Хеј, зар сам још ту са вама?
Невероватно, ко би рек'о.
Да није нека грешка?
Бог ми се у сну јавио,
Каже да сам прерастао мобилизацију
За небеску гарду,
Мој воз је прохујао са вихором,
Закаснио сам,
Али да ми се опрашта,
Као сирочету без оца и мајке,
За следећи турнус морају тамо да питају,
Мог тату и маму,
Да ли се слажу да им се придружим,
Пошто би овако, у овим годинама,
Они као млађи,
Морали сад мене да поштују,
И да слушају,
Беспоговорно, као ја њих некад,
Нарочито се отац плаши,
Да му не узвратим за све оне батине којима је он мене,
Васпитавао,
Кад је покушавао од књиге и школовања,
Да ме одврати,
Да бих остао у селу,
Да орем црну земљу,
Као он, његов отац и отац његовог оца,
А ја толико још као дечак,
Неваљао био,
Да по успеху у учењу све надмашим,
Најбољи у својој генерацији,
Онда кад су они, моји брижни родитељи гајили наду,
Да ћу пасти на испиту,
Па остати у селу да орем ту црну земљу...
Тако док су неки други родитељи,
Муку мучили, трауму преживљавали,
Што им дете доноси из школе најгоре оцене,
Мени су следиле батине за сваку одличну оцену,
Коју бих им из школе донео и показао.
А тек да ме нађу сакривеног иза пласта сена,
Са отвореном књигом у рукама,
Јерес! Батине!
Какав парадокс!

*

И ево га сада први октобар двехиљаде четрнаесте,
Не знам где да се денем,
Нисам ни за рај ни за пакао,
А трећег нема,
Значи – ад акта,
Под тепих!
Чујем да су се и они на небесима,
Бирократизовали,
Па кад се појави неки овакав проблем,
А не иде чак ни да се угледају,
На Александра Македонског,
И на његово пресецање гордијевог чвора,
Сабљом,
Оформе комисију,
Која ће случај да решава дугим низом година,
А и мени се некако баш и не жури,
Па не приговарам,
Нити се жалим,
А не знам ни коме бих...
И шта ми фали,
Ако паднем, ја устанем,
Сам, без ичије помоћи,
Ни кад мало више попијем,
Не сударам се са бандерама,
Као да се и оне склањају од мене,
Све живо и неживо,
Стрепи од бројке осамдесет пет,
Као да је заразна,
А није! Или можда ипак јесте,
Барем до половине,
Значи до четрдесет и неке,
Можда би те то усрећило,
Могао би да пијеш, а да се не опијаш,
Да једеш, а да се не преждераваш,
Да слушаш, али да не чујеш оно што те нервира,
Да гледаш али само лепо да видиш,
Да размишљаш о пријатним стварима,
Како би ти живот био пријатан,
Да не бринеш шта други о теби мисле,
Јер ти си оно што јеси, а не што други тврде да си...
Зато је мој случај такав какав је...

*

А да сам крив – јесам.
Јер кад је требало уживати у никоотину,
Па се онда борити како да га се ослободиш,
Није ме било,
Кад је требало наливати се алкохолом,
Док не паднеш под сто и почнеш повраћати,
А сутрадан боловати, па се борити против,
Тога зла – није ме било;
Кад је требало уживати у коцкању док не прокоцкаш,
Очевину, дедовину, прадедовину,
Па се борити како да се те аждаје ослободиш,
Није ме било;
Кад је требало уживати у кокаину, хероину,
И другим напастима,
А затим се борити да се тих јахача апокалипсе,
Ослободиш, опет ме није било...
Дакле, са свих оних бојишта која нас квалифукују,
За мобилизацију у небеску гарду мене ту нису могли наћи,
Јер сам се извукао кад су тражени добровољци,
Дакле – дезертер! То сам ја,
Дезертер!
Овакве никаква војска, а поготово не нека гарда,
Још небеска,
Не жели да има у својим редовима..
Зато отуда и не шаљу позив за мене.
*
И шта сад,
Док без својих исписника, вршњака,
Школских другова и другарица,
Несталих сведока мога битисања,
Питам се да ли ме је стварно било,
Или ми се само причинило, снило,
Док клошарим на Фејсбуку,
И слушам клинце како дискретно шапћу,
- Ко је сад па овај,
Шта ће овај ту?
Стварно шта ћу вам ја сад,
Да вас подсећам шта вас чека,
Можда ако будете имали среће,
Не заборавите – среће,
Јер то је оно непожељно – треће!
Узалуд попови припремају опело,
Причешће за опрост греха,
Не прилазим,
Да ли су опрали руке док нам у уста трпају,
То "тело Исусово", "крв Исусову",
Каква будалаштина, одакле им то?
Не, ја не прилазим,
Залуд очекујете чашицу препеченице за покој душе,
Залуд сте припремили ваша опела,
И свеће,
Ја већ имам једну,
И та ми је довољна,
Пали се и усправља на додир,
Нежне и умиљате женске руке,
И ћао бела, ћао бела ћао!
Adio per sempre,
Sorry!


Случајан избор књиге

Vertigo“Луцидна и занимљива проза, у чијем средишту је једна несвакидашња љубавна прича, показује да је њен аутор – адвокат Марко Смуков, пре свега верни сликар најтананијих стања људске душе..."

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Љубав је лепа али њене последице углавном нису. Пожељно је уживатги у оном што имаш данас не мислећи на сутра;

- У љубави нема милости, лоше се лошијим враћа, а добро заборавља...

- Љубомора је као глауком. Све је деформисано.

- Волети зато што си се обавезао је глупост.

- Љубав је занос, један вид неурачунљивости, а сматра се пожељним да двоје ипак у таквом стању закључују најважнији уговор свог живота, као што је брак!

- Љубав се не може планирати и свесно одржавати. Деси се или се не деси.

- Лепота је пролазно стање које не слути на добро (Жан Ромен), сексуални однос траје "једанаест минута" (Пауло Коељо), а брак треба да траје сатима, данима, годинама. Зато је препоручљиво за брачног друга бирати особу са којом ти никад није досадно, са којом можеш у бесконачност да причаш, да се радујеш, плачеш и да се смејеш, укратко са којом ти је пријатно и да се "само" дружиш.

М.С.