Привид као природни феномен узрок је неспоразума, па и тешких, некад трагичних, последица међу људима, чак и између нација. Следствено томе излази да су сви невини, а евидентне су жртве, некад и оне најдрастичније.При томе, не може да служи као утеха то што нико није поштеђен.Не вреди ни кајање, накнадна памет о томе шта је могло бити учињено да се избегне најгоре, а није. Излази да је привид као болест - боље је спречити него лечити.

Марина је чиста и невина као јутарња роса, самим својим рођењем предодређена да, баш као и роса, кратко траје. То боли. Стицај околности је такав да је тешко, можда и немогуће, наћи излаз из лавиринта који јој је наметнут. Њен момак, Небојша, иако неколико година старији такође није дорастао ситуацији у којој се нашао. Судбина га је казнила, можда још драстичније него његову девојку. И драстичније него што је евентуално заслужио. Михаило, задојен одређеним идејама још у раној младости, није умео да се снађе у новим друштвеним колностима, па је дискутабилно да ли је оно што га је снашло права мера заслужених последица, а његова супруга Теодора је само желела оно што је налазила као пут до своје али и његове среће. Неки читаоци кажу да је могла затруднети и путем  вештачке оплодње, а не тако што ће се препустити шесторици непознатих мушкараца, али она је само желела да на наизглед кваран начин усрећи свога мужа, да сачува његов понос, па макар га ставила и у заблуду, наивно рачунајући да се и тако може градити срећа:

"Био си у праву, мили мој. Они лекари који су утврдили да ниси способан за зачеће заиста су се показали као пуке незналице. Ево ти несумњивог доказа за то," пруживши му победоносно лекарску потврду да је гравидна. 

Ко је крив? Ја не знам, нисам судија. Ја сам само аутор, хроничар, писац такозване документарне прозе, а читаоци су порота чије закључке сам спреман да уважим.

М.С. 

О чему се ради у том твојем роману "Лоз", кад је толико тражен код читалаца? Да ли се то о чему пишеш стварно догодило? Која је основна идеја тога дела? Та и слична питања су она са којима се свакодневно суочавам при сусрету и комуникацији са читаоцима. 

Морам признати да нисам у трену успевао да нађем адекватан одговор, па одлучим да се у том смислу потрудим овако, писменим путем.

 Да прво покушам са одговором на последње питање - која је основна идеја тога дела? Скоро сам читао да неки умови и данас, после толиког протека времена, поставаљају питање: шта је то Кафка хтео да нам каже својим романом "Процес"? Која је основна идеја тога дела? Прагматичаре, људе стварносно програмиране не задовољавају толико бројни прикази те књиге. Они очекују јасне, логичке закључке, исказане читким, свакодневним језиком. Дакле, траже немогуће од текста који се обраћа субјективним осећањима имашти читаоца више него његовом интелекту.

Да ли се то о чему пише "Лоз" стварно догодило? Да, заиста се догодило, самим тим што је написано и објављено, а уз то су ранија два издања распродата. Зар то није догађај? Дакле, да се није догодило не би било ни написано, па ни читано. Него, да се не заваравамо, они који постављају то питање желе уствари знати да ли сам фабулу измислио или само хроничарски представио догађаје. Али зашто бих измишљао кад је стварни живот инвентивнији и од најбујније маште? Дакле, сам живот је драма, па је довољно изоставити само оне досадне елементе и ево га дело занимљиво за читаоце. Према томе, заслуга аутора је само да из мноштва догађаја који нас окружују изабере и укаже на оне који су занимљиви и имају одређени смисао. Да наведу читаоца да се одлучи где ће да смести своју личност, којег јунака ће да воли или мрзи, да одлучи како би се сам поставио у описаној ситуацији.

Тако долазимо до првог, најтежег питања на које треба одговорити. О чему се у роману ради? Е, на то питање одговорити у неколико речи не само што није лако, него је можда чак и немогуће. Јер ради се о истини да живот убија. Сам себе. Ништа није потребно, па ни могуће предузети да би тај кобни исход био избегнут. Пре или каснсије живот ће убити самог себе, а лудост је покушавати то да се промени. Уместо тих сизифовских напора, упутније је само наћи своје зрнце среће у хаосу који нас окружује. А постати или остати срећан могуће је тек ако се избегне несрећа, до које долази кад наступи пораз као последица наших упорних, а узалудних покушаја да досегнемо немогуће.

