ДДД
ДОБРО ДОШЛА ДЕВЕДЕСЕТА
Без страха ти у загрљај хрлим,
Уз тај израз љубави највећи,
Чезнуо сам тебе да загрлим,
Сањарећи о судбинској срећи,
Добро дошла моја радоснице,
Волим твоје насмејано лице...
Претходнице опаке су биле,
Убијале ал' ме не убиле,
Окрутнице моје шашавице,
Узалуд ми избораше лице,
Ту сам где сам, онај који јесам.
Шта све можеш кад искрено волиш?
Одговор на ово питање даје овај роман искушења, која непокореним заљубљеницима испоставља њихова непредвидива судбина, на увек актуелним беспућима и животним раскрсницама без путоказа. Мање о рату, а више о миру као сјајном тепиху љубави, националне толеранције и људске солидарности, у који су вредне ткаље источиле очи своје да би затим преко њега загазила прљава војничка чизма. Са апсурдном, нацистичком намером да широм света спасава оне своје сународнике којима је та врста спаса била тако добро дошла као кад би рибу извадили из мора, па је оставили на песку да ужива у благодетима сунчевих зрака. Илија Марковић о томе кратко, сажето каже“Упомоћ! Спасавају ме“. А да ли су ти спашени, после таквог, нетраженог спаса, могли и од кога да затраже помоћ или нешто сами да учине за себе у ратном беспућу у којем су се нашли – тешко.
У свакoм случају рат није доминантна тема овог романа. Пре би се могло рећи да је то прича о љубави, о љубави о каквој се углавном само сања, без потенцијала, али изгледа и прилике, тачније неопходности да се овако изрази. Дакле, ако није стављена на овакво искушење, без обзира на ниво снаге која је подржава, остаје непримећена, тако да је ни сами актери, понекад, нису свесни. А она би да се реализује, упркос свим околностима и непремостивим препрекама, што само доказује да човек заиста може све ако хоће. А Ханс и Бојана су хтели баш то немогуће, рушећи све флоскуле у смислу да је љубав као ватра – без хране се гаси. Или она – далеко од очију далеко и од срца и сл. Због овакве љубави вредно је родити се, проживети свој живот, па о њој нешто и написати, прочитати...
Да ли заиста Бог мотри у интервалима? Да ли му је потребан одмор? Или мотри само оне, на друштвеној лествици важније, па њих све по заслузи награђује или кажњава, а на младе и заљубљене као што су Бојана Петровић и Ханс Грубер не обраћа пажњу? Бар да их тако и други остављају на миру. Али не. Већ током XIX а затим XX века, па и даље све до данашњих дана и сами смо сведоци све већег уплитања државе у живот појединца. Надали смо се да ће то да прође са одласком на сметлиште историје диктаторских режима, комунизма и нацизма. Није прошло. Слободан индивидуализам као бескористан или чак штетан и даље изгледа нема шансе. Зато је ово проблем, вечито актуелан.
- Заједничка патња везује људе једне уз друге више него заједничка срећа;
- Будале су уверене да су срећније од других, тако мисле и тако се осећају, а то је најважније;
- У љубави као и у рату све је дозвољено? Погрешно! Бежање у рату је пораз, а у љубави победа;
- Ако мушкарац страсно љуби жену на јавном месту значи да му није супруга:
- У љубави никад довољно поверења, а без поверења нема љубави;
- У љубави један се прави да воли, а други да му то верује, јер само тако могу да се осеећају срећним;
- Ако последице љубави збрајамо и анализирамо долазимо до мржње. Оканимо се ћорава после, искључимо резон;
- Они који воле резонски само себе варају да знају шта је љубав;
- Љубав је могућа у романима, у филмовима али и у - машти!
М.С.
