ДДД

                  
ДОБРО ДОШЛА ДЕВЕДЕСЕТА

Без страха ти у загрљај хрлим,
Уз тај израз љубави највећи,
Чезнуо сам тебе да загрлим,
С
ањарећи о судбинској срећи,
Добро дошла моја радоснице,
Волим твоје насмејано лице...

Претходнице опаке су биле,
Убијале ал
' ме не убиле,
Окрутнице моје шашавице,
Узалуд ми избораше лице,
 Ту сам где сам, онај који јесам.

КРАТАК ЖИВОТ ЛЕПОТИЦЕ

Убрзај кад можеш, успори кад мораш,

Мисао над мислима,

Песма над песмама,

Наук над наукама,

Предочавао сам јој,

Нежним шапатом, загрљајима, пољупцима,

Па јауцима и урлицима,

Писаним порукама на парчету папира,

Дискретно стављеним поред њеног узглавља,

Међу листове књиге коју ће да чита,

Прилепљене на врата купатила,

Фрижидера,

На огледалу...

Узалуд!

Мој свет није био и њен свет,

У њеном свету изобиља,

Као на шведској трпези,

Све је прелепо и на дохват руке,

Весело и безбрижно...

- Чело ти се наоблачило, зашто? – говорила је:

- Скини тај прамен црних мисли са чела,

И причај ми нешто лепо,

Нешто што ћу волети да чујем,

Не мора да буде истинито,

Само нека је лепо, да ми се свиђа,

Нешто што знаш да ћу да уживам слушајући...

- Али ја више нећу због тебе да се бијем,

Са примитивним насртљивцима,

У кафићима,

На београдским сплавовима,

То мораш да знаш,

И да водиш рачуна с ким се очијукаш!

- Јао баш си диван,

Ни до сада ниси требао,

Грешио си,

Јер то су сви тако слатки, дивни и добри момци,

Ласкавци...

- Наравно, кад их изазиваш,

Јебачким погледима,

Врцкањем гузицом у затегнујтој краткој сукњици,

У тесним панталоницама,

У које не знам како успеваш да се уденеш,

-   Љубоморко мој, ух како те волим! Дођи да те цоким,

Ммм-ммм-ммм...

-   Знаш шта, носи се у лепу... – одвалих,

Дохватих јакну и пођох на ваздух.

– На овој тачки путеви нам се разилазе, рекох!

Није ме пуштала, закључала је излазна врата, кључ сакрила.

Говорећи да то не иде тако, не можеш да одеш без разлога...

Знао сам да неће бити лако,

Али не и да ће бити тако очајно, тешко,

Паклена ноћ пренемагања, псовки, вређања,

Тек тада сам чуо шта најгоре о мени мисли,

Да би пред зору,

Клекла испред мене, обгрлила ми колена молећи ме да је не одбацујем,

Да је сексуално задовољавам: „док се не снађем,

Док другог не нађем „– преклињала је,

По њеном обичају,

Отворено и дрско..

И тада смо имали последњи јебачки ђавољи плес,

За памћење!

Она је то хтела и дала све од себе, да бих је памтио,

Да бих патио,

И да бих јој се подвијеног репа,

Покајнички вратио,

Прозрео сам ту игру,

Припремио најлепше мисли којих сам могао да се сетим,

Којима ћу своју чежњу да храним,

Кад огладним.

Себи сам дао реч: повратак никад, никад и никад!

                                       *

Виђао сам је с времена на време,

Издалека, без поздрава,

Ту и тамо,

Увек са другим мушкарцем,

Са мушкарцима и девојкама,

Наши заједнички познаници,

Злурадо,

Тобож пријатељски су ми подносили,

Нетражене извештаје о њеним авантурама,

Са мушкарцима,

И женама,

Појединачно или групни,

Кад сам после једне такве приче,

Њену „најбољу“ другарицу запитао,

Зашто нешто не предузме,

Да своју пријатељицу уразуми,

Да би мало успорила у овом нереду који нас окружује,

Одговара:

- Не једном, безброј пута сам је опомињала,

И увек добијала исти одговор – невероватно какви сте чудаци,

Сви ви који ми желите „само добро“,

Уствари ми завидите,

Јер добре савете увек дају они,

Којима је природа ускратила моћ да дају,

Лоше примере,

Зашто да успорим,

Кад ми је овако лепо?

