Ко смо, шта смо и куда идемо,
Нема мудре књиге да нам каже,
Док смо глуви себе да чујемо,
Ничија нам памет не помаже,
Тек кад пустим мисли да се роје,
Сам путеве проналазим своје...

Нека, хвала
Пролеће је, а мени је зима,
Мраз је моје мисли оковао,
Угађам вам, а вас не занима,
Да ли ми је што чините право,
Да ли ми је потребна и важна,
Ваша пажња прозирна и лажна,
Не треба, хвала!


Рулет
Добро ми је тако како ми је,
Добро ми је, боље бити неће,
Знам лутрија шта за мене крије,
Рулет среће како се окреће,
Већ ме нема, већ сам отишао,
И не жалим што вас није жао,
Напротив!


Већ ме нема, већ сам одмаглио,
Да ли бејах? Не, само сам снио!

Порука је и само рођење,
Речи наде, љубави и страсти,
Мисли среће, сан и сновиђење,
Рески израз, ритуали части,
Поруке су и све мисли моје,
Брату, сестри вере било које,
Све хумано грлим као своје...

На заласку сунца мог живота,
Сећање ми засенила тама,
Црна гошћа хоће да ме смота,
Али увек налази ме сама,
Никог тужног, поражена бива,
Без публике оставља ме жива.

Не певаш ми више песме знане,

Нема лажи под маском од свиле,

Заборав је избрисао ране,

Нежне речи што су лажне биле,

Сећање ми у досади дрема,

Сетно срећан што те више нема.

Случајан избор књиге

Loz trece izdanje

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Заједничка патња везује људе једне уз друге више него заједничка срећа;

- Будале су уверене да су срећније од других, тако мисле и тако се осећају, а то је најважније;

- У љубави као и у рату све је дозвољено? Погрешно! Бежање у рату је пораз, а у љубави победа;

- Ако мушкарац страсно љуби жену на јавном месту значи да му није супруга:

- У љубави  никад довољно поверења, а без поверења нема љубави;

- У љубави један се прави да воли, а други да му то верује, јер само тако могу да се осеећају срећним;

 - Ако последице љубави збрајамо и анализирамо долазимо до мржње. Оканимо се ћорава после, искључимо резон;

- Они који воле резонски само себе варају да знају шта је љубав;

- Љубав  је могућа у романима, у филмовима али и у - машти!

М.С.