми, које су саме себи сврха, па не могу бити замена за добру причу. Дилему читати или не читати можда решава чињеница да су откупљена права за снимање ТВ серије по мотивима романа ЛОЗ, да је прво и друго издање распродато, те да се зато појављује ово треће, као и да је угледан њујоршки издавач већ привео крају превод књиге на енглески, за пласирање широм планете на сва енглеска, говорна подручја. Напокон, моју књигу ЛОЗ чини импресивних четирсто тринаест страница, па као поклон не делује јефтино, што би био случај са публикацијом малог броја листова, изгледа неке брошурице. А да ли је могуће замислити лепши поклон драгој особи него што је овако добра и лепа књига, лепа као и букета ружа, која такође "лепо мирише", а не вене?

Ако Вам се чини да сам се превише распричао примите то као комплимент Вашем инитригантном питању, које представља пун погодак у средиште мете.

-  Хвала. Очекујем да овај разговор наставимо кад се ови планови о којима сте говорили, а који су у току, реализују.

-  Обећавам.

Случајан избор књиге

Loz trece izdanjeШта све можеш кад искрено волиш?

Одговор на ово питање даје овај роман искушења, која непокореним заљубљеницима испоставља њихова непредвидива судбина, на увек актуелним беспућима и животним раскрсницама без путоказа. Мање о рату, а више о миру као сјајном тепиху љубави, националне толеранције и људске солидарности, у који су вредне ткаље источиле очи своје да би затим преко њега загазила прљава војничка чизма. Са апсурдном, нацистичком намером да широм света спасава оне своје сународнике којима је та врста спаса била тако добро дошла као кад би рибу извадили из мора, па је оставили на песку да ужива у благодетима сунчевих зрака. Илија Марковић о томе кратко, сажето каже“Упомоћ! Спасавају ме“. А да ли су ти спашени, после таквог, нетраженог спаса, могли и од кога да затраже помоћ или нешто сами да учине за себе у ратном беспућу у којем су се нашли – тешко.

У свакoм случају рат није доминантна тема овог романа. Пре би се могло рећи да је то прича о љубави, о љубави о каквој се углавном само сања, без потенцијала, али изгледа и прилике, тачније неопходности да се овако изрази. Дакле, ако није стављена на овакво искушење, без обзира на ниво снаге која је подржава, остаје непримећена, тако да је ни сами актери, понекад, нису свесни. А она би да се реализује, упркос свим околностима и непремостивим препрекама, што само доказује да човек заиста може све ако хоће. А Ханс и Бојана су хтели баш то немогуће, рушећи све флоскуле у смислу да је љубав као ватра – без хране се гаси. Или она – далеко од очију далеко и од срца и сл. Због овакве љубави вредно је родити се, проживети свој живот, па о њој нешто и написати, прочитати...

Да ли заиста Бог мотри у интервалима? Да ли му је потребан одмор? Или мотри само оне, на друштвеној лествици важније, па њих све по заслузи награђује или кажњава, а на младе и заљубљене као што су Бојана Петровић и Ханс Грубер не обраћа пажњу? Бар да их тако и други остављају на миру. Али не. Већ током XIX а затим XX века, па и даље све до данашњих дана и сами смо сведоци све већег уплитања државе у живот појединца. Надали смо се да ће то да прође са одласком на сметлиште историје диктаторских режима, комунизма и нацизма. Није прошло. Слободан индивидуализам као бескористан или чак штетан и даље изгледа нема шансе. Зато је ово проблем, вечито актуелан.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако си слеп од љубави, ожени се, прогледаћеш;

- Боље је спавати под ведрим небом, него са јежом под истим јорганом;

- У браку је као и у спору пред судом - једна страна је увек незадовољна;

- Ако је превише волиш ожени се њоме, мање ћеш је волети;

- На питање зашто се тако висок и крупан, оженио малом и ситном, одговара да је од два зла бирао мање

М.С.