Галоња се више не може осетити повређеним што га помињем као знанца слабог памћења. А и иначе све је мање сведока мојег битисања на планети. Надам се да не чезну за мојим друштвом тамо негде. Некако ми се још не иде у тај весели клуб бивших. Баш ми је суперишка овде где сам. И што време брже одмиче све више ми се свиђа. Никуд ми се не жури... 
Завичај
Безброј пута сам пројездио кроз родно село,
Са ергелом од деведесет коња,
И никад се зауставио,
А тог дана сам баш ожеднио,
Добродошлицу су ми пожелели дудови, 
Срдачно машући својим гранама,
А и стабљике кукуруза на благом поветарцу,
Одушевљено су шуштале сремски бећарац, 
Онај блесави, безобразни - кога вређа нек окрене леђа -
Ожеднео, а места за паркирање да бираш,
Кафеџија је бивши пекар, Галоња,
Нећу написати шта сам попио,
Не због судије за прекршаје,
То је застарело,
Али као пример за моје потомке, није,
Галоња ме не поздравља срдачно, као некад.
- Познајеш ли ти мене - питам.
- Не, зар би требало?
- Добро, а Марка Смукова, да ли знаш?
- Их, Марка бих препознао међу 'иљаду других...
 Ха, кад бих бар и ја могао да га препознам!

 Добринци, тамо неке...

Море, море, понору алави,
Врати ми га бар на један дан,
Срце моје да не заборави,
Да је стварност лепша него сан,
Да о срећи нисам само снила,
Да сам са њим стварно срећна била.

Па шта?
Црне мисли гавранова јато,
Атакују и дању и ноћу,
Да одагнам страшило крилато,
Не знам да ли желим, да ли хоћу,
Кад је стварност страшнија и гора,
Добро дође свака ноћна мора,
И то што се умирати мора...

Ми можемо све, не морамо ништа,
Немамо жеље па нас патња неће,
Тражимо слободу изван борилишта,
Док ти трпиш трње, ми бирамо цвеће,
У свемиру нема живота без воде,
Нити ишта лепог без личне слободе.

Izlaz iz životnog lavirinta je
neminovno koban...

Pod nama su grobovi predaka,
Groblja nade i sjajnih ideja,
Divljeg cveća, zavodljivog maka,
Polja žita, povrtarskih leja,
Dok plačemo ili se smejemo,
Na groblju se rađamo i mremo...

Levo desno ka grobu idemo,
Čemu onda strepnja, brige, stres,
Kad razmislim što se prepiremo,
Spopadne me ludi smehotres,
Svet je cirkus, komedija, skeč,
Dosta brige, neću tužnu reč

Poenta - živeti život!

Случајан избор књиге

PosrtanjeИз рецензије уредника:

“Радња је бескрајној занимљива и динамична, ликови сурово реални, не можемо а да се не запитамо да ли се све то стварно догодило...”

Импресије читалаца са интернета:

Ана Марић, студенткиња права:

“Овај роман Марка Смукова препоручујем, пре свега, студентима права, адвокатским приправницима и уопше читаоцима који имају неког посла у правосуђу или их само интересује шта се тамо догађа, какви су међусобни односи посленика права... Може бити од користи. Да се научи и нешто чега нема у уџбеницима Правног факултета. Штиво питко и трезвено срочено.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Срамежљивост је природно урођена саком људском бићу као заштита од злонамерних поступака других, али ако је претерана води у изолацију и инфериорност;

- Свој таленат уништаваш ако га не користиш;

- Најлепше је и најлакше ако учиниш оно што она жели, а да ли је то и најпаметније често се може знати те кад је сасвим касно;

- Људи читају књиге, гледају филмове, ТВ серије, радо слушају трачеве о другима, како би избегли суочаваање са незадовољством због сопствене реалности;

- Човек све може да опрости али не и ако му уништаваш његове снове;

- Да би реализовао своје снове мораш претходно да се избориш са страхом од неуспеха...

 

 М.С.