Далеко негде цвеће мирише,
Које није намењено мени,
Неко уме да мрзи, да брише,
За неког су други покварени,
За неког је живот ноћна мора,
Од слепила мога тама гора!
Жалим случај, судбини се недам,
Умом читам и прстима гледам!

Po bespuću skupljam poljsko cveće,
Sve za tebe i za radost tvoju,
Ono koje uvenuti neće,
Da usrećim tebe, bilo koju,
Jer moje su misli to što jesu,
A ne znam ti ime ni adresu,
Sve obzire zaobiđi, prođi,
Ako dođeš bez kucanja dođi,
Tu sam gde sam, onaj koji jesam

Нерешене остају за нама,
Загонетке битисања мог,
Сећање је премрачила тама,
Без варница несташлука твог,
Циркуси су затворили врата,
А ја чувам осмех из ината,
Још кормилом свог живота владам,
И твојем се лудирању надам...
 Аугури!

Crni oblak prati me u stopu,
Oblak smutnje, greha mog i tvog,
Ne verujem prevarantu popu,
Ni bajkama da ga šalje Bog,
Sam pred sobom grehe ispovedam,
Bog mi dade da slušam i gledam.

I šta čujem bolje da ne čujem,
To što vidim bolje da ne vidim,
Da okrenem glavu, pa da psujem,
Da zažmurim, da se ne zastidim,
Crni oblak sunce kad proguta,
Nema nade ni jasnoga puta.

U tmurno smo zagazili vreme,
Bez zakona, morala i časti,
Život prtiš kao teško breme,
Čekaš kad ćeš posrnuti, pasti,
Sa osmehom, kao sve je sjajno,
A stvarno je odvratno, očajno...

Devojčice siluju i dave,
Glupa majka u provod je šalje,
Grozni provod, družine krvave,
Sa četrnaest, to je od nas dalje,
Humani smo, ne dižemo hajku,
Sve štedeći nerazumnu majku!

Ludilo je preplavilo svet,
Bombe prašte i deca su žrtve,
Dok poete slave sjajan cvet,
Vlastodršci prebrajaju mrtve,
Pa pričaju izmišljene priče,
I lažnim se uspesima diče...

Mi pioni, mi se koprcamo,
Kao ribe u mreži alasa,
Duvamo se kao nešto znamo,
Svako za svog idola talasa,
Svađamo se u nemoćnom besu,
A zlodela ostaju što jesu.

Crni oblak i dalje me prati,
Nema nade, budućnosti nema,
Srećom život neće da se vrati,
Neće biti bezumnih dilema,
Ne brine me pakao ni raj,
Raduje me što sve ima kraj!
Stanem pred ogledalo i kažem:
Smej se ako možeš

Хеј, зар сам још ту са вама?
Невероватно, ко би рек'о.
Да није нека грешка?
Бог ми се у сну јавио,
Каже да сам прерастао мобилизацију
За небеску гарду,
Мој воз је прохујао са вихором,
Закаснио сам,
Али да ми се опрашта,
Као сирочету без оца и мајке,
За следећи турнус морају тамо да питају,
Мог тату и маму,
Да ли се слажу да им се придружим,
Пошто би овако, у овим годинама,
Они као млађи,
Морали сад мене да поштују,
И да слушају,
Беспоговорно, као ја њих некад,
Нарочито се отац плаши,
Да му не узвратим за све оне батине којима је он мене,
Васпитавао,
Кад је покушавао од књиге и школовања,
Да ме одврати,
Да бих остао у селу,
Да орем црну земљу,
Као он, његов отац и отац његовог оца,
А ја толико још као дечак,
Неваљао био,
Да по успеху у учењу све надмашим,
Најбољи у својој генерацији,
Онда кад су они, моји брижни родитељи гајили наду,
Да ћу пасти на испиту,
Па остати у селу да орем ту црну земљу...
Тако док су неки други родитељи,
Муку мучили, трауму преживљавали,
Што им дете доноси из школе најгоре оцене,
Мени су следиле батине за сваку одличну оцену,
Коју бих им из школе донео и показао.
А тек да ме нађу сакривеног иза пласта сена,
Са отвореном књигом у рукама,
Јерес! Батине!
Какав парадокс!

*

Опширније: Рођенданска

Случајан избор књиге

TrapezКао рецензија уредника:

“Видиш мили, сва сам претрнула од страха када сам постала свесна да испод ових артиста, док високо у ваздуху изводе оне своје вратоломије, није било заштитне мреже. А они су тако храбро, лудо храбро, летели кроз ваздух једно другом у сусрет. И то савршено синхронизовано. Кад се она откачи од својег трапеза и као птица полети њему у сусрет зар није страшно шта би се десило када он на својем трапезу не би стигао до оне, тако прецизно одређене тачке на којој треба њихове руке да се споје и тако чврсто држе. Како то само тако савршено одрађују! За мене је то најлепша љубавна песма која се може видети, коју сам управо одгледала. Срцепарајућа баш ако хоћеш, али са срећним завршетком.”

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Заједничка патња везује људе једне уз друге више него заједничка срећа;

- Будале су уверене да су срећније од других, тако мисле и тако се осећају, а то је најважније;

- У љубави као и у рату све је дозвољено? Погрешно! Бежање у рату је пораз, а у љубави победа;

- Ако мушкарац страсно љуби жену на јавном месту значи да му није супруга:

- У љубави  никад довољно поверења, а без поверења нема љубави;

- У љубави један се прави да воли, а други да му то верује, јер само тако могу да се осеећају срећним;

 - Ако последице љубави збрајамо и анализирамо долазимо до мржње. Оканимо се ћорава после, искључимо резон;

- Они који воле резонски само себе варају да знају шта је љубав;

- Љубав  је могућа у романима, у филмовима али и у - машти!

М.С.