КРАТАК ЖИВОТ ЛЕПОТИЦЕ

Убрзај кад можеш, успори кад мораш,

Мисао над мислима,

Песма над песмама,

Наук над наукама,

Предочавао сам јој,

Нежним шапатом, загрљајима, пољупцима,

Па јауцима и урлицима,

Писаним порукама на парчету папира,

Дискретно стављеним поред њеног узглавља,

Међу листове књиге коју ће да чита,

Прилепљене на врата купатила,

Фрижидера,

На огледалу...

Узалуд!

Мој свет није био и њен свет,

У њеном свету изобиља,

Као на шведској трпези,

Све је прелепо и на дохват руке,

Весело и безбрижно...

- Чело ти се наоблачило, зашто? – говорила је:

- Скини тај прамен црних мисли са чела,

И причај ми нешто лепо,

Нешто што ћу волети да чујем,

Не мора да буде истинито,

Само нека је лепо, да ми се свиђа,

Нешто што знаш да ћу да уживам слушајући...

- Али ја више нећу због тебе да се бијем,

Са примитивним насртљивцима,

У кафићима,

На београдским сплавовима,

То мораш да знаш,

И да водиш рачуна с ким се очијукаш!

- Јао баш си диван,

Ни до сада ниси требао,

Грешио си,

Јер то су сви тако слатки, дивни и добри момци,

Ласкавци...

- Наравно, кад их изазиваш,

Јебачким погледима,

Врцкањем гузицом у затегнујтој краткој сукњици,

У тесним панталоницама,

У које не знам како успеваш да се уденеш,

-   Љубоморко мој, ух како те волим! Дођи да те цоким,

Ммм-ммм-ммм...

-   Знаш шта, носи се у лепу... – одвалих,

Дохватих јакну и пођох на ваздух.

– На овој тачки путеви нам се разилазе, рекох!

Није ме пуштала, закључала је излазна врата, кључ сакрила.

Говорећи да то не иде тако, не можеш да одеш без разлога...

Знао сам да неће бити лако,

Али не и да ће бити тако очајно, тешко,

Паклена ноћ пренемагања, псовки, вређања,

Тек тада сам чуо шта најгоре о мени мисли,

Да би пред зору,

Клекла испред мене, обгрлила ми колена молећи ме да је не одбацујем,

Да је сексуално задовољавам: „док се не снађем,

Док другог не нађем „– преклињала је,

По њеном обичају,

Отворено и дрско..

И тада смо имали последњи јебачки ђавољи плес,

За памћење!

Она је то хтела и дала све од себе, да бих је памтио,

Да бих патио,

И да бих јој се подвијеног репа,

Покајнички вратио,

Прозрео сам ту игру,

Припремио најлепше мисли којих сам могао да се сетим,

Којима ћу своју чежњу да храним,

Кад огладним.

Себи сам дао реч: повратак никад, никад и никад!

                                       *

Виђао сам је с времена на време,

Издалека, без поздрава,

Ту и тамо,

Увек са другим мушкарцем,

Са мушкарцима и девојкама,

Наши заједнички познаници,

Злурадо,

Тобож пријатељски су ми подносили,

Нетражене извештаје о њеним авантурама,

Са мушкарцима,

И женама,

Појединачно или групни,

Кад сам после једне такве приче,

Њену „најбољу“ другарицу запитао,

Зашто нешто не предузме,

Да своју пријатељицу уразуми,

Да би мало успорила у овом нереду који нас окружује,

Одговара:

- Не једном, безброј пута сам је опомињала,

И увек добијала исти одговор – невероватно какви сте чудаци,

Сви ви који ми желите „само добро“,

Уствари ми завидите,

Јер добре савете увек дају они,

Којима је природа ускратила моћ да дају,

Лоше примере,

Зашто да успорим,

Кад ми је овако лепо?

Богато и слатко, а ништа не кошта,

Напротив,

Имам све што само пожелети могу...

                                     *

Прохујале су године,

Случајно смо се срели у Кнез Михаиловој,

Била је сама,

Елегантна по последњој моди,

Дотерана,

Можда мало превише мршава...

Нисам хтео да избегнем сусрет,

Јер тамо где је било ватре ,ни пепела није остало,

Рекао сам јој да лепо изгледа,

Тако витка, а елегантна,

-   Важно је да сам здрава,

Одговара на питање које нисам поставио...

-   Била сам у Заводу за трансфузију да бих дала крв,

Нису ми је хтели узети, иако су им резерве пресушиле,

Кажу – па ти је немаш довољно ни за саму себе.

Схватио сам шта то значи,

Какав је прави смисао тих речи,

Ништа, нећу са њом у поздрав да се љубим.

Неко време сам погледом пратио,

Мршаву фигуру некад прворазредне лепотице,

Док није сасвим уронила у бујну реку пролазника.

                                            *

Није прохујала ни цела година дана,

А од њене мајке коју никад нисам ни видео,

Ни непосредо упознао,

Добио сам писмо,

Моли ме да јој пошаљем две и по хиљаде динара,

Јер толико јој недостаје да би ћерки,

Подигла надгробни споменик,

Уз израз саучешћа, послао сам јој пет хиљада,

Да ли сам се тиме искупио,

Што сам на време отпливао са брода,

Који неминовно тоне,

Који због ћоравог кормилара,

Неизбежно клизи у бродолом...

Јер ђаво увек долази по своје.

Да ли сам учинио баш све што сам могао?

Да нисам ипак нешто пропустио да учиним?

И шта ми сада преостаје...

Да пустим сузу, можда...

Да ли сам пустио сузу?

Препуштам да нагађате...

  

      


Случајан избор књиге

srpsko americki humor “Српско – амерички хумор неће вас само насмејати, него и омогућити да без досадног претраживања по речнику, захваљујући упоредном, двојезичном  тексту обогатите свој фонд енглеских израза, односно странцу српских...”

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Љубав је лепа али њене последице углавном нису. Пожељно је уживатги у оном што имаш данас не мислећи на сутра;

- У љубави нема милости, лоше се лошијим враћа, а добро заборавља...

- Љубомора је као глауком. Све је деформисано.

- Волети зато што си се обавезао је глупост.

- Љубав је занос, један вид неурачунљивости, а сматра се пожељним да двоје ипак у таквом стању закључују најважнији уговор свог живота, као што је брак!

- Љубав се не може планирати и свесно одржавати. Деси се или се не деси.

- Лепота је пролазно стање које не слути на добро (Жан Ромен), сексуални однос траје "једанаест минута" (Пауло Коељо), а брак треба да траје сатима, данима, годинама. Зато је препоручљиво за брачног друга бирати особу са којом ти никад није досадно, са којом можеш у бесконачност да причаш, да се радујеш, плачеш и да се смејеш, укратко са којом ти је пријатно и да се "само" дружиш.

М.С.