Богато и слатко, а ништа не кошта,

Напротив,

Имам све што само пожелети могу...

                                     *

Прохујале су године,

Случајно смо се срели у Кнез Михаиловој,

Била је сама,

Елегантна по последњој моди,

Дотерана,

Можда мало превише мршава...

Нисам хтео да избегнем сусрет,

Јер тамо где је било ватре ,ни пепела није остало,

Рекао сам јој да лепо изгледа,

Тако витка, а елегантна,

-   Важно је да сам здрава,

Одговара на питање које нисам поставио...

-   Била сам у Заводу за трансфузију да бих дала крв,

Нису ми је хтели узети, иако су им резерве пресушиле,

Кажу – па ти је немаш довољно ни за саму себе.

Схватио сам шта то значи,

Какав је прави смисао тих речи,

Ништа, нећу са њом у поздрав да се љубим.

Неко време сам погледом пратио,

Мршаву фигуру некад прворазредне лепотице,

Док није сасвим уронила у бујну реку пролазника.

                                            *

Није прохујала ни цела година дана,

А од њене мајке коју никад нисам ни видео,

Ни непосредо упознао,

Добио сам писмо,

Моли ме да јој пошаљем две и по хиљаде динара,

Јер толико јој недостаје да би ћерки,

Подигла надгробни споменик,

Уз израз саучешћа, послао сам јој пет хиљада,

Да ли сам се тиме искупио,

Што сам на време отпливао са брода,

Који неминовно тоне,

Који због ћоравог кормилара,

Неизбежно клизи у бродолом...

Јер ђаво увек долази по своје.

Да ли сам учинио баш све што сам могао?

Да нисам ипак нешто пропустио да учиним?

И шта ми сада преостаје...

Да пустим сузу, можда...

Да ли сам пустио сузу?

Препуштам да нагађате...

  

      

Оберучке хваташ то огромно празно,
Жељно очекујеш то што не знаш шта је,
Уместо конкретног преферираш разно,
То што беше магла, магла и остаје,
Док ти мене немаш, немам ни ја тебе,
Побеже нам живот, али ко га јеб

Skinula je svoje pantalone,
Pa bljesnuše njene noge gole,
Dok mi želje morem čežnje rone,
- Stani, dosta - moje misli mole,
Strast je magma, od Pompeje gora,
Hvatam vazduh, disati se mora.

Растао сам на пољима Срема,

Јахао сам џилитавог вранца,

Волео сам цуре каквих нема,

Ни у машти умијшљеног странца,

Тих бисера неће бити више,

Сећање ће заборав да збрише,

Сад је љубав компјутерски клише.

Лајковима без душе се пише.

Случајан избор књиге

TabuКао рецензија уредника:

“Ми волимо кога хоћемо, не мрзимо никога. Ми радимо оно што желимо, не гледамо шта раде други. Ми живио живот, не призивамо смрт. Ми не крадемо, оно што немамо то нам и не треба. Ми можемо све, не морамо ништа. Ми живимо данас, не занима нас шта је било и шта ће бити. Ми немамо све што волимо, па волимо оно што имамо. Ми уживамо, не бринемо бриге. Ми господаримо собом, не потчињавамо друге. Ми обуздавамо жеље, па немамо проблеме. Ми живимо своје животе, не мешамо се у туђе. Ми смо срећни, јер смо тако хтели. Ми смо Еросова копилад, неукротива. Ми не лажемо, мачку називамо мачком...”

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако си слеп од љубави, ожени се, прогледаћеш;

- Боље је спавати под ведрим небом, него са јежом под истим јорганом;

- У браку је као и у спору пред судом - једна страна је увек незадовољна;

- Ако је превише волиш ожени се њоме, мање ћеш је волети;

- На питање зашто се тако висок и крупан, оженио малом и ситном, одговара да је од два зла бирао мање

М.С.