Убрзај кад можеш, успори кад мораш,
Мисао над мислима,
Песму над песмама,
Наук над наукама,
Предочавао сам јој,
Нежним шапатом, загрљајима, пољупцима,
Па јауцима и урлицима,
Писаним порукама на парчету папира,
Дискретно стављеним поред њеног узглавља,
Међу листове књиге коју ће да чита,
Прилепљене на врата купатила,
Фрижидера,
На огледалу...
Узалуд!
Мој свет није био и њен свет,
У њеном свету изобиља,
Као на шведској трпези,
Све је прелепо и на дохват руке,
Весело и безбрижно...
- Чело ти се наоблачило, зашто? – говорила је:
- Скини тај прамен црних мисли са чела,
И причај ми нешто лепо,
Нешто што ћу волети да чујем,
Не мора да буде истинито,
Само нека је лепо, да ми се свиђа,
Нешто што знаш да ћу да уживам слушајући...


- Али ја више нећу због тебе да се бијем,
Са примитивним насртљивцима,
У кафићима,
На београдским сплавовима,
То мораш да знаш,
И да водиш рачуна с ким се очијукаш!
Све на изволте,
Слободно се послужите, без устручавања.
- Јао баш си диван,
Ни до сада ниси требао,
Грешио си,
Јер то су сви тако слатки, дивни и добри момци,
Ласкавци...
- Наравно, кад их изазиваш,
Јебачким погледима,
Врцкањем гузицом у затегнујтој краткој сукњици,
У тесним панталоницама,
У које не знам како успеваш да се уденеш,
- Љубоморко мој, ух како те волим! Дођи да те цоким,
Ммм-ммм-ммм...
- Знаш шта, носи се у лепу... – одвалих,
Дохватих јакну и пођох на ваздух.
– На овој тачки путеви нам се разилазе, рекох!
Није ме пуштала, закључала је излазна врата, кључ сакрила.
Говорећи да то не иде тако, не можеш да одеш без разлога...
Знао сам да неће бити лако,
Али не и да ће бити тако очајно тешко,
Паклена ноћ пренемагања, псовки, вређања,
Тек тада сам чуо шта најгоре о мени мисли,
Да би пред зору,
Клекла испред мене молећи ме да је не одбацујем,
Да је сексуално задовољавам: „док се не снађем,
Док другог не нађем „– преклињала је,
По њеном обичају,
Отворено и дрско..
И тада смо имали последњи јебачки ђавољи плес,
За памћење!
Она је то хтела и дала све од себе, да бих је памтио,
Да бих патио,
И да бих јој се подвијеног репа,
Покајнички вратио,
Прозрео сам ту игру,
Припремио најлепше мисли којих сам могао да се сетим,
Којима ћу своју чежњу да храним,
Кад огладним.
Себи сам дао реч: повратак никад, никад и никад!

*

Виђао сам је с времена на време,
Издалека, без поздрава,
Ту и тамо,
Увек са другим мушкарцем,
Са мушкарцима и девојкама,
Наши заједнички познаници,
Злурадо,
Тобож пријатељски су ми подносили,
Нетражене извештаје о њеним авантурама,
Са мушкарцима,
И женама,
Појединачно или у групи,
Кад сам после једне такве приче,
Њену „најбољу“ другарицу запитао,
Зашто нешто не предузме,
Да своју пријатељицу уразуми,
Да би мало успорила у овом нереду који нас окружује,
Одговара:
- Не једном, безброј пута сам је опомињала,
И увек добијала исти одговор – невероватно какви сте чудаци,
Сви ви који ми тобож желите „само добро“,
Уствари ми завидите,
Јер добре савете увек дају они,
Којима је природа ускратила моћ да дају,
Лоше примере,,,
Зашто да успорим,
Кад ми је овако лепо?
Богато и слатко, а ништа не кошта,
Напротив,
Имам све што само пожелети могу...

*

Прохујале су две године,
Случајно смо се срели у Кнез Михаиловој,
Била је сама,
Елегантна по последњој моди,
Дотерана,
Можда мало превише мршава...
Нисам хтео да избегнем сусрет,
Јер тамо где је било ватре ни пепела није остало,
Био сам хладно срдачан,
Рекао сам јој да лепо изгледа,
Тако витка, а елегантна,
- Важно је да сам здрава,
Одговара на питање о здрављу које нисам постаио...
- Била сам у Заводу за трансфузију крви да бих дала крв,
После детаљног, свестраног прегледа,
Нису ми је хтели узети, иако су им резерве пресушиле,
Кажу – па ти је немаш довољно ни за саму себе.
Схватио сам шта то значи,
Ништа, нећу са њом у поздрав да се љубим.
Неко време сам погледом пратио,
Мршаву фигуру некад прворазредне лепотице,
Док није сасвим уронила у бујну реку пролазника.

*

Није прхујала ни цела година дана,
А од њене мајке из унутрашњости,
Коју никад нисам видео,
Добио сам писмо,
Моли ме да јој пошаљем две и по хиљаде динара,
Јер толико јој још недостаје да би ћерки,
Подигла надгробни споменик,
Зар тако рано,
А тек је превалила двадесет и неку,
Уз израз саучешћа послао сам ојађеној мајци пет хиљада,
Да ли сам се тиме искупио,
Што сам на време отпливао са брода,
Који неминовно тоне,
Који због ћоравог кормилара,
Неизбежно клизи у бродолом...
Јер ђаво увек долази по своје.
Да ли сам учинио баш све што сам могао?
Да нисам ипак нешто пропустио да учиним?
И шта ми сада преостаје...
Да пустим сузу, можда...
Да ли сам пустио сузу?
Не сећам се...
Препуштам да нагађате...

Марко Смуков


Случајан избор књиге

t poruke

Поетска збирка са афористиком Марка Смукова под називом Поруке, превасходно се истиче непосредношћу поетског као и прозног исказа, где се мисаоност успешно повезује са емотивношћу, док је у целини инспирисана животним битисањем, вечним питањима опстанка. Трудећи се да не изневери живот Марко Смуков најкраћим, како истиче, језгровитим попут „бљеска муње“ речима исказује своју животну Голготу да би после проживљених паклених мука, без икакве кривице, па и без неке судске одлуке, која би подразумевала неки, било какав, процес доказивања и расправе, у једном трагичном животном периоду остао, срећом, при памети привржен „човекољубљу без узвраћања, као најбољем облику побожности, које превазилази све бучно пропагиране вероисповести света“. Пажљиви читалац његове рефлексивне, асоцијативно–исповедне поезије и стварносне прозе који се могу разврстати у низ тематски разноликих циклуса, уочиће њихово инспиративно изницање, што се каже право „из срца и душе“ с тежњом да се никад не изневери живот, тако да нам се намеће она чувена порука песника Бранка Миљковића: „Поезија се пише властитом крвљу. Речи постају mots carnivores.“

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Да би мењали свет који нас окружује понекад је довољно да променимо мисли;

- Основни услов успеха је јасан циљ, максимална концетрација и усмеравање свих снага на једну поенту, без расипања пажње на лево и десно; 

- Проћердао си дан ако данас ниси пеметнији него јуче;

- Конструктивна критика не постоји, зато никад не критикуј, не пресуђуј и не жали се;

- Ако критикујеш показујеш да си заузео став, што одмах изазива контрастав и умањује могућност договора;

- Живот је оно што нам се дешава док очекујемо да нам се деси нешто друго;

- Не дозволи да ти снови остану неостварени само због страха од неуспеха.

М.С.