Преостаје нам само да се угледамо на децу, њихова раздрагана, насмејана лица. Како су ти мали људи срећни, неоптерећени прошлошћу. Не знају ни ко су ни шта су. Не пада им на памет да постављају панична питгања: куда плови брод у који смо сви укрцани? Бити дете без обзира на животно доба - ето решења. И ослободити се илузија да иза овог хоризонта постоји неки други, бољи и лепши.Јер, "...ако негде и постоји град са улицама поплочаним златом, то злато није намењено теби. Ти ћеш и поред тога остати гладан..."    

Признајем да сам својем роману «Свингери» смишљено дао такав наслов, да бих развејао маглу стереотипа која гуши. Да покрене из мртвила, па и да иритира оне који дремају и поводе се само за сопственим предрасудама, ушушкани у своја предубеђења о више вредном и мање вредном, о читати или не читати... И заиста био сам веома обрадован кад су неки који су ме раније само хвалили (искрено, да ли?) кад је тај роман изашао из штампе почели да га жестоко нападају али истовремено и мене као аутора («Смуков – смучио си ми се!»), при чему им је, видим, адекватно послужило моје презиме, такво какво је.

Потпуно их разумем: посматрајући своју сопствену или друге жене из својег, свакодневног окружења, неки мужеви једноставно не могу да замисле могућност постојања и тако импресивне особе као што је Викторија, за којом је лудо занета нека друга типа Данијеле. Затим још и лезбијски однос, па садо-мазо сцене! Дакле, то је тај прст у око који за њих представља овај мој роман, мада је у питању само сегмент, тек њих неколико од укупно 182 странице књиге, коју издавач, напоменом на корицама, ваљда са разлогом, препоручује као "HIT" књигу.  

Опширније: Призори прошлости у роману "Свингери"

Једна читатељка, одушевљена романом "Где је Лана", који рече да је са уживањем прочитала у једном даху, зажелела је да о томе нешто и напише, па је своју рецензију послала уреднику једног књижевног гласника, који јој је одоговорио питањем: Зашто мислите да би то вредело објавити? Рече да му није ништа одговорила. Јер и за што би? Ако он сам није нашао одговор, а каже да је књигу прочитао до краја (подвиг, а није сам нашао одговор на своје питање!), па онда чему даљи разговор или преписка.

Поенту те причице сам доживео као позитивну и негативну критику, истовремено. У свега неколико речи. Тако сам се присетио кратко али ефектно срочене књиге Џона Фухрмана "ОДБИЈТЕ МЕ - ТО ВОЛИМ". Нарочито реченице:"Никакво одбијање ме не сме зауставити".И даље:"Ако бежите од одбијања скрећете са свог одабраног пута; ваш пут наиме обухвата и одбијања. Код избегавања одбијања најсмешније је то, да вас таква странпутица неће само одвести са вашег пута него ћете на њој вероватно доживети и одбијања..."

Опширније: Роман дијалога "Где је Лана" и недоумице читалаца

Мало је познато да папагаји неће да изађу из кавеза ако су вратанца отворена. Напротив, они својим кљуном сами, изнутра затварају своју, браку сличну, магичну тамницу.

Наивки није јасно зашто је силоватељ кад год јој допадне у кућу да би је силовао, прво пита:

«Где ти је муж?»

«Шта ће му он?» чуди се млада жена, поверавајући се комшиници.

Опширније: Реч аутора - "Брачно-ванбрачним лавиринтом"

Случајан избор књиге

TrapezКао рецензија уредника:

“Видиш мили, сва сам претрнула од страха када сам постала свесна да испод ових артиста, док високо у ваздуху изводе оне своје вратоломије, није било заштитне мреже. А они су тако храбро, лудо храбро, летели кроз ваздух једно другом у сусрет. И то савршено синхронизовано. Кад се она откачи од својег трапеза и као птица полети њему у сусрет зар није страшно шта би се десило када он на својем трапезу не би стигао до оне, тако прецизно одређене тачке на којој треба њихове руке да се споје и тако чврсто држе. Како то само тако савршено одрађују! За мене је то најлепша љубавна песма која се може видети, коју сам управо одгледала. Срцепарајућа баш ако хоћеш, али са срећним завршетком.”

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Срамежљивост је природно урођена саком људском бићу као заштита од злонамерних поступака других, али ако је претерана води у изолацију и инфериорност;

- Свој таленат уништаваш ако га не користиш;

- Најлепше је и најлакше ако учиниш оно што она жели, а да ли је то и најпаметније често се може знати те кад је сасвим касно;

- Људи читају књиге, гледају филмове, ТВ серије, радо слушају трачеве о другима, како би избегли суочаваање са незадовољством због сопствене реалности;

- Човек све може да опрости али не и ако му уништаваш његове снове;

- Да би реализовао своје снове мораш претходно да се избориш са страхом од неуспеха...

 

 М.С.