Толико прелепих делова,

Појединачно дивних боја,

Толико заводљивих снова,

Храбрих подвига без броја,

Толико обећавајућих нада,

А нигде жељеног склада...

Има једна лепотица стара,
Нико неће име да јој чује,
А камоли да јој се удвара,
Да је грли и са њом другује,
А тако је и стара и млада,
Умиљата, зове се - досада!

Сан је своја раширио крила,
Замаглио читке путоказе,
Знам романса та стварно се збила,
У беспућу без познате стазе,
Шта је хтела ћутањем је рекла,
Узела ме и ћутке утекла.

Мирисе је оставила своје,
Дрхтај тела и спор смирај страсти,
Магичнога ватромета боје,
Влажну ватру, ребус мушке части,
Па се питам - где сам ја то био,
Доживео или само снио...

Прсти моји, одани сведоци,
Још милују дирке њеног тела,
О њој хуче реке и потоци,
О њој пева васељена цела,
Па је проблем како срећан бити,
Кад све прође, па се не убити?

Да ме тражи не може ме наћи,
Да је тражим тешко да бих хтео,
Наш ће сусрет као сунце заћи,
И већ ми се на сећање свео,
Све што тече у море се слије,
Све најлепше успомена крије.

Још ми само срце греје нада,
Да незнанка нова негде чека,
Да речитим ћутањем овлада,
Ко туђинка из света далека,
Све што жели телом да ми каже,
Тело не зна да вара и лаже.

Деца пешаци Голије
Километре неупутног пута,
Где царују медведи и вуци,
И сибирски снежна зима љута,
Храбро газе малени хајдуци,
Што постељу раном зором, меку,
Размењују за школу далеку,
Да улове дане који теку...

Жалим и те мртве подсмеваче,
Жалим људску безобзирност, крв,
Али зашто моћни слабе тлаче,
Чему гадни, подсмевачки црв,
Новинарство, седма сила знана,
Што си тако злобом умазана?

Чему задах чим отвориш уста,
Зашто отров крстиш као хумор,
Чудни гени, чудна жеља пуста,
Да свуд шириш свој злоћудни тумор,
Тумор свога јада и покора,
Да ти свако дивити се мора.

Да све друге истине не важе,
Обичаји, религије, вере,
Кад је неком нешто друго драже,
Кад не важе свуда твоје мере,
Можда неко нешто друго сања,
Што исмеваш туђа веровања?

Свет брбљања, то слобода није,
Слобода је опште поштовање,
Чему шала што увреде крије,
Исмевање туђих веровања,
Ко пожели нек на звезде лаје,
Поштоваћу и те обичаје...

Случајан избор књиге

Loz drugo izdanjeИз рецензије уредника:

“Организован као низ појединачних приповедних одељака, роман Марка Смукова ЛОЗ је колико узбудљива толико и потресна прича о чудноватом судбинском обрту који је заснован на забуни и неповерењу. Реалистички сликовит, писан једноставним језиком, овај роман ће, најпре, наћи пут до оних читалаца који воле необичне али животно уверљиве приче...”

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

-  Паметна жена никад неће од мужа тражити дозволу за било шта. Она ће га промишљеним потезима навести да и он пожели исто што и она;

-  Отпор жене је боље схватити као одраз њеног искуства;

-  Кад открије да су јој све хаљине постале тесне, пре него што предузме нешто како би своју телесну тежину вратила на ранији ниво, жена ће најпре кренути у акцију да открије да ли су њене познанице гојазније од ње;

-  Једна славна лепотица тврди да колико она познаје мушкарце, било је потребно да му покаже како је привлачна отпозади да би он тек затим обратио пажњу и на лепоту њеног лица

-  Чувај се жене која те превише воли. Што те више воли све више је уверена да јој не узвраћаш довољно;

-  Она никад свесно не лаже, напротив уверена је да истину збори и искрено се чуди што јој нњ верујемо;

-  Тврди се да је високе потпетице измислила жена коју су љубили у чело;

-  Паметна жена са поштењем, као ни са парфемом, неће претеривати